DRUGA STRANA DMITROVIĆA: Kako je izbegao medicinu, zašto nije poslušao majku i kako je izabrao fudbal umesto odbojke?

Marko Dmitrović danas je na golu Sevilje i reprezentacije Srbije, ali da je davno poslušao svoju porodicu – verovatno bi se bavio medicinom.

Dmitrović je dao opširan i zanimljiv intervju u emisiji A Balon Parado, te tom prilikom otkrio da je život mogao da ga odvede na sasvim drugačiji put, ali da ipak nije poslušao savet svoje majke.

– Moja majka je htela da studiram medicinu, ali meni stvarno nikada nije padalo na pamet. Moja sestra je završila stomatologiju i već može da počne da radi. To su debele knjige, toliko uloženo vreme, ali sada je završila – ispričaoj je Dmitrović.

Ipak, u jednoj stvari je majka ipak bila u pravu. A, taj savet je poslušao.

– Bilo mi je dosadilo da budem golman. I igrao sam, desetak meseci, godinu dana. Kao levi bek. I to istureni. Jer sam bio mnogo viši, za glavu, od mojih drugova. Već sam mogao da šutiram sa sredine terena, mogao sam da šutiram na gol – rekao je Dmitrović i dodao:

– Blizu mog grada je organizovan turnir u futsalu, golman i petorica igrača. Tad sam bio debeljuškast. Visok, ali debeljuškast. I bilo mi je teško da se krećem, nisam znao kuda idem. Promašivao sam mnogo. Došao bih na dva metra od gola, samo da gurnem loptu u gol i sve sam promašio. To je bila prva utakmica.

– Majka mi je stalno govorila da ne budem golman, da što sam više napred, manje se patim, da golmani primaju mnogo udaraca, da ću se povrediti… Posle te utakmice sam joj rekao da znam da će me vratiti na gol. I tada mi je prvi put u životu rekla: „To je tvoje mesto“. Tako da sam se vratio i mislim da se nisam prevario.

Ali, ni to nije sve. Mogli smo Dmitrovića da gledamo i u ulozi odbojkaša.

– Dok sam išao u školu igrao sam fudbal i išao na treninge odbojke, uvek mi se dopadala. Igrao sam na školskim turnirima. U jednom trenutku su počeli da me pozivaju i iz profesionalnih ekipa, ali za mene je glavni uvek bio fudbal. Moje je bilo fudbal i gol, nikada nisam imao nedoumica da će to biti moj život.

Prisetio se Dmitrović i perioda u Crvenoj zvezdi, koji nije bio nimalo lak.

– Klub je iznajmljivao stanove i smeštao nas je po trojicu-četvoricu igrača, zavisno od veličine stana. Imali smo obroke od 12 do 14 i od 18 do 20 časova u restoranu kluba. I posle u drugim restoranima. Jer, situacija je dugo bila veoma loša, ne znam jesu li imali dugove prema restoranima, stalno smo ih menjali. Bilo je teško.

Ističe Dmitrović i da njegova porodica nje bila oduševljena takvim razvojem situacije.

– Imam tri godine mlađu sestru, rekla mi je da joj je bilo jako teško kada sam otišao, jer smo bili smo i ostali vrlo bliski. Tada mi nije ništa rekla, ali jeste kasnije da roditelji nisu hteli da me puste – otkrio je Dmitrović.

Pa, sreća što su ga ipak pustili da ispunjava svoje snove.

PRVI ISPIT ZA RANGNIKA: Na koga računa na debiju, kakvi su planovi za januar i da li ima dovoljno vremena?

OBAVEZNO POGLEDAJTE: PENALTY CHALLENGE: Luka Maksimović, Žaki Parilović i Preletačević Beli se raspucali! EP 04