Nikada ne znaš gde će te odvesti život kada si profesionalni sportista. Svi sanjaju najveće domete i najbolje klubove, međutim, nekada sve ode na stranu na koju niko nije očekivao i naprave se uspomene za čitav život. Tim putem je krenuo Miloš Čupić.
Teško da je iko pomislio da bi nešto moglo da ga nanese ka Butanu, osim ako ste veliki ljubitelji turizma i volite da istražujete druge ljude, vere, kulture i prirodu. Kao u emisiji “Sasvim prirodno” na RTS-u koju vodi Jovan Memedović i sa timom ljudi obilazi predele koje je retko ko video.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Avanturistički duh je preovladao kod Miloša Čupića koji je doneo odluku da potpiše za Paro iz planinske države i napravi novu stranicu u karijeri. Za klub je branio samo u kvalifikacijama i grupnoj fazi tamošnjeg pandana Lige konferencije, ali za kratko vreme je uspeo da osvoji srca navijača i stekne veliku popularnost. Njegova ekipa je napravila neke istorijske uspehe, osvojila je domaće prvenstvo, međutim, nekadašnjem polazniku omladinske škole OFK Beograda se neće pripisati ta titula, jer nije bio registrovan da brani u ligi.
Kako je sve izgledalo i kakve uspomene je stekao na neobičnoj destinaciji, 25-godišnji čuvar mreže je otkrio za Meridian sport. Inače, od januara će biti slobodan na tržištu, a posle odličnih partija u dresu Paroa, očekuje se da ne bude većih problema oko pronalaska novog angažmana.
“Gazda je odlučio da uloži više novca u tim i dovede kvalitetna pojačanja. Dobio sam poziv od Crnogorca Marka Ivanovića da dođem, ali sam odlučio da sačekam sa odlukom, čekajući ponude drugih klubova. Prolazili su dani, ništa se nije menjalo i odlučio sam da odem u Butan. Bio sam tamo dva puta po mesec dana. Prvi put sam otišao 20. jula, odigrao kvalifikacionu utakmicu i vratio se kući 15. avgusta. Potom sam ponovo otišao 20. septembra, pa se vratio petog novembra, posle grupne faze. Nisam bio registrovan za ligu, pa nisam dobio medalju, ali mi je trener poklonio.”
Uspeo je Čupić da izbori sa svojom ekipom plasman u grupnu fazu tamošnje Čelendž lige, što je nalik Ligi konferencije. Iako su ih svi otpisali, uspeli su da osvoje četiri boda, međutim, nedovoljno za prolazak u nokaut rundu.
“Igrao sam veliko takmičenje, to je treće po rangu u Aziji, kao Liga konferencije u Evropi. Niko nije očekivao da ćemo uzeti bod. Gledali su na nas kao da neki klub iz San Marina igra u evropskom takmičenju. Ovaj uspeh nikada neće ponoviti. Svi su već upisali unapred tri boda protiv nas. Međutim, branio sam kao nikad do sada u karijeri. Uzeli smo bod Ist Bengalu iz Indije koji je sjajna ekipa, bio sam igrač utakmice. Oduševili su se tada navijači, kačili su me po svim sajtovima u Butanu, deca su tražila da se slikamo… Spektakl!”
Svlačionicu je delio sa čuvenim vezistom Keisukeom Hondom. Japanac uživa ogromnu popularnost u Aziji, a suvišno je pričati o tome kakvu je karijeru imao.
“Honda je igrao samo kvalifikacije. Najveće je ime u karijeri sa kojim sam igrao. Ogromna mi je bila čast da delim teren sa njim. Kada ga vidiš kao pojavu, utiče bolje na igrače. Voli Srbe, malo zna ruski jezik, voli naš mentalitet. Trenirao ga je Siniša Mihajlović u Milanu, igrao je sa Bambijem Tošićem u CSKA… Pomogao je klubu da uđe u istorijsku grupnu fazu, dobar je sa predsednikom pa je došao u Paro da igra. Bilo je po 200 ljudi na treninzima zbog njega. Tribine su bile pune u ligi kada je on igrao.”
Nije lako doneti odluku da se ode u ligu koja nije toliko ispraćena, ali Čupić se odlučio na taj potez i nije zažalio.
“Prvi sam Srbin koji je igrao za neki klub iz Butana. Volim da putujem i da istražujem. Hteo sam da vidim azijsko tržište. Pre toga sam šest meseci branio odlično u Jermeniji. Želeo sam da ostanem u Evropi, ali se ništa nije otvorilo, stigla je dobra ponuda iz Paroa, pre svega finansijski. Pokazao sam se na utakmicama koje sam branio. Imao sam motivaciju. Od januara sam ponovo slobodan igrač, čekam da me neko pozove. Voleo bih da ostanem u Aziji.”
Imao je priliku da upozna totalno drugačiju kulturu i ljude. Prema istraživanjima, narod u Butanu važi za najsrećniji u Aziji, a po tom faktoru je osmi u svetu. Ali, kako se grad Paro, u kom je igrao, nalazi na više od 2000 metara nadmorske visine, adaptacija nije bila nimalo laka…
“Hotel u kom sam boravio je bio nekih 200-300 metara od piste. Čuješ avione kako sleću i uzleću stalno. Ljudi su lagani, smeškaju se, nema stresa. Kad god te vide smeju se. Bio mi je i restart za glavu, mir. Imao sam sreću da je bio i Crnogorac sa mnom, pa mi je bilo zanimljivo. Najavio mi je da će mi biti teško za disanje. Na prvom treningu posle početne vežbe nisam mogao da dođem do daha. Problem je što se tiče kiseonika. Trebalo mi je sedam dana se adaptiram na sve, pošto sam imao problema i sa spavanjem, četiri sata je razlika u odnosu na Srbiju. Baš je teško. Na primer, imali smo prednost zbog te nadmorske visine u grupnoj fazi, jer ekipe nisu mogle da se prilagode na te uslove. Ne mogu da zamislim kako bi mi bilo u Boliviji…”, rekao je 25-godišnji čuvar mreže i nastavio:
“Butan je mala zemlja, ali fudbal ide nabolje. Razvija se sve polako. Video sam da Ed Širan treba da ima koncert tamo. Pre nekih 10-15 godina su tek dobili društvene mreže. Volim da upoznajem druge kulture, baš mi je bilo lepo. Odrazilo se to i na terenu. Nema stresa, nema povišenog tona…”
Međunarodni aerodrom se nalazi upravo u Parou i smatra se jednim od najzahtevnijih u svetu. Pronašli smo podatak koji govori da je 2009. godine samo osam pilota imalo licencu za sletanje na isti.
“Aerodrom u Butanu je u top 10 najrizičnijih za sletanje. Uvek kada sam leteo, išao sam sa njihovom kompanijom – Butan Airlines. Prvi put kada sam išao, trebalo mi je 24 sata da dođem. Njihovi piloti su obučeni za takva sletanja. Mislim da samo ta kompanija može da dolazi. Imao sam priliku da vidim i Mont Everest kada smo išli u Nepal, ostaju uspomene za ceo život.”
Opisao je kakvu je atmosferu doživeo prilikom gostovanja ekipi sa Nepala, u kvalifikacijama za Čelendž ligu.
“Na Nepalu je stalno pun stadion. Veliki su fanatici za fudbal. Kada smo primili gol mislio sam da će se srušiti stadion. Nikada nisam igrao u takvoj atmosferi, bukvalno je čovek na čoveku na tribinama. U Superligi nisam imao priliku da igram pred publikom, pošto je bila korona sezona, pa su bili prazni stadioni.”
Nije imao priliku da debituje za Crvenu zvezdu, pošto je između stativa bio neprikosnoven Milan Borjan, pa je za tri godine, koliko je bio pod ugovorom, proveo na pozajmicama u Grafičaru i Zlatiboru.
“Uglavnom sam radio treninge kada je Borjan odmarao. Nisam imao priliku da zajedno sa njim radim. Trenirao sam kod Italijana Pjerluiđija Brivija, pa i sa Bojanom Jorgačevićem. Dosta sam naučio od njega. Savetovao me je i Zoran Popović. Sjajno su me prihvatili, niko nije uobražen. Dočekali su me kao da treniramo oduvek zajedno. Dve i po godine sam bio na pozajmici u Zlatiboru, a šest meseci u Grafičaru. Kada sam ušao u Superligu sa Zlatiborom, bio sam proglašen za najboljeg golmana lige.”
U OFK Beogradu je napravio prve korake, bio je u klubu kada je proživljavao najteže trenutke i sa velikim osmehom sada priča kada vidi da su se Romantičari stabilizovali i pružaju dobre partije u Superligi.
“OFK Beograd mi je matičan klub, najlepše uspomene me vežu za njega. Sve prvo u fudbalu mi se desilo baš tu. Kao druga kuća mi je. Presrećan sam što se vratio. Brat je ostavio takođe trag. Uvek su otvorena vrata ako stigne poziv sa Karaburme“, zaključio je Čupić razgovor za naš portal.
Bonus video:
Goran Munic
Cupic nema gde nije bio, zaista raznovrsna karijera za ovog momak
biljana.rebec
On je jos jedan od dokaza da nasih fudbalera ima u svakom kutku Zemljine kugle!