Iluzorni snovi crno-belih o osvajanju trofeja i vraćanju kluba na stare staze raspršili su se još sredinom jeseni. Obećavajući početak sezone privremeno je osokolio već dugo obeshrabrane pristalice, dok su snažne poruke iz Humske ulice nastale na kratkom talasu euforije samo ulile lažnu nadu zaljubljenicima u Partizan.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Uveliko se Partizan oprostio od svih ciljeva zacrtanih prilikom “inauguracije” novog rukovodstva minulog juna, a kao so na živu ranu crno-belih usledio je gubitak drugog mesta u superligaškoj završnici i propuštena prilika da se leto otvori borbom za mesto u Ligi Evrope.
Utopijsko maštanje odgovornih lica, ukrašeno nerealnim nagoveštajima, uticalo je da crno-beli deo javnosti još teže prihvati epilog nove u nizu izgubljenih sezona, koja je sama po sebi već bila dovoljno bolna iz njene perspektive.
Premda ranoj eliminaciji iz Evrope, prikazanim htenjem, voljom i kvalitetom, pošlo je za nogom generaciji Partizanovih beba da osvoji srca publike, koja se posle dužeg niza godina u tako značajnom broju vratila na tribine stadiona u Humskoj 1. Razigrani klinci iz škole crno-belih dobili su dodatni razlog za inspiraciju i naduhnuće, na čijim krilima su nastavili sa dobrim rezultatima sve do kiksa koji je ujedno značio i kraj snova o drugom primarnom cilju – osvajanju Kupa Srbije.
Spotakao se Partizan o nogu tadašnjeg drugoligaša već na prvom koraku u najmasovnijem takmičenju, te mislima ostao u Šapcu, što ga je koštalo debakla na Banovom brdu iste sedmice… Ishitrnim potezom, kako se kasnije ispostavilo potpredsednika za sportska pitanja – Predraga Mijatovića, uručena je ostavka do tada heroju Humske – treneru Srđanu Blagojeviću.
Na krupan korak unazad nadovezao se odlazak najboljeg strelca tima – Jovana Miloševića, što je samo još jedan od poraza rukovodstva crno-belih, a jesenja titula samo je zamaskirala pregršt problema koji su Partizan sačekali odmah po završetku januarskih praznika. Sudeći na osnovu priprema u Turskoj mogao se naslutiti dalji razvoj situacije, a u prilog tome svedoči činjenica da je i treći od isto toliko ciljeva (čitaj titula), pao u vodu već tokom prvih dana proleća… Nastavila se trenerska vrteška sve do punog kruga, kada je Blagojević pristao da se vrati, a takav scenario produbio raskol među vodećim strukturama kluba.
Više se polemisalo o odnosima frakcija u foteljama, najviše o lošim odnosnima na relaciji Danko Lazović – Predrag Mijatović, a sve to u trenucima kada je ekipa postepeno gubila trku i za utešno drugo mesto. Tek treći put od osamostaljenja Srbije, ujedno i zvaničnog nastanka novog formata Superlige (2006. godine), završiće Partizan sezonu bez zvanja šampiona ili barem vicešampiona.
Činjenica da je klub takav neuspeh doživeo samo 2019, a četiri godine kasnije otišao korak niže “zakucan” za četvrtu poziciju, automatski je probudila pitanja o tome koliko je Partizan zaista napredovao od odlaska prethodnog rukovodstva, čiji kraj vladavine su pristalice crno-belih proslavile u najmanju ruku poput osvajanja duple krune. Sudeći po učinjenom – sasvim opravdano.
Na momente je delovalo kao da se Partizan budi iz agonije, da će biti makar konkurentniji Crvenoj zvezdi u nadmetanju za trofeje, ali umesto toga domaća javnost bila je samo svedok nastavka stagnacije crno-belih, kojoj se ruku na srce ne nazire kraj.
Razmirice na čelu kluba samo su destabilizovale tek donekle povoljniju situaciju u redovima crno-belih, što se nesumnjivo odrazilo i na sam teren. Teško da su talentovani momci zaboravili da igraju fudbal za svega nekoliko meseci, ali pogrešno povučeni potezi – prvenstveno sportskog sektora, doveli su do toga da Partizan ključne bitke dočeka u daleko slabijem sastavu od onog u kojem je počeo sezonu. Iz nepoznatih razloga odrekao se klub Janisa Karabeljova, a prethodno izgubio trku za nastavak saradnje sa Jovanom Miloševićem, čemu je kumovala teško objašnjiva smena trenera Blagojevića. Umesto tokom leta – Stefan Mitrović i Saša Zdjelar angažovani su u smiraj zime, a kao zamena za najboljeg strelca tima doveden je čovek u poznim igračkim godinama, nezadovoljan minutažom u drugoj ligi Nemačke.
Pokazao je Sebastijan Polter kvalitet, na kraju postao i jedan od nosilaca Partizanove igre uz Milana Vukotića i spomenutog Stefana Mitrovića, ali daleko od toga da je adekvatan naslednik prethodno nezaustavljivog Jovana Miloševića. Povreda je od terena do kraja sezone odvojila i sjajnog Marija Jurčevića, a pozicija levog beka, premda dovoljno vremena da se to reši, ostala je deficitarna zahvaljujući sporoj reakciji i odsustvu sa tržišta.
Andrej Kostić, momak od kojeg su se prema rečima Predraga Mijatovića priželjkivali zaradu od 20.000.000 evra, krenuo je put Milana za oko pet puta manju cifru, a partijama tokom proleća ostao miljama daleko od forme sa početka sezone, kada je kao džoker neretko tresao protivničke mreže. Bez želje i namere da se bilo ko omalovaži, prodavao je Partizan prethodnih godina igrače od kojih se daleko manje očekivalo – za isti ili čak i unosniji iznos…
Kako je godina odmicala, tako su se odnosi u vrhu kluba zahuktavali, a svađa rasplamsavala čak i javnim saopštenjima. Pojedini su se ograđivali od određenih odluka, neki pokušavali da ih opravdaju, a bilo je i onih koji su vešto izbegavali da stanu pred kamere i objasne zainteresovanima šta se zaista dešava unutar prostorije u Humskoj 1.
Bilo bi krajnje nepošteno preskočiti činjenicu, da je tokom čitave sezone – kada je sve išlo po planu, ali i kada je sve palo u vodu, u javnost sa konkretnim i preciznim informacijama izlazio predsednik kluba – Rasim Ljajić. Nije se prvi čovek crno-belih libio da iznese istinu, kakva god ona bila, što baš i nije bio slučaj sa kompletnim timom rukovodioca. Javno je Ljajić govorio o poteškoćama, rezultatima, kao i daljim koracima Partizana, te upozoravao na probleme koji dolaze…
Preživljavali su crno-beli UEFA monitoringe, gotovo uvek zahvaljujući pomoći države, a kao jedna od stavki koja zaslužuje pohvalu (nema ih mnogo), svakako jeste smanjenje duga. Prema podacima sa zvaničnog sajta crno-belih, ukupna dugovanja smanjena su sa 57 na 38 miliona evra, što zaista jeste krupan iskorak u procesu finansijske stablizalicije.
Rezultatski progres je daleko, ali ono što raduje ljubitelje kluba sa crno-bele strane Topčiderskog brda, svakako jeste razvoj dešavanja u omladinskom pogonu. Partizanova filijala, Teleoptik, u sezoni bez poraza pokorio je konkurenciju u Srpskoj ligi Beograd i domogao se sedam godina čekanog plasmana u Prvu ligu Srbije. Takođe, škola iz Zemunela – predvođena bivšim asovima Miralemom Sulejmanijem i Nenadom Marinkovićem, nastavila je da proizvodi talente za prvi tim, kao i perspektivne trenere poput Marka Jovanovića…
S obzirom na to da je i poslednji tračak nade o “spasu” sezone izgubljen, misli kompletne crno-bele javnosti usmerene su ka prvom danu juna, kada će se održati sednica Skupštine o kojoj se već dugo priča. Do tog trenutka neće biti noviteta vezanih za ono glavno – teren, a ishod zbivanja na Skupštini mogao bi da odredi dalju sudbinu kluba, koji će narednog leta kroz kvalifikacije moći samo do Lige konferencija.
Bonus video:
