Kada je neko toliko dominantan u mlađim selekcijama da mu aplaudiraju i iz tabora najljućeg rivala, dok ih na terenu pošteno pobeđuje, a oni iza kulisa pokušavaju da ga dovedu – sve vam je jasno.
Ako vam kažemo da su dva pomenuta kluba Partizan i Crvena zvezda, priča dobija još više na značaju.
Malo je onih koji su toliko bivali kobni po večitog rivala kao izdanak Partizanove klase 2000. – Jovan Kokir, za koga je i dan-danas misterija – kako da to da nikada nije odigrao ni minut za prvi tim kluba iz Humske?
Klasić Dušana Vlahovića i Svetozara Markovića je pravio dar-mar po levom boku i znao potezom da rešava, i najveće utakmice. Znalo se da kada je gusto, lopta ide Kokiru, jer će bukvalno da “izmisli gol”.
Danas, skoro deceniju kasnije – Kokir nastupa u Slobodi iz Donjeg Tovarnika. Uživa u čarima srpskoligaškog fudbala i mašta o povratku na veliku scenu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Počeo sam u BSK-u iz Batajnice, a prvi treneri su mi bili Bane Rnić i Bane Mirilović koji su i poznati po radu sa najmlađima. Uz brata sam zavoleo fudbal… On je osam godina stariji od mene, već uveliko je igrao kada sam ja počinjao, te sam uz njega praktično odrastao sa loptom. Sećam se finala Lige šampiona iz 2006. godine kada su igrali Barselona i Arsenal. Zaljubio sam se u Ronaldinjovu magiju, a taman je u to vreme i Mesi krenuo da igra, pa je on nekako bio logičan naslednik. Eto, njih dvojicu mogu da izdvojim kao uzore iz odrastanja”, počeo je Kokir razgovor za Meridian sport i nastavio u dahu:
“Brzo sam iz Batajnice otišao u Teleoptik kod Nenada Đukanovića, koji je sjajan čovek i trener. Tu sam već bio na oku Partizanu, pa sam posle godinu dana zadužio i crno-beli dres. Iskreno, to je nekako bio prvi fudbalski san, jer sam sa bratom i ocem redovno išao na utakmice Partizana. Imao sam 10 godina kada se to ostvarilo, i iskreno bio sam ponosan na sebe. Sećam se i da sam imao tremu prvih dana, baš sam bio stegnut, ali me je prošlo. Generalno je to bila odlična generacija. Bilo bi nefer reći da Dušan Vlahović nije uvek bio najbolji, jer je zaista od najranijih dana odskakao, o čemu svedoči i njegova karijera danas. Dobre karijere su napravili i Sveta Marković i Zlatan Šehović, a siguran sam da mogu još više. Treba spomenuti i Aleksu Jankovića i Ivana Milosavljevića, koji igraju u Azerbejdžanu, odnosno na Kipru. Imali smo dobru generaciju koja spletom okolnosti nije uradila mnogo više.”
Kruna Kokirove juniorske karijere bili su derbiji sa Zvezdom. Međutim – jedan neće pamtiti po lepom.
“To su bili lepi dani… Sećam se svih derbija, i sve pamtim po lepom, osim tog jednog. Vodili smo 3:0, Zvezda je preokrenula na 4:3. Naravno da utakmica nije bila nameštena, iako znam šta se tada pričalo po kuloarima. Odigrali smo odlično prvo poluvreme i onda nekako stali. Bukvalno smo se ugasili, pomislili da je gotovo, a u takvim situacijama te fudbal uvek kazni. Na teži način smo “naučili” da u fudbalu postoji i drugo poluvreme.”
Ne krije – zvali su ga sa Marakane u više navrata, ali nije želeo ni da čuje.
“Bilo je priče nekoliko puta oko Zvezde u to vreme, ali nikad nisam želeo ni da čujem za to. Jednostavno sam uvek voleo Partizan i nisam tip koji bi igrao za večitog rivala. Što se tiče prvog tima Partizana… Bilo je nekih čudnih stvari. Čak dve godine sam bio deo prvog tima, dva puta sedeo na klupi kod Miroslava Đukića, ali kada je on otišao, nekako sam i ja osetio da neću dobiti šansu. Smatram da je trebalo da dobijem priliku, ali iz ove perspektive – možda ljudi iz kluba i nisu pogrešili.”
Priznaje – nije mu bilo prijatno kada su ga poslali u Teleoptik. Međutim, pravi šok je doživeo šest meseci kasnije.
“Nije mi bilo drago kad su mi predložili da idem u Teleoptik. Čak je to i blag opis – bio sam ljut. Sećam se da sam išao na nekoliko razgovora sa ljudima iz uprave koji su me ubedili da je to dobro za mene i da mi u tom uzrastu treba da igram redovno seniorski fudbal. Popustio sam, ali nevoljno sam otišao u Teleoptik gde je trener bio Milan Ristić. Znali smo se dobro, jer je on bio moj prvi trener kad sam došao u Partizan. Ispostavilo se da je odlazak u Teleoptik bio pun pogodak za mene… Odigrao sam odličnu polusezonu, postigao pet i asistirao za još pet pogodaka. Bio sam u kontaktu sa ljudima iz kluba. Čak je i Savo Milošević izjavljivao da očekuje moj povratak. I onda šok. Praktično dva dana pred okupljanje za letnje pripreme saznajem da nisam na spisku. Iskreno, to je bilo veliko razočarenje za mene koje nisam dobro podneo. Ne mogu da kažem šta se desilo, jer ni dan danas ne znam.”
I u Vojvodini se čini da je zbog nekih stvari koje nemaju veze sa fudbalom – ostao bez minuta i uloge.
“Početak u Vojvodini je bio dobar. Došao sam pun samopouzdanja iz Teleoptika, imao nekoliko dobrih utakmica, baš protiv Zvezde na Karađorđu, protiv Voždovca u Kupu Srbije gde sam upisao asistenciju. Međutim, kada je došlo do smene sportskog direktora – nisam više odigrao ni minut. Mislim da je to bio kraj te jesenje polusezone… Težak period za mladog igrača kome trebaju utakmice i minuti da se razvija. Baš sam teško podnosio te periode u kojima nisam igrao, a ujedno nisam ni znao šta se dešava.”
Teško mu je padalo to što ne igra. Nije mogao da se izbori ni sa tim u Metalcu gde je dobijao šansu na kašičicu.
“U Metalac sam došao kod Žarka Lazetića koji mi je bio drugi trener u Partizanu. Prošli smo zajedno kadete i omladince, imali dobar odnos, i zaista smatram da je vrhunski stručnjak u pitanju. To je pokazao i na klupi TSC-a, videli smo svi kako su oni izgledali tad. U Metalac sam došao posle osam meseci neigranja, imao dobre utakmice, ali bez učinka. Trebalo mi je samo da me neko istrpi tri, četiri utakmice, ali za to u fudbalu nema vremena. Makar su mi tako govorili… Tip sam koji ulazi u formu kroz utakmice. Kada ne igram – to je za mene mučenje. Do 18. godine sam nekako bio nedodirljiv, igrao svaku utakmicu, davao golove ili asistirao, a onda sam odjednom u situaciji da sedim na klupi i da ne igram uopšte. Meni je to mnogo teško padalo, iz ovog ugla mogu da priznam da nisam bio dovoljno jak da se nosim sa tim situacijama.”
Nastavio je Kokir sa prvoligaškim fudbalom, a tek što se vratio u život, doživeo je najtežu moguću povredu…
“Posle Metalca sam otišao u Žarkovo i bila je to čudna sezona, puna nekih pehova i sitnih povreda. Uz to me je korona zahvatila u jakom obliku, pa sam propustio dobar deo sezone zbog toga. Najbolju sezonu sam imao posle u Novom Sadu. Izuzetno organizovan klub, uprava vrhunska, uslovi za rad sjajni, ekipa odlična. Bukvalno sam se vratio u život, ponovo sam za polusezonu postigao pet golova i asistirao za još toliko. I onda se desio novi peh, bio je to 27. mart 2023. godine protiv Metalca… Pokidao sam prednje ukrštene ligamente. Uprava se promenila preko noći, i klub je praktično uništen. Što se mene tiče – ostao sam bez kluba i oporavljao se. Do povrede je telefon zvonio stalno, posle toga su me zvali samo mama i tata.”
Jesen je proveo u Leskovcu, a proleće će u Donjem Tovarniku, s obzirom na to da je nedavno potpisao za tamošnju Slobodu.
“Posle povrede sam video da me ljudi dosta drugačije gledaju, iako sam se oporavio odlično uz pomoć Ivana Pavlovića. Došao sam u Dubočicu, pokušao da se vratim, ali je klub jednostavno bio u totalnom rasulu. Nismo dobijali plate, nismo imali za kiriju, ma ništa… Ali iz Leskovca nosim najlepšu uspomenu, jer mi se tamo rodila ćerka Sofija. Lep grad, supruga Slađa i ja smo uživali, i bilo nam je sjajno, ali… Jednostavno nisu postojali uslovi da fudbalski bilo šta napravim u Dubočici. Nedavno sam prešao u Donji Tovarnik na poziv Zdravka Trivkovića, izuzetno talentovanog trenera o kome će se tek pričati u srpskom fudbalu. Moj stariji brat Nikola igra tamo već tri godine i iz prve ruke znam da je klub stabilan i zdrav, što je u Srbiji retkost. Ambicije su da budemo što bolje plasirani na tabeli, za početak.”
Prisetio se Kokir dana iz mlađih selekcija reprezentacije, izdvojio pojedince koje najviše pamti, ali poslao i podršku Partizanu za koji i dalje zdušno navija.
“Prošao sam sve reprezentativne selekcije, ali sam stao kod mlade. Najlepša uspomena je svakako Evropsko prvenstvo iz Hrvatske, gde nismo ostvarili zapažen rezultat, ali je bila to velika smotra i iskustvo za sve nas. Najbolji igrač u mlađim danima protiv kog sam igrao? Ubedljivo Džejdon Sančo, mislim da je u tim danima bio tri klase iznad svih nas. U seniorima – Mario Baloteli. Kada je reč o saigračima, to su Rikardo Gomeš i Saša Ilić, mađioničar. Naravno, i dalje pratim moj Partizan. Klinci su odlični, biće teška borba, ali želim im titulu”, zaključio je Kokir razgovor za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
ljubica
Hiljade mladica ima ovakvu sudbinu,ali pise se samo o uspesnima…