Svet se menja, ali asfalt uvek ostaje isti – tvrd, bezosećajan, spreman da otme sve ako mu se ne pokaže poštovanje. Nova sezona u Formuli 1 koja startuje u nedelju nije samo još jedan krug u kalendaru, već je totalni reset! Inženjeri noćima nisu spavali crtajući nove oblike, a publika će dobiti mašine koje su, kažu, okretnije. Ukratko, smanjili su ih jer su prethodni bolidi počeli da liče na autobuse kojima pokušavaš da prođeš kroz iglene uši Monaka.
Čista faktografija, bez filtera. Neko ko je video previše trka i premalo snova mogao bi da kaže da je kalendar dug. Previše za običnog čoveka, ali taman za one koji žive od brzine. Čak 24 trke razbacane su po pet (ili šest, u zavisnosti ko je kada išao u osnovnu školu, pre ili posle “otcepljenja” Južne od Severne Amerike) kontinenata.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Sve počinje u Australiji, tamo gde se sunce rađa ranije nego što bi iko normalan ustao, a završava se u Abu Dabiju, pod onim veštačkim svetlima koja pokušavaju da sakriju da je sve to samo biznis.
Najveća novost? Madrid. Zaboraviće mnogi Barselonu onakvu kakvu je znaju. Madrid je sada dom španskog gran-prija, polu-ulična staza koja će testirati nerve i – srpskim rečnikom- gume (stručnim pneumatike) sredinom septembra. Imola je ispala iz igre, ostala u prošlosti, dok Monca i dalje stoji kao hram brzine, prkoseći svemu.
Neko je u FIA odlučio da je dosta bilo debelih bolida. Nova pravila su jasna: Utegli su ih za 30 kilograma, pa je sada minimalna težina 768 kg. Zvuči malo, ali kada cajger dodiruje 300 na sat, tih 30 kila pravi razliku između proletanja kroz krivinu ili “ljubljenja” sa zaštitnom ogradom.
Međuosovinsko rastojanje je skraćeno na 3,4 metra (20 cm manje), a širina je spala na 1,9 metara. Uže gume, uži pod. Sve je skupljeno, kao mini haljina na vrhunski građenoj osobi
Aktivna aerodinamika. E, ovo je prava stvar. Nema više klasičnog DRS koji zavisi od toga da li su bolidi blizu jedan drugom. Sada imaju “Z-mode” za krivine (veliki potisak) i “X-mode” za pravce (mali otpor). Krila se pomeraju sama, kao da bolid diše.
„To je kao da pokušavaš da balansiraš na žici dok ti neko izmiče tlo pod nogama“, rekao je jedan od inženjera dok je gledao u podatke. “X-mode će promeniti način na koji vozači razmišljaju o pravcima. Više nije samo gas do daske, sad je to partija šaha pri 340 kilometara na sat.”
Motori su priča za sebe. Izbacili su MGU-H, onu komplikovanu spravu koja je gutala milione, a niko je nije razumeo. Sada 1000 konjskih snaga pola dolazi iz benzina, a pola iz struje, pošto je ICE (SUS motor) spao na oko 400 kW (540 konja), MGU-K (elektromotor) skočio je na neverovatnih 350 kW – tri puta više struje prošle godine. Baterija je postala pejsmejker Formule 1 – ona diktira ritam života mašine. Ako taj pejsmejker zakaže ili se isprazni u pogrešnom trenutku, bolid će morati da se “puni” tokom kruga – doživljava kliničku smrt na sredini pravca, ostavljajući pilota kao laku metu.
Ko će pobediti na Velikoj nagradi Australije?
Tu pomaže “Manual Override Mode“, taster koji mu daje dodatnu snagu za preticanje. To je onaj električni šok koji pejsmejker šalje pravo u srce mašine kad joj je najpotrebnije. Digitalni bič za metalnu zver koja se bori za vazduh.
Budžet je fiksiran na 215 miliona dolara. Zvuči kao brdo novca onome ko živi normalno, ali u svetu Formule 1, to je tek šaka sitniša za preživljavanje koju su bogataši primorani da dele. To je kavez od zlatnih poluga u koji su ih zaključali, nadajući se da će tako sprečiti najveće zveri da prožderu sve ostale. Svaki cent se sada meri, vaga i prati sa onom paranoičnom preciznošću kakvu poseduju samo poreski inspektori i propali kockari. Nema više neograničenog trošenja na svaku suludu ideju koju genijalni inženjer nacrta na salveti u ranim jutarnjim časovima.
Danas, ako se bolid zakuca u zid, to nije samo krš i lom metala, već direktan udarac na razvojni plan za sledećih pet trka. Timovi moraju da biraju – novo prednje krilo ili plaćanje struje i besanih mehaničara. Audi je zagazio u igru sa kamionima punih evra, ali su brzo shvatili da nemačka dubina džepa ne vredi ništa ako udariš u plafon cost cap-a. Taj finansijski katanac je zapravo najveći neprijatelj genija, tera ih da budu (još) pametniji, a ne samo bogatiji.
“Pravila su tu da nas uspore, ali mi smo plaćeni da nađemo rupu,” procedio je jedan šef tima, dok je u glavi verovatno već prebacivao troškove na marketing ili neke fantomske projekte. Ova sezona je rupa u koju će svi skočiti, ali sa praznim džepovima se ne skače daleko.
Na kraju, novac i dalje pokreće najbrži cirkus, ali sada bar svi imaju istu količinu goriva za tu vatru. Pitanje je samo ko će uspeti da podiđe sudbini sa tih preostalih nekoliko dolara pre nego što se sezona prelomi. U ovom sportu, ako se ne plati na mostu, asfalt će naplatiti na ćupriji. I to sa kamatom koju niko ne može da priušti.
U svetu sporta, a posebno u auto-sportu, stare zasluge ne vrede ni koliko parče pocepane gume pored staze. Nove moraju da se zasluže, a ove godine oči svih onih koji traže novog kralja uperene su u Džordža Rasela. On stoji tamo, u srebrnom odelu, sa hladnom preciznošću čoveka koji u glavi ne drži misli, već matematičke formule. Mnogi kažu da je previše uštogljen, da je hodajući kompjuter, ali taj kompjuter ove godine “jaše” zver koja ne prašta.
Mercedesov novi motor je navodno čudo tehnike, fuzija metala i struje koja ispušta zvuke besne oluje zarobljene u kutiji. Džordž u tom kokpitu ne vozi. On operiše. Svaki njegov pokret volanom je hirurški precizan rez skalpelom – čist, dubok i fatalan po nade njegovih rivala. On je doktor brzine koji nema vremena za empatiju. Za njega je staza operacioni sto, a konkurencija samo prepreka koju treba odstraniti pre nego što se rana zatvori. Ako mu mašina ne otkaže poslušnost, ako taj metalni organizam izdrži pritisak, on je taj kojeg ćemo gledati kako se penje na tron. Bez trunke znoja, bez vidljivog napora, samo sa onom jezivom, mirnom sigurnošću čoveka koji je znao ishod pre nego što je prva kap goriva uopšte sagorela.
Tu je i Maks Ferštapen, čovek koji ne priznaje poraz, već ga doživljava kao ličnu uvredu nanetu samoj sudbini. Prošle godine, peta kruna u nizu iskliznula mu je za tričava dva boda – to je razlika od jednog treptaja oka, jedne loše procene, jedne kapi kiše koja je pala tamo gde nije smela. Kod čoveka njegovog kova, to ne izaziva samo tugu. To izaziva čisti, nepatvoreni bes koji ključa ispod kacige. On sada hoda boksom kao ranjeni vuk koji se vratio po sve što mu pripada.
Sezona se, po starom zakonu asfalta, vraća u Australiju – pravo u jazbinu ‘Pobesnelog Maksa’, tog drumskog ratnika, usamljenog u kokpitu koji ne traži saveznike, već preživele, čija je moderna reinkarnacija upravo Ferštapen.
Sada je Holanđaninu Fordov motor tik iza leđa, baš kao što je “celuloidni” Maks terao svog “Ford Falcon V8 Interceptor” kroz prašinu ništavila. Ima nečeg zlokobnog u tom imenu, taj soko u motoru nije tu da bi pevao, već da bi se sa visine obrušio na plen čim oseti i najmanji trag slabosti. To je brak iz interesa u koji su svi ušli sa strepnjom, urlik grabljivca nove ere koji mora da izdrži temperament čoveka koji ne trpi izgovore. Ako Fordova tehnika štucne dok se soko obrušava kroz krivinu, Ferštapenov bes biće glasniji od samog motora. On ne traži savršenstvo u brojevima, on traži sirovu moć koja će mu omogućiti da pregazi sve pred sobom.
“Dajte mi četiri točka i nešto što eksplodira kad nagazim papučicu gasa. Ostalo su priče za decu i marketing za ljude koji se plaše brzine’, procedio je Maks, za koga F1 nije šah, već ulična tuča u kojoj pobeđuje onaj ko ima snage da zada poslednji udarac. Dok drugi pričaju o hibridima, on u Melburnu smišlja lični “Fury Road”, spreman da pusti zver s lanca i natera asfalt da urla pod njegovim komandama dok juri ka horizontu gde ga čeka samo jedno – osveta.
Lando Noris, aktuelni šampion, konačno je masku večitog šaljivdžije zamenio zlatnom krunom. Broj 1 na nosu njegovog McLarena ne sija samo kao pobednički podsetnik, već kao upozorenje svima koji dolaze odozdo, ali i kao meta koju je sam sebi nacrtao na leđima. Više to nije onaj klinac koji se kikoće na strimovima dok svet prolazi pored njega, već osoba koja je okusila šampanjac na samom vrhu i sada zna da je vazduh tamo gore redak. Pitanje koje muči čitav Voking, dok miris novog dizajna ispunjava garažu, jeste može li McLaren da ponovi magiju u eri gde se svaka aerodinamička linija crta iz početka. Lando sada zna – teže je ostati na tronu nego se na njega popeti, naročito kad te odozdo vreba čopor zveri koje šampionska groznica drži budnima.
A u crvenom uglu, u tišini koja odjekuje jače od bilo kakve buke, sedi Luis Hamilton. Starac i more… Ili u ovom slučaju, starac i crvena zver iz Maranela koja odbija da bude pripitomljena. Ovo mu je druga sezona u Ferariju, sezona u kojoj više nema mesta za privikavanje na vrhunski espreso i italijanski temperament. Luis zna, onom jezivom sigurnošću čoveka koji je video sve, da mu je ovo verovatno poslednji pravi juriš na osmu titulu, onu koja mu je pre pet godina oteta pod pustinjskim nebom Abu Dabija, u onom poslednjem krugu koji je ličio na režirani košmar.
U garaži Ferarija vlada tišina koja prethodi oluji. Nema više suvišnih reči, samo razmena pogleda između njega i tima koji više od dve decenije, još od Mihaela Šumahera čeka na pravog spasitelja (Kimi Raikonen je 2007. samo malo zagrebao zlatnu crnog konjića). Hamilton ne traži sažaljenje zbog svojih godina, on traži šampionsko iskupljenje u bolidu koji mora biti dovoljno brz da u galopu prati njegove i dalje neumoljive instinkte.
Oskar Pjastri (McLaren) više ne želi da bude verna senka Norisu. Priča se da je tokom zime trenirao kao opsednut.
“U Formuli 1 nemaš prijatelja, nego samo ljude koje još nisi pretekao,” navodno je rekao svom inženjeru.
A tu je i Kimi Antoneli. Klinac u Mercedesu. Ako Rasel krene da dominira, Kimi će biti onaj koji će pokušati da mu ukrade šou. Mnogi u boksu šapuću da je on novi Sena, ali boks je pun šaputanja koja se kasnije zariju u pesak pored staze.
Što se tiče Audija, oni su enigma. Niko ne zna koliko su zapravo brzi. Iskusni vuk Niko Hulkenberg sedi tamo i čeka prvu pravu šansu za postolje u karijeri koja se protegla na deceniju.
“Nemamo šta da izgubimo, a možemo da uzmemo sve. Nemačka preciznost protiv svetskog haosa. Kladim se na nas,” izjavio je Hulk pred polazak za Australiju.
Biće ovo duga godina, puna struje, taktike i onog starog, dobrog straha od zida. Melburn čeka u nedelju na Albert Parku, koji nije samo staza, već čistilište na ivici sveta gde će se prvi put videti ko je lagao u garaži, a ko zaista dresirao nove zveri. Tamo, gde se trava zeleni uz ivice asfalta koji ne prašta, prve krivine će progutati sve teorije i ogoliti sirovu istinu. Dok se sunce bude dizalo iznad luke, miris sagorelog benzina i ozona iz baterija pomešaće se u koktel od kojeg zastaje dah. Svaki milimetar onog uskog prolaza između ograda biće test za nerve koje su vozači čeličili cele zime. Kad se crvena svetla konačno ugase, Melburn neće tražiti opravdanja, tražiće samo one koji su spremni da gurnu desnu nogu tamo gde razum kaže da ne treba, samo da bi prvi ugledali “sveti gral” auto-moto sporta – Chequered flag – na kojoj je linija između belog i crnog polja surovo povučena baš kao što će biti u istorijskim čitankama između pobednika i svih ostalih koji su bili samo učesnici trke.
Bonus video:
