Karijera Džejmsa Milnera predstavlja retku kombinaciju dugovečnosti i profesionalizma na najvišem nivou. Vezista Brajtona od 40 godina je nedavno nadmašio rekord Gereta Berija po broju odigranih utakmica u Premijer ligi, čime je svoj učinak podigao na impresivnih 656 nastupa. Njegov put počeo je u novembru 2002. godine kada je debitovao za prvi tim Lidsa. Bio je najmlađi strelac u jednom periodu Premijer lige, a danas nosi titulu njenog najstarijeg aktivnog igrača.
Tokom bogate karijere nastupao je za neke od najvećih engleskih klubova i osvajao najvažnije trofeje. U dresovima Mančester sitija i Liverpula osvojio je tri titule Premijer lige, jednu Ligu šampiona, dva FA kupa i jedan Liga kup, uz niz drugih priznanja.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U razgovoru za emisiju Football Interview, Milner je istakao da mu je jedan od najvažnijih ličnih uspeha povratak na teren ove sezone, posle devet meseci pauze zbog operacije kolena, kada je čak imao problem da podigne stopalo.
“Teško je sada reći šta bi mlađa verzija Džejmsa Milnera sada rekla. U tim godinama, mislim da se prvenstveno trudiš da uđeš u prvi tim… Da se izboriš za mesto i da ostaneš tu, a onda ideš dalje i pitaš se: ‘Šta je sledeće?’ Uvek je to ‘šta je sledeći uspeh?’ i ‘nikada ne smeš da se opustiš’. Tako da, sigurno ne bih razmišljao tako daleko unapred – kamoli 20 i više godina unapred i da ću i dalje igrati“, počeo je Milner svoju priču.
Kako je izgledao osećaj u trenutku kada su se pojavile priče o rekordu i njegovom obaranju?
“Naravno da je lepo kada ljudi prepoznaju da je to veliki broj utakmica. To je zaista mnogo mečeva, ali ja sam bio fokusiran na svoj posao u Brajtonu, i ukoliko dostignem taj broj – odlično. To nije bilo nešto što sam jurio po svaku cenu. Ljudi su postavljali mnogo pitanja o tome i onda se stvara utisak kao da je to jedini razlog što još igram. Ali ja jednostavno želim da doprinesem timu, da pomažem i guram klub napred”.
Milner posebno naglašava važnost kolektivnog uspeha u odnosu na lična dostignuća.
“Dobio sam zaista lepe poruke i priznanja, i to ne želim da umanjim – to je veoma lepo. Ali individualna priznanja su za mene nešto o čemu razmišljam tek kada završim karijeru. Sada mi je najvažniji tim i da radim svoj posao, i nadam se da ću to nastaviti”.
Jedna od njegovih prvih fudbalskih uspomena vezana je za detinjstvo i Lids.
“Prva uspomena je titula Lidsa u sezoni 1991/92, kada me je otac podigao i bacao po sobi govoreći: ‘Uživaj – možda se ovo nikada više neće desiti u tvom životu’. Imao sam tada pet godina”.
Već tada je postao verni navijač Lidsa.
“Da, to je bio prvi trenutak. Posle toga smo počeli da idemo na utakmice, imao sam sezonsku kartu i sve je krenulo odatle”.
Njegovi prvi fudbalski koraci nisu bili vezani za profesionalni fudbal.
“Da, ali iskreno se ne sećam mnogo. Prvu utakmicu pamtim iz lokalnog kluba Vestbruk juniors. Izgubili smo 16:2, igrali smo na velikom terenu sa velikim golovima”.
Detinjstvo mu je bilo ispunjeno učenjem i napredovanjem kroz manje klubove.
“Da, to je ostalo urezano. Igrao sam jednu sezonu, a onda je taj tim prestao da postoji. Sledeći klub bio je za uzrast do 12 godina, i tada sam imao devet. Posle toga su me primetili skauti Lidsa”.
U početku nije ni razmišljao o profesionalnoj karijeri.
“Zanimljivo je da kao dete zapravo nisam razmišljao da ću biti profesionalni fudbaler. Naravno da sam voleo fudbal, ali nisam zamišljao da ću ja igrati na tom nivou. Imaš devet godina i jednostavno si dete. Tek kada sam obukao dres Lidsa i otišao na probu, tada je to postao san”.
Prvi treninzi u Lidsu ostavili su snažan utisak.
“Sećam se treninga sa rezervnim timom. Pored mene je bio Dejvid Beti i bio sam u fazonu: ‘O moj Bože… to je Beti, legenda!’ Vrlo brzo su me prebacili u prvi tim. Sve se odvijalo brzo, nisam imao vremena da razmišljam. Tempo je bio ogroman i odmah sam shvatio da je to potpuno drugi nivo. Igrači su bili oštri, ako pogrešiš – odmah te kritikuju. Čak sam jednom slomio nos na treningu u jednom duelu sa starijim igračem. Tada sam imao 16 godina. Moraš da očvrsneš, ali stariji igrači su bili sjajni – poput Milsa, Gerija Kelija, Marka Viduke. Posebno sam se ugledao na Alana Smita, koji je bio primer šta možeš da postigneš ako prođeš kroz akademiju. Lidsova akademija je iznedrila mnogo velikih igrača – Harija Kjuela, Džonatana Vudgejta, Pola Robinsona, Alana Smita… Lista je duga”.
Milner u istoriji Premijer lige: Čelsi prokockao bodove, Vila izlazi iz šampionske trke
Godina 2002. bila je prekretnica u njegovoj karijeri.
“Da, tada sam bio jako mlad. Samo nekoliko meseci pre toga polagao sam završne ispite, dok su moji prijatelji još bili u školi i dolazili na utakmice”.
Usledili prvi golovi.
“Ušao sam rano u igru i postigao gol posle centaršuta Džejsona Vilkoksa. Ubrzo potom sam ponovo dobio priliku i opet postigao gol. Dva gola u tri dana”.
To je bio početak njegovog uspona.
“Da, to je bio nagli proboj. U isto vreme je i Vejn Runi bio u centru pažnje, što mi je pomoglo jer sam bio malo u njegovoj senci”.
Na pitanje o trenerima koje je imao, ističe jednog.
“Teško je izdvojiti, ali ako moram da biram, rekao bih Jirgen Klop. Kao osoba i kao trener imao je ogroman uticaj na mene. Naučio me je mnogo i imali smo odnos zasnovan na iskrenosti i poverenju”.
Odnos sa trenerom nije bio bez razilaženja.
“Ponekad, ali ništa ozbiljno. On je znao da želim da pobedim koliko i on. Bilo je sitnih neslaganja, ali uvek uz poštovanje”.
Posebni trenuci u karijeri ostaju upamćeni.
“Teško je izabrati jedan momenat. Možda prvi gol na Eland Roadu protiv Čelsija. Takođe, preokret protiv Barselone u polufinalu Lige šampiona – pobeda 4:0 posle lošeg prvog meča. To je bio poseban trenutak”.
Najteži trenuci takođe su deo njegove priče.
“Ispadanje sa Lidsom. Kao i svi porazi u finalima – to je uvek teško”.
Finala Lige šampiona ostavila su dubok trag.
“Finale Lige šampiona protiv Reala i ono drugo kada smo igrali odlično, ali je njihov golman praktično zaustavio sve”.
Povreda iz prethodne godine predstavljala je veliki izazov.
“Prošla godina je bila posebno teška zbog povrede. Nisam znao da li ću se vratiti. Nisam mogao da podignem stopalo mesecima. Želeo sam da se vratim i uspeo sam. Veoma sam srećan što sam se vratio na teren”.
Od momenta kada je debitovao se fudbal bitno promenio.
“Mnogo se promenio. Mislim da je bilo ranije ove godine kada smo prošli u Liga kupu, i neki od mlađih momaka imali su baš sitne štitnike za potkolenice. Mislim da su sada takvi jer se više ne sme tako oštro uklizavati kao ranije. Kada sam ja počinjao, već pri prvom dodiru lopte znao si da ćeš dobiti jak udarac s leđa. Kao krilni igrač, bek bi ti već u prvom duelu poručio: ‘ovo mi je prvi start’, a sudija bi rekao: ‘važi’. Mogao si da uđeš dosta čvrsto u duel, dok danas moraš da budeš mnogo oprezniji. I dalje možeš da igraš čvrsto, ali i najmanja greška može da znači prekršaj. Promenili su se i tereni – sada su mnogo bolji. Ranije, posebno tokom novembra, decembra i januara, tereni su bili dosta loši i čak bi govorili: ‘daj da igramo po strani danas’, uz vraćanja lopte i širenje igre zbog lošeg terena. Na sreću, to se promenilo. Sa druge strane, po mom mišljenju, uvođenje VAR-a je velika promena i nešto što mi se ne dopada previše. Ali to je moje lično mišljenje”.
Proslava Milnerovog 40. rođendana okupila je brojna poznata imena iz sveta fudbala…
“Kada igrate toliko dugo i imate sreću da delite teren sa mnogo sjajnih ljudi, teško je održavati kontakt zbog gustog rasporeda. Zato je bilo sjajno što smo se okupili. Fudbal je neverovatan, ali i čudan – možete biti veoma bliski sa ljudima, provoditi zajedno mnogo vremena kroz uspone i padove, a onda se desi transfer i oni jednostavno odu. To je ta čudna strana svega. Kasnije, kada se ljudi povuku iz igre, često ih viđate na televiziji i pomislite: ‘Igrao sam sa njim, igrao sam protiv njega, bio je strašan’”.
Jedna od stvari koja može da iznenadi jeste Džejmsovo novo interesovanje…
“Počeo sam da učim da sviram klavir u poslednjih nekoliko godina. Kupio sam klavijaturu deci za Božić. Kada su otišli na spavanje, počeo sam malo da sviram, pa još malo… I to je preraslo u ‘Hajde da kupimo pravi klavir.’ I tako je sve krenulo”.
To govori i o njegovom karakteru i pristupu životu…
“Da, verovatno. Ako nešto radim, trudim se da to uradim najbolje što mogu”.
Iako je u početnoj fazi, napredak je očigledan…
“Ne bih rekao da sam dobar, ali napredujem. Mogu da odsviram nešto od Eltona Džona i Adel. Za sada je to u redu, ali nadam se da ću u narednim godinama imati više vremena da vežbam”.
Kada se govori o najvećim dostignućima, Milner izdvaja timske uspehe…
“Verovatno dve stvari – dolazak u Mančester siti u vreme kada klub nije osvajao trofeje i deo sam ekipe koja je pokrenula tu uspešnu eru. Zatim i dolazak u Liverpul u periodu kada klub nije osvajao mnogo i doprinos tom povratku na vrh. Ponosan sam što sam pomogao da se u dva različita kluba pokrenu pobedničke serije. To je retka stvar i mislim da sam imao sreće da to doživim”.
Planovi za nastavak karijere ostaju otvoreni…
“Teško je reći. Stvari se u fudbalu menjaju veoma brzo. Posle prošlogodišnje povrede, kada nisam mogao ni stopalo da podignem… Posebno kada si stariji, sve se brzo menja. Ali kako se sada osećam, mogao bih da igram još nekoliko godina ako bih želeo”.
Motivacija i dalje postoji, ali i mnogo faktora koji utiču na odluku…
“Fizički i mentalno i dalje imam tu želju. Ovde o meni vode računa na vrhunski način – fizioterapeuti rade sjajan posao i znaju kada da me opterete, a kada da me odmore. To mi mnogo pomaže. Ove godine sam imao sreće sa povredama. Ali sve zavisi i od kluba – da li me žele, kako vide moj doprinos. Ima mnogo faktora, ali se i dalje osećam dobro”.
Razmišlja se i o mogućoj trenerskoj karijeri…
“Ponekad pomislim da bi to bilo zanimljivo i nešto u čemu bih mogao da budem dobar, ali s druge strane, vidim koliko je to težak posao. Nema mnogo vremena za dokazivanje. Ipak, imao sam priliku da učim od velikih trenera poput Jirgena Klopa, a i ovde u klubu sam bio uključen u mnogo razgovora i procesa donošenja odluka. Kada si stariji, više razmišljaš o timu nego o sebi. Gledaš odnose, ličnosti, kada nekoga treba motivisati, a kada smiriti. To je veliko iskustvo. Posle toliko godina igranja, naučio sam mnogo o tim aspektima. Ipak, znam koliko je posao trenera zahtevan, pa bi prvi korak verovatno bio malo odmora”.
Za kraj, savet mlađem sebi bio bi jednostavan…
“Verovatno bih rekao: ‘Uživaj više.’ Ali ne znam da li je to realno, jer kada stalno juriš sledeću utakmicu i sledeću pobedu, teško je stati. Zato bih rekao: ‘Pokušaj da uživaš koliko god možeš.’ A mlađi ja bi verovatno odgovorio: ‘Ne, idemo na sledeću utakmicu’“, poentirao je Džejms Milner, mašina.
Bonus video:
dejan
Svaka njemu čast koliko mu traje karijera i na kakvom nivou sigurno da je primer za sve koji zele profesionalno da se bave fudbalom