U karijeri Matije Ljujića nema prečica. Arhitekta iz Prijepolja do reflektora velelepnih stadiona nije koračao utabanom stazom, već kroz ćorsokake, pozajmice, iscrpljujuće magacionerske smene posle treninga i niz prepreka zbog kojih je bio spreman da zaboravi na sva odricanja i odustane od ostvarenja dečačkih snova.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Srećom, bio je okružen pravim ljudima, koji su učinili sve da svojevremeno Partizanov nebrušeni dijamant nastavi svoju borbu i iskoristi raskošan talenat o kojem se pričalo za vreme odrastanja u Zemunelu.
Danas, kao lider slavnog Ujpešta, bez potrebe da bilo šta ulepšava, u intervjuu za Meridian sport otvoreno govori o velikanu kojeg želi da vrati tamo gde mu istorija nalaže, neizmernoj ljubavi prema Partizanu i ljudima kojima kako ističe duguje što nije digao ruke od fudbala u najtežim momentima.
“Kum Andrija Kaluđerović je legenda. Spasao me je da ne odustanem od fudbala. Cela ta priča najpre oživljava uspomene na razgovor sa tatom. Moj otac je trener. On je iz Prijepolja. Radi u Polimlju, ne znam da li će i dalje… Čovek voli i živi fudbal. Iako nikada nije radio na visokom nivou, ima kvalitet da sedne i popriča sa bilo kojim trenerom na svetu. Završio je licencu zajedno sa Piksijem, Markom Nikolićem, celom tom generacijom. Nažalost nikada nije igrao fudbal da bi mogao da dođe do tog nivoa. Da igram utakmicu života i moram da biram trenera na klupi – to bi bio moj otac. Ne zato što mi je otac, nego zašto što verujem u njega. U Srbiji je nažalost tako, te ostaje žal što nije napravio većz karijeru”, počeo je Matija Ljujić za Meridian sport.
Dobio je veliku podršku od oca, ali trenutak koji je sve promenio odigrao se na treningu Rada sa Banjice. Nedugo nakon što je upoznao već tada istaknutog golgetera, pronašao je u njemu praktično starijeg brata, kasnije kuma i prijatelja za ceo život.
“Rekao sam mu u jednom trenutku da više ne želim da igram fudbal. Poručio mi je tada: ‘Ti ćeš uvek da budeš moj sin, ali šta ćeš da radiš’? Objasnio mi je da će raditi sa mnom, da će mi pomoći… Nisam želeo da igram u Srbiji više. Bio sam na pozajmici u Radu kada je kum Andrija došao da trenira sa nama po povratku iz Katara. Uočio je na treninzima da sam dobar. Prethodno sam ga viđao samo na televiziji. Rekao sam mu da ne mogu više da igram, a on me je forsirao: ‘Hajde mali, hajde mali igraj’. Rekao mi je da garantuje, za koga god da poptiše u toku leta, odmah će zvati predsednika i sportskog direktora da mene dovedu na probu. Pričao mi je da je šteta da batalim fudbal.”
Ohrabrivale su Andrijene reči mladog plejmejkera, ali prilično teška vremena nisu mu ostavljala mnogo prostora za razmišljanje. Kada bi završio obaveze na Banjici, trkom bi u društvu saigrača krenuo put magacina, da zaradi dnevnicu i olakša boravak u srpskoj prestonici.
“Moj saigrač Nenadović i ja, išli smo na aerodrom, ali i u magacine u okolini Beograda, da uporedo radimo jer od fudbala nismo mogli da živimo. Zarađivali smo 15, 20 evra dnevno. Posle treninga smo odlazili da radimo. Trener je bio Milan Milanović. Sećam se kada bi stariji igrači rekli u šali: ‘Hajde Švabo prekidaj trening, radnici kasne na posao’. To je cirkus bio. Nije bilo lako. Radiš osam sati, satreš se od posla, a pre ili posle toga trening. Stariji radnici su nam pomagali jer im je bilo žao.”
Evocirajući uspomene iz prošlosti na koju se opravdano ponosi, otvorio je sjajni vezista dušu i prisetio se gotovo svih momenata koji su ga danas učinili daleko jačim. Biranim rečima govorio je o kumu, kao i svojoj porodici, a posebno supruzi, bez koje kako kaže ništa ne bi bilo moguće.
“Izdigao sam se zahvaljujući Andriji. Sa 22, 23 godine u Srbiji uveliko nisi mlad igrač. Izgubio sam najbitnijih šest, sedam godina… Svi drugari su tipo velikim klubovima, a ti negde. Sve je to veoma teško, ali posle sve vidiš zašto je tako bilo. Bilo je mnogo teško mojim roditeljima, supruzi, meni… Žena mi je iz Stare Pazove, uvek je bila tu uz mene. Teže se živelo. Sećam se koliko je samo puta u toku noći donosila hranu. Nije bilo novca u Superligi kao danas, plate nisu bile redovne. Ne znam kako bi se igrači snalazili da je tako danas. Tada mi je bila još devojka, ali da nje nije bilo ne znam šta bi se danas desilo. Supruga je uvek bila moj oslonac.”
Nedugo zatim Kaluđerović je ispunio obećanje, što je dovelo do potpunog obrta u priči.
“Andrija se javio posle određenog vremena i saopštio mi je da je potpisao za Žalgiris. Kazao mi je da se spremam i ne opuštam, jer će mi uskoro uputiti poziv za probu. U tom trenutku nisam radio posebnim intezitetom. Trenirao sam sa tatom u balonu, a kada je video koliko nisam spreman, odmah smo krenuli u potragu za privatnim trenerom. Darko Radovanović je jedan od najboljih privatnih trenera u Srbiji. Nikada neću zaboraviti koliko mi je pomogao. Nisam imao novca. Doneo sam mu deo novca koji sam skupio, a on nije želeo da uzme. Rekao mi je da od toga kupim vitamine, proteine, hranu… Verovao je da sam dobar čovek i pomogao mi kao sinu. Nikada mu to neću zaboraviti”, poručio je Ljujić, pa nastavio u istom dahu:
“Za dve nedelje me je spremio neverovatno. Prošao sam probu za tri, a trebalo je 15 dana da budem tamo. Trener je bio sjajni Valdas Dambrauskas. I dan danas se čujemo… Mnogo drag čovek. Neću ni njemu zaboraviti što me je prihvatio tada. Posle tri dana su me pitali jel hoću da igram sutra. Čekali smo samo papire, a kada je to obezbeđeno odmah sam i debitovao. Dao sam gol i pobedili smo, posle uzeli i titulu. Ušli smo zajedno u igru kum i ja. Prilazi mi posle gola i kaže: ‘Aj spusti tempo malo mali, pomisliće da si ti Kaluđerović’. Već na sledećoj je dao dva gola, bio najbolji strelac lige. Nismo imali sreće naredne sezone u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Kaluđerović je moj kum, brat i prijatelj. Zajedno smo bili u Australiji posle… Uvek je sjajno biti uz takvog čoveka.”
Danas kada je zahvaljujući ljudskim i fudbalskim kvalitetima obišao planetu, komanduje veznim redom čuvenog Ujpešta i čini sve što je u njegovoj moći da ljubičasti ponovo zavladaju Mađarskom.
“Nikada nisam voleo da u razgovoru ističem sebe u prvi plan, ali na terenu se trudim da preuzmem ulogu lidera. Jedan sam od iskusnijih igrača u ekipi. Trudim se da pomognem mladima, da kroz moj primer vide kako izgleda biti maksimalno posvećen. Verujem da je to pravi put. Zavoleo sam Ujpešt mnogo. Prihvatio sam poziv kada sam čuo da je reč o velikanu koji spava, koji će se uskoro probuditi, jer između ostalog i MOL stiže kao glavni sponzor. Privukla me je ponuda. Želeo sam da budem bliže kući. Nisam pogrešio. Svima u klubu nam nedostaje iskorak, da se borimo za Evropu i trofeje. Znam da je teško, tranzicija je komplikovan proces. Ljudi koji su došli daju sve od sebe da vrate klub na stare staze. I veći su bili u magli dok nisu pronašli put. Ujpešt ima impresivnu istoriju i veliku armiju navijača. Uz dužno poštovanje prema svima ostalima, ali tako veliki klub je vrlo teško voditi. Dres, fotelja i klupa su teži. Sve je zahtevnije nego u manjim sredinama. Mislim da će lepi dani tek doći.”
Samo jedan u moru dokaza koliko je Ujpešt veliki klub, nalazi se u sada već kultnom filmu “Montevideo, Bog te video”. Ljubitelji srpske kinematografije napamet znaju scenu u kojoj legendarni Aleksandar Tirnanić Tirke loptom pogađa banderu i poručuje: ‘Odoh ja u Ujpešt Dožu, a vi ostanite u mraku’.
“Često se prisećam te scene. Ko god me sretne iz Srbije zove me Tirke i šali se na osnovu te kultne scene. Lepo je što se pominje klub u tako sjajnom filmu. To je dokaz veličine kluba. Tirnanić pre 100 godina nije rekao idem u Juventus, Mančester… Najbolji srpski igrač je tada odlučio da ide baš u Ujpešt. Ponosan sam od prvog dana što nosim dres Ujpešta. Klub je drugačiji – ima dušu. Srećan sam što mogu da predstavljam Ujepšt.”
Baš kao u Beogradu, i u Budimpešti je prisutno veliko rivalstvo dva kluba – Ujpešta i Ferencvaroša.
“Stadioni Partizana i Crvene zvezde su praktično jedan do drugog. Ujpešt i Ferencvaroš su najveći rivali u Mađarskoj, ali se naši stadioni nalaze na dva različita kraja grada. Podeljeno je… Kada si u Ujpeštu – svi te znaju, kada si u delu gde žive navijači Fradija, tada te znaju, ali te gledaju drugačije ili se prave da te ne znaju. Grad je podeljen na kerolete, preciznije rečeno kvartove. U centru imaš potpuni mir jer tu dolazi pregršt turista, ali kako se približavaš stadionu tako te sve više prepoznaju. Nije kao kod nas gde u centru Beograda te zna svaka osoba. Ljudi te ovde vole, ali mentalitet je drugačiji. Retko gde će igrač Zvezde i Partizana platiti kafu u Beogradu, što ovde i nije slučaj. Ljudi su mirniji, povučeniji, nisu impulsivni. I kada te prepoznaju umeju da samo prođu pored tebe, iz želje da ti ne smetaju, da te ne remete ako nešto radiš. Kod nas je sve direktnije.”
Spreman je Matija da se uhvati ukoštac sa zahtevnim mađarskim jezikom, te posle skoro pola decenije provedene u komšiluku unapredi svoje znanje.
“Uskoro počinjem da učim. Gde god da sam igrao, iako je to mnogo zemalja, pokušavao sam da savladam jezik. U Mađarskoj sam već četiri godine i iz poštovanja prema državi, ljudima i klubu nameravam da naučim jezik. Mlađi igrači ne pričaju engleski i smatram da bi im i tako mogao pomoći. Jezik je star, autentičan i veoma zahtevan za učenje. Ako nisi supertalentovan za jezike neophodno je da kontaktiraš profesora. Lakše mi je bilo u drugim državama, jer su jezici bili daleko jednostavniji. Angažovaću profesora definitivno. Moja ćerka je prvi razred, učimo zajedno pesmice, reči… Imamo problem još da sklopimo rečenice, ali njoj ide daleko lakpe nego meni. Deca mnogo lakše pamte. Žena i ja planiramo da početkom jeseni aktivno krenemo sa učenjem.”
Ljujić je potom vrlo detaljno povukao paralelu između srpskog i mađarskog fudbala.
“Nedavno sam čitao intervju Aleksandra Pešića. Mi smo veliki prijatelji, iako smo na suprotnim stranama uvek bili. On navija za Zvezdu i Ferencvaroš, ja za Partizan i Ujpešt. Šilja i ja smo saglasni u brojnim stvarima vezanim za fudbal. Ne mogu da kažem da je kvalitet fudbala bolji nego u Srbiji, ali ono što smo se složili jeste činjenida da je intezitet daleko jači. Liga je samim tim zahtevnija. Sve to datira nekoliko godina unazad, kada je ozbiljno počelo da se radi na infrastrukturi. Siguran sam u to. Znam koliko znači kada je teren ravan, kada se podloga adekvatno kvasi i održava. Tada lopta ide daleko brže, a to automatski budi reakciju. I taj defanzivac je primoran da brže reaguje. Na scenu stupa veći puls, intezitet… Znam kada naši igrači odu u inostranstvo svi pričaju koliko se brže igra. Nama to nedostaje… Fudbal se promenio i kreće su u tom pravcu, da ako nisi Španija sa 11 majstora, moraš da se oslanjaš na intezitet i fizičke predispozicije”, istakao je srpski as, pa zatim dodao:
“Naši igrači su olako pogube upravo zbog toga. Milan Aleksić je odličan primer. Nerealno je da igra u Engleskoj. Dečko poseduje baš veliki kvalitet, ali tek za pet, šest godina će moći da se adaptira na taj intezitet. Ljudi odu u Švajcarsku, pa se pogube… Ne jer nemaju kvalitet, nego je sve daleko brže. Baš zbog toga u Srbiji mora da se radi mnogo više po pitanju infrastukture. Kako na stadionima, tako i na pomoćnim terenima, trening centru, kao i profesionalizmu. To se uči od malih nogu. Uvideo sam to tek od starijih saigrača kada sam otišao van granica Srbije. Nismo dovoljni profesionalni, oslanjamo se previše na talenat. Nemamo više kvalitet kao što je imala generacija sa Tadićem, Mitrovićem… Takav smo narod – ponosan, uvek hoćemo u vrh… Realno je da krenemo od nule.”Težak je to proces. Neophodni su stručni ljudi. Potrebno je zasukati rukave ukoliko želimo da budemo konkurentni. Nekada smo dobijali i Nemačku, Španiju… Nismo se nikada brukali, bili smo tvrd orah za svakog. Teški smo u međusobnim odnosima. Smatram da bi bilo najbolje da brigu o srpskom fudbalu preuzme Nemanja Vidić. On je to hteo, ali znamo kako se završilo. Nadam se da će u budućnosti biti bolje za srpski fudbal.”
Tokom boravka u Budimpešti izrodilo se veliko prijateljstvo sa iskusnim napadačem.
“Gledali smo derbi zajedno. Šilja Pešić mnogo voli Zvezdu, ja Partizan… Čarke su uvek prisutne. Deca nam zajedno idu u školu, vrtić, sede zajedno u klupi… Žene su na nam najbolje drugarice. Lepo je imati takve ljude pored sebe. Družimo se kada god imamo vremena. Aleksandar je sada u Turskoj. Nadam se da će da vrati Karagumruk u Superligu, da pomogne partizanovcu Aleksandru Stanojeviću.”
Pešić će u narednoj sezoni biti na raspolaganju Aleksandru Stanojeviću, čoveku koji je svojevremeno verovao u Matijin potencijal za vreme boravka u Partizanovoj omladinskoj školi.
“Kod Stanojevića sam debitovao za prvi tim Partizana na prijateljskoj utakmici protiv OFK Beograda. Čini mi se da sam imao 17 godina. Ušao sam u 75. minutu, a posle 10 sekundi sam postigao pogodak. Utakmica se završila sa 2:1. Miloš Jojić mi je dodao loptu. Bio je aut na levoj strani, Zeka je povukao loptu unutra i potom me uposlio, a ja sam pogodio sa ivice kaznneog prostora. Kupio sam tada Stanojevića, trenirao sam sa prvim timom, a igrao za Teleoptik. Međutim nedugo kasnije on i njegom stručni štab su otišli. Voleli su Partizan mnogo… Grobari do koske su uvek bili – i Stanojević i Krstajić… Kod Avrama Granta je bilo drugačije. Dovodili su strance i nisu bili okrenuti omladinskoj školi i Teleoptiku. Pogubio sam se u tom intervalu. Marko Nikolić me je potom vodio na pripreme, ali se odlučio za neke druge igrače.”
Briljirao je Ljujić u mlađim kategorijama, potom i prvom timu Teleoptika gde je zabeležio trocifreni broj nastupa. Ipak – pravu šansu u Partizanu nikada nije dobio.
“Nažalost nikada nisam dobio šansu u Partizanu. Mnogo me to boli. Nikada se ni za šta nisam kajao, ne gledam inače u prošlost, ali samo to me mori. Nisam bio svestan u tom trenutku. Bio sam mlad i nezreo, nisam dovoljno radio za mesto u timu. Smatrao sam da mi to pripada, a neki drugi su bili više vredni i dobili su priliku. Zaslužili su je svakako. Bio sam kapiten Teleoptika, odigrao preko 100 utakmica… Tadašanja Prva liga Srbije ne može da se poredi sa sadašnjom, kao i škola tada i danas… Bilo je teže da dobiješ šansu u Teleoptiku, nego danas da zaigraš za prvi tim Partizana. Koliko god volim Partizan to je realnost. Nikada neću oprostiti sebi što nisam ostavio trag u Partizanu, a imao sam kvalitet za to. Osećao sam i osećam neverovatnu ljubav prema klubu. Nisam osećao neophodnu glad, nisam usmerio energiju na prave stvari. Možda su grešili i ljudi koji su vodili računa o mojoj karijeri, ali nikada to neću preboleti.”
Nikada nije bio u prilici da o celom tom periodu kasnije razgovora sa Stanojevićem.
“Nisam nikada iskreno… Brzo je otišao i više nismo imali priliku da sarađujemo. Postojao je kontakt sa Karagumrukom, preko agenta, da sam važio za jednu od želja. Svoju budućnost vidim u Ujpeštu. Baš mi je teško da napustim sve i odem iz Budimpešte. Kada bih osvojio titulu ili napravio neki veliki uspeh – onda bih to i mogao da uradim. Ovako, baš teško.”
Suvišno je naglašavati koliko je Ljujić zaljubljen u crno-bele boje, što se vrlo lako može primetiti kroz njegove reči…
“Sarađivao sam dugo sa Vukom Rašovićem, velikim navijačem Partizana. Kod njega sam odigrao najviše utakmice. Potom sam radio sa Zvonkom Živkovićem, legendom koja je sarađivala sa Nikicom Klinčarskim, Igorom Spasićem… Nadam se da nikoga nisam zaboravio. Dok ne odeš iz Partizana, a teškog srca moram reći i Crvene zvezde, tek tada vidiš koliko su to zapravo veliki klubovi, koliko zaposleni zaista vole klub… Posebna priča. Impresivno je koliko smo mi kao deca voleli Partizan. I danas volim samo dva kluba, iako poštujem sve u kojima sam igrao. Volim Partizan i Ujpešt.”
Kontakt sa Partizanom ostvaren je prethodnog leta, ali… Matija je u međuvremenu formirao porodicu i započeo život u komšiluku, a ujedno i obavezao na vernost Ujpeštu.
“Jeste! Bilo je dosta priče oko povratka… Meni je teško da odem iz Ujpešta, ali i da kažem “ne” Partizanu. Kada sam produžio ugovor rekao sam da ću dati sve od sebe da probudim velikana koji spava. Ubeđen sam da ćemo ponovo biti šampioni Mađarske i da ćemo izaći na evropsko pozornicu. Ljudi koji vode klub imaju velike ambicije. Verujem da će Ujpešt biti jedan od klubova koji se najviše poštuje u ovom delu Evrope”, poručio je Ljujić, a zatim otkrio:
“Kontakta sa Partizanom je bilo kada je na klupi sedeo Srđan Blagojević. Radio je najpre sjajan posao u Mađarksoj, često smo bili rivali imajući u vidu da je predvodio Debrecin. Nismo nikada radili zajedno, ali želim mu mnogo sreće jer je dokazano odličan trener i dobar čovek. Nadam se da će napraviti uspeh i u Rusiji.”
Samo reči hvale imao je za jednog od svojih heroja, novog trenera crno-belih, Sašu Ilića.
“Sale je uz Nikicu Klinčarskog i Mocu Vukotića najveća legenda Partizana. Legenda je i van terena. Čovek odiše harizmom i pozitivnom energijom. Moj kum, Miroslav Bogosavac, baš je blizak sa Saletom… Imao sam priliku da sedim zajedno sa njim i slušam, upijam… Mogao bih tako po ceo dan. Dovoljno je samo da budeš pored njega i da sutra ponovo jedva čekaš da ga vidiš. Nema dalje za tebe. Prvo što sam naučio od Saše Ilića, a to su forsirali i u omladinskoj školi Partizana, bilo je zabranjeno vraćati loptu nazad. Tražilo se da lopta uvek ide unapred, da uvek bude rizika. Partizan je to nažalost izgubio danas. Ako bi neko tada vratio loptu nazad, to bi bila katastroga. Sale primi loptu okrenut leđima ka golu, ima pritisak od rivala, ali on i tada rizikuje da odigra pas napred. To je Partizan, to je identintet crno-belih. Verujem da će Saša to da vrati. On treba da izađe na teren i igra fudbal sa novim igračima. Kod Stanojevića je često igrao levo, pa dobije loptu od beka, drži čuvar na leđima, ima štopere, golmana, zadnjeg veznog… Ne – on traži način da pošalje loptu napred. To razlikuje dobre od vrhunskih igrača.”
Uživao je u proteklom periodu u partijama Partizanovih bisera, ali žao je Ljujiću što Srđan Blagojević nije dobio ozbiljniju šansu da razvije svoj sistem u Humskoj ulici.
“Dopadaju mi se ovi klinci aktuelni. Volim Ugrešića i Dragojevića… Žao mi je što Srđan Blagojević nije dobio veću šansu. Nije mi jasno zašto nešto mora da se menja ako već funkcioniše dobro. Zašto se u mnogim klubovima olako ruše kule od karata koje su izgrađene? Svim klincima su porasle cene posle leta pod komandom Blagojevića. Smatram da bi svaki navijač Partizana u tom trenutku prihvatio da na zimu bude 20 odsto gore nego tog leta. Redom da pitaš ljude da li bi pristali na to, a da se Srđanu da vreme da izgradi sistem i igru, svi bi pristali. Pojedini su bili nezadovoljni, hteli su da budu prvi, ili ne znam ni ja šta… Posle opet zoveš čoveka da te spasi, ali više nije bilo isto, ispao si iz šina. Ne znaju ljudi da prepoznaju dobar momenat, ali nije to problem samo u Srbiji. Znamo svi da je Zvezda trenutno najkvalitetnija. Hoćeš nešto više i onda nastane još veći cirkus”.
Veruje da slede bolji dani za njegov voljeni klub.
“Danka Lazovića obožavam, isto je veliki Grobar. Znam da radi ispravno. Zato je doveo Sašu, zato je angažovao i Blagojevića… Prvi sam se obradovao kada je Peđa Mijatović došao, ali nisam ni slutio kako će da se razvija situacija. Sada idemo dalje, samo Bože pomozi da bude bolje, da se novi klinci i stranci uklope. Pratio sam svaku utakmicu na pripremama. Nije nešto ubedljivo za sada, ali videćemo.”
Tokom dana u omladinskoj školi činio je nezaustavljiv tandem sa danas najboljim strelcem u istoriji srpske reprezentacije – Aleksandrom Mitrovićem. Bila je to izrazito perspektivna generacija.
“Kada god smo igrali zajedno Mitar bi mi samo rekao: ‘Daj mi noge, daj mi u noge, nema veze ko mi je na leđima’. Samo lopta napred. Izmislili smo praktično šablon. Daš loptu Mitroviću, on je zadrži, pa vrati, lopta ide na krilo, on utrčava i daje gol… Bili smo sjajna ekipa. Miloš Jojić, Filip Marković, Nemanja Petrović, Aleksandar Mitrović, ja… Uvek je navlačio dva, tri igrača na sebe. Igrali smo napamet fudbal, kao u školskom dvorištu, kao šah da igramo. Znali smo ko će šta da uradi, igrali smo kao matori što se kaže žargonski. Žao mi je što svi nisu napravili još bolje karijere, a zaslužili su to. Žao mi je zbog Petrovića, koji je tada igrao na krilu. Zaslužio je još bolju karijeru, kao i Filip Marković, koji je ostao u senci brata Lazara. Mogli smo svi više. Saša Ivković je napravio veliko ime na Bliskom istoku, igra za reprezentaciju Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sjajan čovek i igrač. Družili smo se sjajno, držali se zajedno i nadali smo se da ćemo nastaviti zajedno u Partizanu. Na kraju je svako našao svoj put. Bog je imao put za svakoga. Verujem u to. Jedino za čime žalim je što nikada nisam dobio šansu u Partizanu.”
Ubojiti golgeter u tinejdžerskim danima nosio je epitet prilično temperamentnog momka, što se kasnije prirodno promenilo…
“Mi smo svi tada bili lude glave. Ne mogu da kažem da nismo… Verovatno su i danas klinci takvi, možda i luđi. Bili smo sami u Beogradu, došli sa strane… Beograd je džungla. Mnogo je teško kada si sam bez roditelja, pogotovo bez majke. Mi smo u Partizan dolazili sa 11, 12 godina, a sa 13 živeli sami u glavnom gradu. Koliko god sam protiv modernog roditeljstva i “nutela generacija”, teško da bih bio dovoljno hrabar kao naši roditelji da pustim dete tim putem. Nama su Nebojša Ličanin i Slađan Šćepović bili treneri, pozdravljam ih mnogo ovom prilikom, ali nije realno da jedan čovek brine o 30 klinaca koji su živeli u različitim stanovima. Ne mogu da verujem da tada jedna od najboljih škola u Evropi nije mogla da napravi jedan internat za decu, da svi budemo zajedno, na oku struke. To bi se isplatilo. Rodilo bi se pet, šest Mitrovića, Nastasića, Ljajića, Markovića… Bar duplo, možda i više, garantujem to. Malo je igrača stvoreno koliko je talenata bilo. Sada možda nema igrača kao pre, ali srećan sam što su uslovi bolji. Ne vidim ni decu na ulici da igraju fudbal, ovi telefoni su sve pokvarili. Treba ići u korak s vremenom, ali treba i sačuvati nešto iz prošlosti što vredi. Ne pričam samo o fudbalu, nego o tome da je važno ostati zdrav u glavi.”
Na pitanje da li postoje šanse da nekada ipak ponovo zaigra u Partizanu, Matija je odgovorio:
“Možda… Nikada se ne zna, ali već sada sam u zrelijim godinama. Nikad ne reci nikad svakako.”
Sa uspehom je vezisa kasnije nastupao u Litvaniji, Australiji, Portugalu, Izraelu, Južnoj Koreji, Azerbejdžanu, a prisetio se i epizode u lučanskoj Mladosti.
“Bio sam ja i kod Neška Milovanovića. Pozdrav veliki za čuvenog Neška. Cenio mi je baš kao igrača, ali nije voleo dečije ‘bolesti’. Nisam mogao da shvatim da mu treba 10 ratnika u ekipi, a pričao mi je često. Sve sam gledao na svoj način. Šta god ljudi mislili i pričali – Neško se i te kako razume u fudbal. Ozbiljno zna da prepozna igrača. Svašta sam prošao, ali zahvalan sam tim ljudima što su tada bili uz meni. Imam suprugu, troje dece, prošao sam pola sveta, igram u Ujpeštu… Sve mi je daleko lakše i lepše. Dobri su bili ti teški momenti. Ništa bolje od toga ne može da se dogodi čoveku. Tada je teško, a sada zlata vredno.”
Ističe Ljujić veliku zahvalnost Bogu i svojim najbližima za apsolutno sve što je prošao i poručuje da ništa ne bi menjao. Uživa u fudbalu i gladan je uspeha, čemu svedoči kvalitet partija koje pruža u Mađarskoj.
“Uvek pričam otvoreno, iz srca, direktno u metu. I kada ugasimo kamere isto bih rekao. Zahvalan sam Bogu na svemu. Upoznao sam mnogo prijatelja na različitim krajevima sveta. Igrao sam u mnogo zemalja. Zahvalan sam na zdravlju, na porodici… Gde god da odem imam gde da prespavam, da popijem kafu…Šta ćeš lepše od toga? Volim fudbal i igraću ga dokle god mogu. Sve što sam u mladosti propustio, trudim se da sada nadoknadim. Ljubav prema fudbalu nikad nije bila toliko snažna kao danas. Gladan sam uspeha sa klubom, treninga, želim da pomažem mladima svaki dan. Voleo bih da iskoriste vreme na pravi način. Jednom si mlad. U fudbalu i životu sve teče brzo. Uvek dajem sve od sebe za porodicu i klub“, zaključio je Matija Ljujić u razgovoru obavljenom upravo u delu Budimpešte, u kojem vladaju zaljubljenici u Ujpešt.
Bonus video:
