Kakva generacija? Strašna generacija!
Pričalo se makar tako o dečacima rođenim 1999. godine koji su stasavali na Karaburmi i redovno preslišavali Zvezdu i Partizan. Predvođeni Nikolom Lakčevićem, stasavali su Veljko Nikolić, Lazar Nikolić, Matija Babović i najavljivali bolje dane na Karaburmi.
Ipak, svako je krenuo svojim putem. Lakčević je otišao u Humsku i kroz Teleoptik uspeo da izbori poziv prvog tima Partizana.
Međutim, dve teške povrede – obeležile su Lakčevićev boravak u Humskoj i karijeru mu usmerile u drugom pravcu.
Poslednje što se čulo o brzonogom ofanzivcu je da se sudio sa Partizanom, te da su crno-beli dužni da prvotimcu Brodarca isplate – 500.000 evra.
U opširnom razgovoru za “Meridian sport” je govorio o svemu što je prošao, sa naglaskom da mu je – Partizan i dalje najveća ljubav.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Fudbal sam počeo da treniram u ŠF Trijumf u Sremčici. U suštini, živeo sam pored tog balona gde se treniralo, i onda su oni mene puštali da pre i posle treninga – šutiram loptu, i da se praktično tu igram. Sećam se da je Dejan Simić koji je vodio seniorsku ekipu Sremčice prvi primetio moj talenat. On im je i predložio da me puste da treniram sa ekipom, ali sam ja tada bio dosta mlađi od svih. Međutim, pustili su me da odradim jedan trening i posle toga sam ostao. Sećam se da nisam morao ni članarinu da plaćam, samo su hteli da budem tu. Posle toga je sve išlo redom – Čukarički, Rad, OFK Beograd i Partizan”, počinje Lakčević razgovor za Meridian sport i priseća se juniorskog staža te dominacije kluba sa Karaburme u odnosu na večite rivale:
“U Radu sam imao baš dobru sezonu, postigao sam mnogo golova i hteo sam da budem prebačen za omladince. Oni su tada igrali Ligu šampiona za mlade. Međutim – u Radu su na to drugačije gledali, pa su mi tadašnji menadžeri Nikola Popović i Nikola Damjanac rekli da postoji ponuda OFK Beograda. Otišao sam na Karaburmu u kadetima, i tamo upoznao trenera koji me je najviše naučio što se tiče fudbala. To je Dževad Prekazi. Međutim, prvih mesec dana se i nismo baš najbolje slagali. Nije me nešto voleo. Ali, posle toga – odnos za 10. Ta naša generacija je bila bolja od Zvezde i Partizana. Mi smo trebali da osvojimo i ligu, ali su tri, četiri kola pred kraj – otpustili Prekazija, bez ikakvog razloga. Niko nije znao zbog čega, mi igrači smo bili revoltirani, nismo želeli da igramo. Sećam se da smo te godine pobedili Zvezdu – čini mi se 4:1 na Karaburmi, a Partizan na JNA sa 2:0. Svi kažu da je to jedna od najboljih generacija OFK Beograda.”
Kao tinejdžer je debitovao za OFK Beograd, ali sve je ostalo na toj jednoj zvaničnoj utakmici.
“Sećam se da sam napunio 16 godina i debitovao za prvi tim, protiv ČSK Čelareva, tada sam ušao sa klupe. Međutim bilo je svega u OFK Beogradu tada. Došlo je i do nekog sukoba sa trenerom, i jednostavno sam želeo da odem – u Partizan. Tada smo Lazar Nikolić, Armin Đerlek i ja otišli u Humsku, a Velja Nikolić u Zvezdu. Postojala je tada opcija da Velja i ja zajedno pređemo u Zvezdu, ali nije postojala teoretska šansa da se to desi, makar sa moje strane. Prvo, od malih nogu sam veliki navijač Partizana, a drugo – Prekazi je tada bio u Humskoj. Želeo sam da ponovo radim sa trenerom koji me najbolje poznaje. Tako da, bilo je malo peckanja sa Veljom kada je otišao u Zvezdu, ali ništa strašno.”
Priseća se Lakčević vremena iz mlađih selekcija Partizana, sa posebnim naglaskom na Teleoptik. Smatra da je to važna međustanica za prvi tim crno-belih.
“U Partizan sam praktično došao na sredini prolećnog dela sezone, tako da sam odigrao svega šest, sedam utakmica za omladince, posle čega sam prebačen u Teleoptik. Iz ove perspektive – bio je to pravi porez, iako smo mi svi tada hteli odmah u prvi tim. Iskreno, za Partizanovu decu ne postoji bolja stvar od Teleoptika, pogotovo u to vreme kada su igrali u Prvoj ligi Srbije. Jednostavno – stekneš iskustvo. Znam i po sebi, da sam direktno iz omladinaca otišao u prvi tim – potpuno bih se ugasio. Ovako sam odigrao 30, 40 utakmica u PLS, proveo dve sezone tamo i mnogo zreliji došao u prvi tim. Mada i uprkos svemu tome, iskreno – prvih mesec dana sa seniorima Partizana sam razmišljao – mogu li ja ovo ili ne? Koliko god da si talentovan igrač, dolaziš u ekipu punu vanserijskih fudbalera sa bogatim karijerama. To je tada za mene bio svemirski fudbal.”
Šansu mu je ukazao Savo Milošević, a Lakčević mu je uzvratio asistencijom protiv Rada.
“Debi? Mnogo lep osećaj. I još asistencija, čini mi se za Fiću Stevanovića. Iskreno, nisam ni verovao da ću zaigrati. Sećam se da sam mesec dana pre debija sa drugarom bio na stadionu, i da sam gledao teren, tribine, sve i rekao mu: “Au čoveče, samo da uđem nekad.” Mesec dana kasnije sam ostvario životni san. Iskreno, nikada nisam zamišljao Barselonu i Real, već samo Partizan. U šali sam uvek govorio: “Samo da debitujem u Humskoj, pa mogu i da batalim.” Imali smo tada baš dobru ekipu, stasavali smo mi mlađi – Strahinja i Lazar Pavlović, Stevanović, ja, baš je to lepo delovalo na terenu kada svi zajedno igramo. Veliki razlog za našu opuštenost i dobre partije su imali stariji igrači koji su se fantastično odnosili prema nama. Stalno su nas gurali da napredujemo, a kada je dobra atmosfera – sve je lakše. Nisam ni sanjao da ću se družiti sa takvim asovima, a onda se samo u jednom momentu nađeš zajedno sa njima na ručku ili kafi. Životne lekcije koje nosim iz tog vremena pamtim i dan danas. Meni je recimo idol dok sam odrastao bio Lazar Marković, a onda smo trenirali zajedno. To ne može rečima da se opiše. Celo detinjstvo – Markec, posle je bio Nejmar, ali to je to.”
Prisetio se i anegdote kada je umalo Vladimiru Stojkoviću kupio Zvezdin dres.
“Sećam se kad smo za Novu godinu izvlačili kome od saigrača treba da kupimo poklone, da je meni zapao Stojke. I onda su me stariji igrači 10 dana “ložili” da treba da mu kupim Zvezdin dres. Moram da kažem da zaista razmišljao da to uradim, ali sam odustao na kraju. Nisam smeo.”
Najlepšu bajku prekinule su dve teške povrede. Lakčević je prvo imao povredu ukrštenog ligamenta, a zatim mu je stradalo celo koleno.
“Povreda kolena je bila veliki udarac za mene, jer sam u tom momentu odigrao mnogo utakmica i ustalio se u ekipu. Karijera mi je išla uzlaznom putanjom i onda se desio peh gde sam se povredio praktično sam od sebe. Nit duel, nit išta… I onda je veoma teško kad jedan dan misliš da živiš svoj san, a već u drugom momentu si svestan da ćeš šest, sedam meseci da pauziraš. Nekako se ohladiš. Međutim, drugi put je bilo i gore. Kada sam se oporavio, došao sam kod Saleta Stanojevića gde sam normalno trenirao sa ekipom. Sve me je krenulo, čak mi je i Sale u razgovoru rekao da računa na mene i da mu se sviđa kako treniram. Bio je dogovor da ću na prve dve prijateljske utakmice dobiti po pola sata kako bih osetio teren i vratio se, a da ću nakon toga imati i veću minutažu, ukoliko se budem dobro osećao. I tako, prva utakmica, uđem – dva gola, druga, uđem – još dva gola i onda… Bila je to ničija lopta, stigao sam prvi do njega, a bek protivnik mi je sa dve noge uklizao. Meni je stajna noga u tom trenutku bila ona koju sam operisao, i to je zaista krenulo da puca na sve strane. Bukvalno se čulo kao da je pala bomba. Ostao sam na zemlji, počeo sam da plačem, mislim da je utakmica bila i prekinuta posle toga. Znao sam da je i gore, osetio sam. Prvi put mi se ukršteni ligament povredio, a drugi put se smrskalo celo koleno. Iskreno, razmišljao sam da li da nastavim sa fudbalom, ali podiglo me je okruženje. I dobio sam motivaciju da se vratim. Znao sam da kada sam jednom to preživeo, da mogu i ponovo.”
Svestan je posle duge pauze bio da mora da se spusti dva stepenika niže. Na poziv Duljaja odlazi u Teleoptik.
“Tada sam se oporavljao više od godinu dana kod Andre Milutinovića. Praktično dve godine nisam igrao fudbal, i priključio sam se kod Ilije Stolice ekipi. Tu sam trenirao, nisam očekivao šansu, pa je došao Gordan Petrić i bukvalno nisam znao šta ću i gde ću. Zvao me je Igor Duljaj da dođem u Teleoptik i pomognem ekipi koja se tada baš mučila. Mislim da su bili 13. ili 14. na tabeli. Razmišljao sam se, ali shvatio da me žargonski rečeno “nema ni na mapi”, te sam presekao i otišao da igram Srpsku ligu Beograd. Ne možeš ti da posle dve godine pauze da očekuješ ćeš da igraš, ne u Partizanu, već i Superligi. Znao sam da moram da skupljam minute. I bili smo baš dobri tad, na kraju mislim da smo sezonu završili kao treći.”
Viralan je video klip gde Lakčević na jednoj nozi uleće u teren nakon pobede Partizana u večitom derbiju.
“Skakao sam na jednoj nozi kad smo pobedili Zvezdu. Ponelo me je to tada, praktično sam zaboravio da sam povređen. Raspravljao sam se sa Veljom i Njegošem Petrovićem tada ko je bolji, a Zvezda je na papiru imala jači tim. Međutim, mi smo ih baš rutinski pobedili u tom derbiju. Bilo je 2:0 na kraju, pa sam uleteo na teren. Zaboravio sam na povredu.”
Poslednja vest o Lakčeviću bila je ta da je tužio Partizan, te da je CAS doneo odluku da klub iz Humske mora da mu isplati – 500.00 evra.
“Kada sam se drugi put povredio – Partizan je posle tri, četiri meseca prestao da me isplaćuje. Pokušavao sam na mnogo načina da se dogovorim, ali ljudi iz uprave nisu imali razumevanja za to. Bukvalno se dešavalo da im ja predlažem rešenja za isplatu, a da oni neće ni da čuju. Nisam ih zanimao ni najmanje. U tom momentu sam drugi put doživeo tešku povredu, upitno je na kom nivou ću moći da se bavim fudbalom. Ako treći put povredim koleno – to je kraj. Novac jeste bio veliki, ali je u pitanju bila moja egzistencija, baš zbog situacije kakva jeste. Kada sam shvatio da oni ne planiraju da mi isplate doslovno ništa – tužio sam klub. Mislim da sam taj novac zaradio pošteno, i ako pričam o ličnoj egzistenciji, stvarno nisam želeo da dozvolim da na kraju ostanem bez dinara, i sa neizvesnom karijerom, zbog pomenutih povreda. Ušli smo u proces, nisam mogao da igram profesionalno dok to traje, ali na kraju je sve završeno pre godinu dana. I to na najbolji mogući način.”
I dalje prati voljeni klub. Sviđa mu se model po kom mladi igrači dobijaju šansu, a veliku karijeru predviđa Andreju Kostiću.
“Voleo bih da se titula vrati u Humsku. Sviđa mi se način na koji radi nova uprava. Prebacili su mlade fudbalere u prvi tim i odmah ih gurnuli u vatru. Posle mesec dana su igrali derbi 90 minuta. To kada sam ja bio omladinac – nije bio slučaj. Voleo bih da jeste… Tada je dosta teže bilo dobiti minute. Nema se šta zameriti momcima koji danas igraju za Partizan. Bore se, trče, trude, ne može to da izađe na loše. Najviše mi se fudbalski dopada napadač Kostić. Nije Partizanovo dete, ali je mlad, i izuzetan potencijal. Kad god igra – postigne gol. Ne poznajem ga lično, ali mi deluje kao dobar momak i siguran sam da će napraviti veliku karijeru.”
Ipak, svestan je Zvezdine snage, i toga da crveno-beli, bez obzira na poziciju na tabeli, i dalje imaju ulogu favorita kada je u pitanju osvajanje prvenstva.
“Zvezda ima strašnu ekipu. Već godinama je tu nekoliko igrača koji vode glavnu reč i to donosi rezultate. Začudilo me je što su kiksali na ovih nekoliko utakmica… Da li je razlog premor ili je i tamo nešto puklo što se tiče atmosfere – ne znam, ali deluje mi da ima oba. Fudbalski su oni besprekorni, tu nema šta. Pratim generalno srpski fudbal, kad god sam kod kuće i imam vremena – upalim Superligu. Sviđa mi se kako igraju Vojvodina i Čukarički. Ima tu još par ekipa koje igraju zanimljivo i koje volim da pogledam.”
Lakčević nastupa za Brodarac u Srpskoj ligi Beograd, pod komandom još jednog partizanovca koga svi dobro pamte u Humskoj – Nemanje Kojića.
“U Brodarcu mi je fenomenalno. Napravili smo ogroman uspeh, iako imamo izuzetno mladu ekipu. Uz to smo se suočili sa mnogo pehova. Bajić koji nam mnogo znači je slomio nogu, par utakmica sam propustio i ja, pa sam imao i taj crveni karton. Nismo baš uspeli svi da budemo na okupu, ali mislim da će proleće biti još bolje. Nigde u karijeri nisam osetio ovakvu atmosferu kao u Brodarcu. Svi se međusobno družimo, hemija je vrhunska. S kim najbolje sarađujem na terenu? Neka to bude Zečević, on mi čuva leđa, pošto sada igram špica kod Nemanje Kojića. Moram i njega da spomenem… Kada je dolazio – nisam očekivao da je toliko dobar trener. U međuvremenu sam se uverio da je vrhunski. I što se tiče treninga, i što se tiče međuljudskih odnosa. Veliki je psiholog i ne postoji igrač sa kojim nije popričao. Svi u ekipi znamo na čemu smo sa njim, a to je u fudbalu izuzetno bitno. Nadam se da ćemo osvojiti prvenstvo i uspeti da se plasiramo u Prvu ligu Srbije”, zaključio je Lakčević razgovor za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
