Kada su se 1863. godine za astalom londonske “Taverne slobodnih zidara” predstavnici 11 tadašnji fudbalskih klubova okupili ne bi li unificirali pravila igre, teško da su slutili da će loptanje evoluirati u najvažniju sporednu stvar na svetu, a još teže da će upravo travnati teren postati svojevrsna modna pista od kojih je nesumnjivo najveća Svetski kup – u srpskom jeziku odomaćeno kao Svetsko prvenstvo – na kojem se sa bitkama najboljih nacionalnih timova za Zlatnju boginju istovremeno vode borbe najvrednijih proizvođača sportske opreme za delove ogromnog finansijskog kolača u kome najslađi zalogaj predstavljaju dresovi i kopačke.
Pred svaki Mundijal, kako Svetskom prvenstvu tepaju u španskim i portugalskim govornim područjima, odnosno Mondijal koji je “skraćenica” za frankofonski deo planete, giganti poput Adidas-a, Nike-a, Puma-e, uz po kojeg odvažnog autsajdera, utrkuju se ko će globalnom auditorijumu, zahvaljujući učesnicima prezentovati što zanimljiviju i funkcionalniju, ali pre svega za ogromno konzumentsko društvo privlačniju odeću i obuću, neretko kasnije važan modni detalj koji se koristi svugde gde je moguće, od posla (nije da nema šepurenja po kancelarijama u dresovima nacionalnog tima ili voljenog kluba, posebno posle velikih trijumfa), preko kafića, diskoteka, muzeja, tribinama stadiona, dvorana…do – najređe – fudbalskih terena.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Iako je mnogo, doduše nezvaničnih, podataka ko je i kada stavio “čepove” (prvobitan naziv) u modifikovane radničke čizme, 1891. je Fudbalski savez (bez Engleske u nazivu, jer kada je osnovan nije bilo potreba za geografskom odrednicom) zvanično dozvolio upotrebu krampona, pod uslovom da su kožni, da nisu oštri, te da ne “štrče” više od 1/2 inča (1,27 santimetara), pa su obućari počeli da ih prišivaju u đonove. Bozeat Boot Company je 1905. pokrenula masovnu proizvodnju kopački pod imenom Gola, da bi 20-ak godina kasnije nemački obućar Aleksander Salot patentirao zamenjive krampone.
Ipak, taj patent nije zaživeo u njegovoj radnji, nego 1952. u modelu Puma Super Atom pod nadzorom Rudija Daslera, a tek 1954. njegov brat Adi Dasler s kojim se posle godina silnih svađa razišao 1948, u predvečerje Svetskog kupa usavršio je zamenski sistem krampona koristeći laganije materijale, nazvavši model Adidas Argentina, jer je voleo da svojim proizvodnim čedima nadeva imena po zemljama ili gradovima važnim za fudbal ili predstojeća takmičenja.
Da li je u domenu legende ili ne, tek priča se da je pre početka finala u Bernu, pošto je kiša natapala teren kao voda suho grlo, Adi ušetao u svlačionicu Nemačke i lično šrafio duže krampone na kopačke, znatno lakše od onih što su Mađari nosili, što je četi Jozefa Sepa Herbergera omogućilo prednost, a oni koji naginju mitovima apostrofiraće ključnu prednost za neverovatan preokret u trci protiv Lake konjice Gustava Sebeša do prve svetske krune Nemaca, ali i prve planetarne slave “marke sa tri pruge” (Die Marke mit den drei Streifen) koja je svega dve godine ranije bila u vlasništvu finskog Medveda (Karhu). Ali Adi, opet se upliće legenda, te danas čuvene štrafte otkupio je za svega dve boce škotskog viskija (u to vreme u obe države je bio izuzetno cenjen Johnnie Walker Black Label) i 15.000 ondašnjih finskih maraka, odnosno danas ne više od 2.000 evra.
Poraz Mađara u finalu kao da je više zaboleo Rudija Daslera nego same finaliste. Toliko omraženi mu rođeni brat, hajde što je bio krunisani svetski kralj kopački, nego je postao “prvi u selu”, Hercogenaurahu (oko 9.000 stanovnika u to vreme), koji od definitivnog razlaza zaraćene familije (ratu je svesrdno doprinosila i netrpeljivost između njihovih supruga, Adijeve Kejte i Rudijeve Fridl) nije bio samo fizički, rekom Aurah, podeljen na severni i južni, nego na Adidas i Puma zaseok.
A, Puma se kovala osveta. Nije možda bila potpuna na Mundijalu 1958. u Švedskoj, jer je i tu Adidas kvantitativno dominirao sa modelima Weltmeister i Stockholm. Ali, Puma je prigrabila zvezdu u usponu, Pelea, pa Garinču, Didija i Vavu, dok je apsolutni rekorder po broju golova na jednom šampionatu, Žist Fonten, ispisivao istoriju sasvim slučajno u kopačkama Puma Formstripe (bela bočna linija prvi put je bila uočljiva) koje mu je pozajmio saigrač Stefan Bruej, jer je on svoje pocepao na treningu!
Četiri godine kasnije, u Čileu, na strani Adidas je i dalje bio kvantitet, Puma je nastavila da gađa kvalitet, odnosno najveće zvezde, a najsjajnija – Pele – povredila se u uvodnom delu turnira.
Bespoštedni “rat krampona” nastavljen je i u kolevci fudbala, Engleskoj, 1966. gde su čak tri četvrtine igrača obuvale adidas. Čak su i uvek gordi Englezi, na čelu sa Bobijem Murom, Bobijem Čarltonom i trostrukim strelcem u finalu Džefom Herstom na kopačkama imali “tri pruge”.
Onda dolazi 1970. i krunisanje “kralja”. Iako se model Puma King pojavio 1968. u čast Euzebija, unoseći revoluciju kao prvi izrađen od kengurove kože, mnogo mekše i lakše od dotadašnje standardne goveđe, planetarno ih je proslavio prvi fudbalski imperator – Pele. Pred svaku utakmicu ih je vezivao na centru terena, a onda je tokom meča “vezivao” protivnike, vezujući Puma King za srce pa može se reći milionima fudbalera, ne samo profesionalaca, nego i rekreativaca.
Kako je El Salvador u narandžastom dresu Holandije sa brojem 14 (Johan Krojf) sve više forsirao totalni fudbal na sledećem Mundijalu (1974) spasavajući igru od dosade, tako se obračun “šusterskih” velesila sve više prelivao u totalni rat. A svaki rat ima svoje heroje. E, upravo je Krojf bio heroj Puma. Ne samo zbog reklamiranja njihovih kopački, već zato što je lojalnost iskazivao odbijanjem da na njegovom dresu budu tri (Adidas) pruge, otparajući jednu!? Adi Dasler je na početku kiptao od besa. Ali, na kraju je ipak kiptao od sreće, jer je Nemačka prišila drugu šampionsku zvezdicu i to odlučujućim golom Gerda Milera postignutim adidasovim kopačkama.
Ništa manje zanimljivo nije bilo ni u Argentini 1978. gde se reprezentacija domaćina probijala do prve planetarne krune u dresovima Adidas. Čak je i najsjajnija zvezda šampionata Mario Kempes nosio njihove kopačke, ali je zato Puma imala ugovor sa gotovo svim ostalim ključnim igračima Gaučosa, od kapitena Danijela Pasarele, preko legenadrnog levog beka Alberta Tarantinija, strelca u finalu Danijela Bertonija i glavnog kreativca Osvalda Ardiljesa.
A šta tek reći o Svetskom kupu 1982. u Španiji na kome se “rađalo” nekoliko legendi. Prva – Adidas Copa Mundial kopačka, najprodavanija svih vremena, dizajnirana krajem 70-ih kao poslednji lični dar Adija Daslera fudbalskom svetu. Nije dočekao da vidi kako pola igrača obuva njegovo remek delo. Druga je Diego Maradona, doduše ne u najlepšem svetlu. Sav bes zbog pritiska javnosti iskalio je kung fu potezom na Brazilcu Batisti i to u kopačkama Puma Menotti Star, koje su zanimljivo ime dobile po legendarnom argentinskom stručnjaku, istom onom koji je El Pibea precrtao sa spiska livaca svetskog pehara četiri godine ranije.
Možda bi neko posle tog poteza brzopleto raskinuo ugovor sa Maradonom. Ne i Puma koju je upravo on 1986. vratio na planetarni pijedestal, što nije uradio Paolo Rosi sa kompanijom Lancer. Heroj nacije postigao je šest golova u tri neverovatne partije protiv Brazila, Poljske i finalu sa Nemačkom. Stavio je Italiji krunu na glavu, posle čekanja od 44 godine. Trougao žute boje, tada neoubočajene u fudbalsko-obućarskom svetu, blještao je sa njegovih kopački. Ekonomski, nije mogao da zaseni rivale, jer je Lancer bio kratkovečan brend, fokusiran gotovo na vrhunske fudbalere u Italiji, što ga je i pored Rosijevih bravura “saplelo” na putu do globalnog “igrača”. Zato i ne čudi što je i toliko hvaljena armija veštačke inteligencije, od ChatGPT, Gemini, AskChat, ClaudeOpus… nagađala šta je tada nosio na nogama, uz procenat uspešnosti od nula odsto i pored silnih popravnih pokušaja koji mogu da se oslikaju čuvenom konstatacijom legende jugoslovenskog komentatorstva Zvonka Mihajlovskiog “da je lopta (umesto u gol) proletela paralelno sa ibarskom magistralom”.
E, blizu te negdašnje transportne žile kucavice Srbije umalo da završe reprezentativci Jugoslavije posle debakla u Španiji koji se, hrabriji će reći, nazirao još pre nego što je švedski sudija Erik Fredrikson označio početak premijernog meča sa Severnom Irskom, odnosno kada se nekolicina reprezentativaca zbog odluke da nose kopačke Puma zamerila čelnicima nacionalnog saveza koji je imao ugovor sa adidasom. Bilo je tu svega i svačega, od došivanja Adidas “tri linije”, imaliranja Puma “bočnog talasa”… Ali – sreće nije bilo…
Sreće nisu imali ni Englezi 1986. kada su naleteli na novog kralja – Dijega Maradonu. U samo četiri minuta četvrtfinala demonstrirao je “bedu i sjaj” fudbala. Prvo je dupli pas sa Horheom Valdanom završio sada već čuvenom “Božjom rukom”, a onda, pošto je primio loptu na polovini terena Argentine nanizao je četvoricu Engleza, na kraju i golmana Pitera Šiltona za 2:0.
“Da, prvo nas je prevario, ali onaj drugi gol bio je toliko dobar da je vredeo kao dva. Prvi put u karijeri sam poželeo da aplaudiram protivniku na terenu, ali bilo je to nemoguće, znate već zašto. Taj meč je definisao Dijega – fuzija uličnog mangupa i genija. Posedovao je neverovatnu harizmu da jednostavno ne možete da bude ljuti na njega“, u više navrata se legendarni engleski strelac Geri Lineker poklanjao kralju.
A kad se kralj ustoličava, onda je nekako razumljivo da je u Puma King obući, istoj onoj u kojoj je nekoliko godina kasnije na minhenskom Olympiastadion genijalno spajao bubamaru sa muzikom u verovatno najspektakularnijih par netakmičarskih minuta na nekom fudbalskom terenu.
“Svi (mi iz Bajerna) stajali smo na svojoj polovini terena, zurili u njega otvorenih usta, fascinirani ritmom kojim je žonglirao u ritmu muzike, dok smo mi izgledali kao roboti koji rade sklekove“, izjavio je još jedan legendarni strelac Jirgen Klinsman.
Lotar Mateus je dodao da je “to bio trenutak čiste magije, a da samo mađioničar poput Maradone ima takav luksuz da sebi priušti neverovatnu zabavu neposredno pre polufinala Kupa UEFA”.
“Maradona je našoj pesmi udahnuo večni život. Najbolji video spot koji smo mogli da zamislimo, iako ga nismo režirali“, možda je Hervig Ridiser, pevač austrijskog benda Opus čiji nijedan hit više nije značajno prešao granice nemačkog govornog područja kao “Live is life” najbolje oslikao momenat u kome je učestvovala i Puma zahvaljujući Maradoni koji je i na Svetskom prvenstvu 1990. ostao veran King modelu.
Uz dvojac teškaša, na Mundijalu u Italiji su se i neki drugi trudili da se probiju na tržište kopački. Pre svega domaći “obućari”. Diadora je modnu eleganciju pokušala da promoviše preko fudbalske elegancije Marka van Bastena i Roberta Bađa. Komšije iz Lotto-a su se opredelile za Ruda Gulita i aktuelnog selektora Brazila, tada veziste Azura Karla Anćelotija, a brazilski as Alemao se opredelio za Valsport u čijim patikama je Džodi Šekter gazio papučicu gasa Ferarija do titule šampiona Formule 1 1979.
Prvi strelac šampionata Salvatore Skilaći pogodio je krunu u kopačkama marke Kronos koju su na ovim prostorima proslavili Dražen Petrović i ostatak košarkaške družine iz Cibone, a Pol Gaskojn je i pored ugovora sa američkim Brooks-om (koristio ih samo na treninzima) trčao po fudblaskim “livadama” Italije u Puma King, ali prefarbanim imalinom, Geri Lineker nije uspeo da na kontinent probije marku Quaser koja je posle više padova nego uspona danas u rukama malezijskih biznismena, brazilski as Kareka ostao je veran japanskoj kompaniji Mizuno, a njegov zemljak Miler se opredelio za Asics.
Jugoslavija se osam godina posle bruke iz Španije pojavila na svetskoj smotri, poslednji put pod grbom sa šest buktinja. Ovog puta se nisu razbuktale strasti u svlačionici oko kopački, jer su svi obuvali modele zvaničnog sponzora reprezentacije – Adidas, nego na terenu. Pozitivne. Malo je (i sreće) nedostajalo da se država pred izumiranjem oprosti na veličanstven način, bar polufinalom, a ne da padne na ruletu zvanom penali.
Višedecenijskom duopolu (Puma i Adidas) konačno je došlo vreme da se krnji, u SAD 1994. godine. Najviše zahvaljujući Nike koji je u finalu imao čak devet predstavnika (Mazinjo, Romario, Bebeto, Zinjo, Marsio Santos, Žoržinjo, Silva, Kafu iz Brazila i Maldini iz Italije). A da bude još zanimljivije od svih 26 igrača na terenu (po dve zamene), nijedan nije bio u Adidas ili Puma kopačkama! Kapiten šampiona Dunga bio je promoter Reebok-a, golman Tafarel je nosio Lotto, a Mizuno Aldair i Viola.
Lotto je bio najzastupljeniji kod Italijana (Apoloni, Paljuka, Albertini, Musi, Donadoni, Benarivo), zatim Diadora (Roberto i Dino Bađo), dok su po jednog “zastupnika” uz Nike (pomenuti Maldini), imali Asics (Barezi), Lanzera (Berti), Valsport (Masaro) i Line 7 (Evani).
Tek za nijansu povoljnija slika za Adidas bila je kada se pogleda izbor najboljeg tima šampionata, jer je samo Krasimir Balakov nosio njihove kopačke. Pume nije bilo, a Nike je opet dominirao (Žoržinjo, Santos, Maldini, Brolin, Romario), Lotto je imao belgijskog golmana Mišela Predoma, Reebok Dungu, Diadora Roberta Bađa, a Kronos Hrista Stoičkova koji je, opet jedna luda priča, samo na prvom meču protiv Nigerije nosio “tri štrafte” Adidas, prelepljene preko kopački italijanskog proizvođača.
Bugarska reprezenatcija je, imala ugovor sa Adidas, ali prva zvezda tima odbila je da nosi njihovu obuću, zbog ogovora sa Kronos, insistirajući da joj samo te kopačke odgovaraju, te da se ne bi navikla na druge jer nije trenirao u njima. Stoičkov je navodno predložio da jedno poluvreme igra u Kronos, a drugo u Adidas. Federacija je odbila kompromis, on zapretio da neće igrati. Stoičkov je i pod pretnji kaznom ostao pri stavu, pa je nađeno rešenje – prelepljivanje.
Zalepila je i Nigerija Bugarskoj šamar – 3:0. Federaciju je tresla panika da će se rekordni niz na svetskim šampionatima od 16 poraza nastaviti. A kad se tresu noge – moćnici popuštaju. Već od narednog duela dozvolili su Stoičkovu da igra u čemu želi, bez skrivanja. Odmah je uzvratio. Poveo je Bugare do četiri vezana trijumfa, nad Grčkom, Argentinom, u osmini finala nad Meksikom i četvrtfinalu protiv Nemačke, pa polufinala koje su izgubili od Italije. Ali, nisu izgubili plašt junaka nacije koji je četiri godine kasnije obukao Zinedin Zidan.
Poput naziva svojih kopački – Adidas predator – kidisao je na svetsku krunu – prvu ogromnu u međunarodnim okvirima posle tri izgubljena klupska finala (Kup UEFA 1996, Liga šampiona 1997. i 1998). A da bude još plodonosnije po nemačku firmu koja ne samo da je obukla nego je obula sve fudbalere Trikolora u finalu – njih 14!
Nike je u redovima svrgutog šampiona imao Roberta Karlosa, Žunior Bajana, Sezara Sampaja, Leonarda, Denilsona i Ronalda, Mizono se oslonio na Rivalda, Edmunda i Bebeta koji je u polufinalu nosio Fila. Dunga je ostao veran Reebok kome se pridružio Aldair, a Kafu i Tafarel se prebegli u Diadora.
A kakav je raspored snaga bio u najboljem timu šampionata?
Adidas su nosili Francuzi Fabijen Bartez, Marsel Desaji, Lilijan Turam, Zinedin Zidan i Tijeri Anri pojačani Holanđaninom Edvinom van der Sarom. Nike se uzdao u Roberta Karlosa, Ronalda, duet Holanđana Franka de Bura i Edgara Davidsa, te Italijana Kristijana Vijerija. Po dvojicu su imali Puma (Hose Luis Čilavert, Džej-Džej Okoča), Lotto (Karlos Gamara, Davor Šuker) i Reebok (Dunga, Denis Bergkamp), a po jednog Asics (Brajan Laudrup), Fila (Huan Sebastijan Veron), Mizuno (Rivaldo), Patrick (Mihael Laudrup) i Umbro (Majkl Oven).
Raznoliko je bilo i u prvom, a ujedno jedinom nastupu SR Jugoslavije na Mundijalu 1998. Prema dostupnim podacima, čak devet kompanija se utrkivalo da obuje Jugoviće na poslednjoj svetskoj smotri gde je crna prevladavala u najvažnijem delu opreme fudbalera, mada je bilo i ranije nekih izleta u drečave boje: Reebok (Ivica Kralj, Goran Đorović, Slaviša Jokanović), Diadora (Zoran Mirković, Dejan Stanković), Adidas (Perica Ognjenović, Dragoje Leković, Niša Saveljić, Savo Milosević, Slobodan Komljenović, Dejan Govedarica), Umbro (Miroslav Đukić), Puma (Branko Brnović, Predrag Mijatović, Željko Petrović), Fila (Siniša Mihajlović, Vladimir Jugović), Nike (Ljubinko Drulović, Miroslav Stević, Darko Kovačević), Lotto (Dejan Savićević) i Le Coq Sportif (Dragan Stojković).
Kako su godine, odnosno šampionati prolazili, u 21. veku slika sve više bistrila, pa su se kramponi kopački tri najveće “fudbalske” kompanije najviše zabijali u travu velikih pozornica, s tim da su Adidas i Nike imali najveće obračune koje je Puma gledala iz prikrajka, a s vremena na vreme su se pojavljivali drugi proizvođači.
Tako je u finalu, kao i timu navijača 2010 samo Reebok imao jednog člana ostalo je pripadalo Nike i Adidas koji su gospodarilili i u završnom meču 2014, ali uz dva predstavnika Puma koja nije imala nikoga u timu navijača, ali jeste četiri godine kasnije kada su opet među finalistima bili samo Adidas i Nike.
Slika se nešto izmenila u finalu 2022. u kom su Pumina lica bila trojica, a jedan u najboljoj ekipi, među kojima se prvi put pojavio New Balance.
A biće zanimljivo kako će se izbalansirati na predstojećem šampionatu…
Bonus video:
