Crvena zvezda je sredinom prve decenije 21. veka imala tim koji je osvajao trofeje i blistao u domaćim okvirima. Na klupi su se smenjivala velika fudbalska imena, poput Slavoljuba Muslina, Dušana Bajevića, Valtera Zenge a na terenu su igrali pretežno domaći momci, uz tek ponekog stranca.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U takvu sredinu stigao je i mladi Igor Burzanović iz podgoričke Budućnosti, tada najtalentovaniji crnogorski fudbaler. Dočekao ga je Dejan Milovanović – dete kluba, tada najmlađi kapiten u istoriji, ali pre svega čovek koji je znao kako da se postavi prema svakom novajliji. Njegova pomoć olakšala je Igorove prve korake u Beogradu, a saigrašvo je ubrzo preraslo u prijateljstvo koje je trajalo i posle karijere.
Sve do 16. septembra, kada je Milovanović preminuo na utakmici veterana, spremajući se da izvede slobodan udarac, samo desetak minuta nakon što je postigao gol. Kao da je fudbal bio njegov životni okvir – početak i kraj. Isto kao i njegov otac Đorđe, koji je pre šesnaest godina preminuo, takođe, na fudbalskom terenu.
“Pogodilo me baš… Kad su mi rekli, bio sam u šoku. U prvi mah nisam mogao ni da prihvatim, kao da gledaš sliku bez tona. Proveli smo toliko vremena zajedno, praktično nismo se razdvajali. Nismo bili isti tipovi – mi smo voleli malo i da izađemo, da se družimo, on nije, bio je mirniji – ali smo Deksa, Milijaš, Bajković i ja bili stalno bili zajedno i zato je ovo još teže. Takve veze na terenu i van njega ne zaboravljaju se nikad” počeo je Burzanović razgovor za Meridian sport.
U trenucima tuge, naviru uspomene, a 40-godišnji Podgoričanin priznaje da ga je posebno pogodio razgovor sa bivšim saigračem Dušanom Anđelkovićem.
“Zvao me i Anđelko danas, pričali smo o tome i obojica smo počeli da plačemo. Kada ti krenu slike iz prošlosti, setiš se svake anegdote, svakog smeha, svake pobede i poraza koje ste delili. A onda te preseče ta sudbina – i njegov otac je prerano preminuo, kao fudbaler. Kao da se ponavlja ista priča, što ti samo pokaže koliko je život nepredvidiv. Teško je to prihvatiti i razumeti, pogotovo kad znaš da je bio čovek miran, posvećen i čistog srca.”
Majstor fudbala do poslednjeg daha… Pamtiće se Verona, slobodnjaci, titule i kapitenska traka
Nevericu ne skriva ni kada govori o njegovoj ličnosti i predanosti fudbalu.
“Za mene je ovo veliki šok i poraz… Četrdeset i jedna godina – to je mladost, čovek u punoj snazi, a nestane preko noći. Bio je posvećen fudbalu, igrao za veterane, osvajao turnire, davao primer mlađima. Uživaš da gledaš takve ljude, jer vidiš da igraju iz ljubavi, bez interesa. A onda se desi ovako nešto i sve stane. Stvarno nemam reči. Kad sam sedeo u kafani i ispričao prijateljima šta se desilo, nisu mogli da veruju, jer je bio čovek koji nikome nije nažao učinio.”
U subotu se igra večiti derbi, međutim, zbog tragičnog događaja, za nekadašnju desetku sa Marakane utakmica ovog puta neće imati uobičajenu težinu.
“Što se derbija tiče, ne bih ga previše komentarisao… Naravno da će utakmica privući pažnju, ali mislim da će ovaj put sve biti u senci tragedije. Ljudi će biti na sahrani, atmosfera će biti teška i to se ne može ignorisati. Igrači će morati da odrade svoj posao na terenu, jer fudbal ne sme da stane, ali osećaj će biti drugačiji. Svi znamo šta znači derbi, ja sam davao golove u tim mečevima i znam koliki je to naboj, ali ovaj put biće obeležen tugom i sećanjem na njega. To je život…”
Ipak, dok se prisetio Dekija, osvrnuo se i na sadašnjost – nove generacije koje dolaze. Prirodno je, kaže, da život ide dalje, pa je govorio i o mladim igračima Partizana, mahom iz Crne Gore, koje pomno prati.
“Ima stvarno dobrih igrača, Kostić, Vukotić, Milić, Roganović… Sve su to talenti koje dobro poznajem. Milića i Vukotića je prepoznao i Dinamo Zagreb, što mnogo govori o njihovom potencijalu, jer u Dinamo nije lako ući. Andrej Kostić mi se posebno sviđa – ima kvalitet, brzinu, donosi razliku, a pokazao je to i kroz Evropu. A tu je i Roganović, koji sa samo 19 godina igra na ozbiljnom nivou, što se videlo i u Evropi gde je igrao po 120 minuta. To su momci koji mogu da nose igru i u Partizanu i u reprezentaciji u budućnosti. Crna Gora, ali i srpski fudbal, imaju na čemu da grade.”
Na kraju se osvrnuo i na svoj trenerski put, koji je nedavno zatvorio jedno poglavlje – rastanak sa Zabjelom posle više od godinu dana rada.
“Otišao sam, ali nema šta… Sve je to fudbal, svi su oni moji drugovi i braća. U prvom kolu smo vodili 1:0, imali šanse da rešimo utakmicu i zatvorimo priču, ali ušla je nervoza, promašili smo prilike i primili dva gola. U drugom kolu opet poraz, a onda smo se trudili da se podignemo, da igramo sa više agresivnosti, borbe i energije. Dali smo sve od sebe, ali kad neće – ne ide. Primili smo i dva vrhunska gola, a klub je odlučio da proba nešto novo, da ubaci mlade igrače, što je i normalan proces. U takvim situacijama moraš da prihvatiš odluku i da nastaviš dalje.”
Bez gorčine, samo sa poštovanjem, sumirao je iskustvo u crnogorskom klubu…
“Iskreno, meni je to bilo jedno dragoceno iskustvo. Godinu i po dana sam proveo tamo, sve je bilo na visokom nivou – od organizacije do ljudi u klubu. Naravno, baraž je ostao gorak utisak, ali kad se podvuče crta, zadovoljan sam. Imao sam odličnu saradnju sa trenerima, upravom, stručnim štabom, sa ljudima koji su radili oko tima. Naučio sam dosta, ostavio deo sebe i stekao prijateljstva koja ostaju i posle fudbala. Takve stvari se pamte više nego rezultat” završava priču za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
stefan.zvicer
JBG, tužno ali istinito
neda.kerkez
Sigurna sam da će na derbiju da urade posvetu za Milovanovića, sve je pogodila ova tragedija.