Put od Zvezdinog projekta do otpisanog na Marakani: Pretrpeo sam mnogo nepravdi - pokazaću da su pogrešili

Svi znamo da život piše drame.

Ipak, stil Uroša Brankovića je daleko od književnog – više je ulični, toliko da vas setno vraća u fudbalsku simulaciju “Fifa Street”. Dribling, dribling i samo dribling.

Od poželjnog do prežaljenog za svega nekoliko meseci na Marakani i šamar realnosti kada se sa 21 godinom umesto na plažama Barselone – našao u rodnom Kraljevu, tamo gde je sve i počelo. I daleko od onoga gde je trebalo da bude.

I uvek u životu postoji izbor. Uroš bira da ništa od ovoga ne doživi kao poraz, već zaobilazni put za veliku fudbalsku pozornicu.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

“Sve je išlo po planu u kadetima i omladincima gde su me dobre partije svrstale u nekoliko igrača koji su bili projektovani za prvi tim. Osvojili smo Kadetsku ligu Srbije, krenule su ujedno i priče oko toga da bi ubrzo mogao da dobijem šansu na Marakani, ali me je povreda na startu sezone sa omladincima odvojila sa terena na duži vremenski period. Nije bilo lako, posebno prvih nekoliko dana nakon povrede, dok se sve nije sleglo. Mislim da to više utiče psihički nego fizički na čoveka, ali mi je sve bilo lakše uz porodicu i prijatelje. Posvetio sam telu devet meseci kako bih se vratio bolji i jači nego ikada. Imao sam veliku pomoć trenera Jovana Petrovića i svih ljudi iz “Vip fizikala” koji su mi se maksimalno posvetili. Znao sam da se od mene mnogo očekuje u Zvezdi i to mi je bio još veći motiv da se što spremniji vratim. I povratak na teren je išao svojim tokom. Tempirana minutaža kako bih uhvatio takmičarski ritam, gde su me dobre utakmice vratile u startu postavu što su obeležili i nastupi u Ligi šampiona za mlade protiv Sent Patriksa i Empolija, na koje sam posebno ponosan. Trenirao me je Marko Neđić, čovek sa kojim sam uvek imao fenomenalan i otvoren odnos. Uklopio sam se u njegov sistem rada koji mi je maksimalno odgovarao, gde se konstantno igralo u polju, sa što manje “lupanja lopte”. Ipak, problemi su počeli kada ga je na mestu trenera zamenio Milan Stegnjajić”, počinje Uroš Branković razgovor za Meridian sport i nastavlja:

“Bez ikakvog objašnjenja me je vratio na klupu, a ja sam uporedo iz nedelje u nedelju igrao i za mlađe omladince. Da objasnim ljudima malo bliže – to je bila selekcija za igrače koji treba da se izbore za omladince. Odjednom sam vraćen korak nazad, gde se konstantno osporavao moj rad zbog te povrede, a partije u Ligi šampiona za mlade su pokazale da sam se oporavio. U momentima kada sam “sklonjen”, već sam iza sebe imao nekoliko meseci igranja za omladince na dobrom nivou. Ima i moje krivice, ne sporim, ali mnogo toga je bilo i do drugih ljudi. Bolelo me je, jer nisam to zaslužio. Za kratak period sam došao od projekta kluba do igrača na kog se ne obraća pažnja. Kako i zašto se to desilo – i danas mi nije jasno i ne umem da objasnim. Uprkos svemu – Zvezda je za mene najlepši deo karijere i neprocenjivo iskustvo. Nisu se složile kockice, ali verujem da je sve to sudbina. Mnogi veliki igrači su zaobilaznim putem morali da se dokazuju, i to mi je najveća motivacija. U suštini, nikada neću prestati da verujem u sebe.”

Na radaru skauta sa Marakane bio je maltene od kada se upoznao sa loptom, a dane sa jednom od najzapaženijih generacija u novijoj Zvezdinoj istoriji – ne zaboravlja.

“Stigao sam u Zvezdu u kadetima, iako su me na Marakani baš dugo pratili. Već od pete godine i momenta kada me je tata posle vrtića uhvatio za ruku i odveo na trening – je sve počelo. Kroz dobar rad sa trenerima – Milošem Jovanovićem i Goranom Dragićevićem, došao sam na nivo da su me iz Zvezde primetili veoma rano. Igrao sam nekoliko utakmica protiv crveno-belih i dobro se pokazao, ali sam zajedno sa roditeljima doneo odluku da je nije vreme da iz Kraljeva idem u Beograd. Znalo se da me Zvezda čeka, samo je bilo pitanje da se izabere pravi trenutak koji je došao nakon što sam igrao za stariju generaciju u okviru Kadetske lige Srbije. Tada smo svi zajedno procenili da je vreme da se otisnem na Marakanu. Stigao sam u jednu od najtalentovanijih generacija koje Marakana pamti. Znao sam većinu igrača od ranije, što mi je olakšalo adaptaciju i vrlo brzo sam se našao u žiži javnosti. Sećam se utakmice protiv niškog Radničkog gde sam golom vratio ekipu na prvo mesto na tabeli, pa i susret protiv Genka na turniru u Saudijskoj Arabiji. Postigao sam maestralan pogodak…Naravno tu su i utakmice Lige šampiona za mlade, ali i prijateljstva sa Markom Živanovićem i Markom Borovićem koja traju i dan danas.”

Epizodu u Šapcu ne pamti po lepom, ali povratak u rodno Kraljevo, u momentima kada mu je bila projektovana neka od Liga petica – doživeo je kao svojevrsni šamar realnosti.

“Posle Zvezde sam otišao u Mačvu i sve je počelo kako treba. Postigao sam nekoliko bitnih golova…I tu bih se zaustavio, jer kako su se ophodili prema meni – radije bih da ih zaboravim. Vratio sam se u rodno Kraljevo i Slogu, gde smo napravili veoma lep uspeh. Bili smo otpisani, a završili smo sezonu na trećem mestu gde sam poneo epitet najboljeg strelca ekipe. Bilo mi je čudno da se vratim, jer mi je kao mladom igraču u jednom trenutku sve išlo od noge. Predviđale su mi se velike stvari i da ću u tim godinama već biti u inostranstvu nakon dobre sezone u Zvezdi. I onda te udari realnost i shvatiš gde si. Bilo je nezgodno, ali baš iz tog razloga što sam se susreo sa gomilom nepravdi koje sam pretrpeo – mogu da kažem da sam psihički izuzetno ojačao. Nisam na taj povratak u Kraljevo gledao kao na neuspeh, već na mesto gde ću krenuti od nule i vratiti se na fudbalsku mapu. Hvala i ljudima iz Kraljeva na šansi, želim Slogi sve najlepše.”

Nesvakidašnji fudbalski put, ali opet unikatan. Iz Kraljeva u Nevesinje.

“Kada se završila polusezona – nastavio sam naporno da radim sa izuzetnim Mićom Pavlovićem kako bih bio spreman za korak napred. Stigao sam u Velež početkom februara i dočekan sam na fantastičan način od strane predsednika, direktora, čitave uprave kluba, saigrača, kao i navijača. Osećam se kao kod kuće. Nismo imali sreće jesenas, poslednji smo na tabeli, ali navikao sam kroz karijeru da se borim i dokazujem. Neće mi biti problem da to nastavim i u Nevesinju. Velež zaslužuje opstanak, kao i ljudi koji su u klubu i daću sve od sebe da pomognem da se to i ostvari. Što se mog stila igre tiče – sviđa mi se teza da sam unikatan na neki način. Bilo je raznih poređenja, ali izdvojio bih Nejmara kao nekog čiji mi se stil igre najviše sviđa. Više delujem iza napadača nego po boku…Volim da imam slobodu u igri i širok radijus kretanja. Naravno, ako treba – idem i na krilo. I u Zvezdi sam u suštini pokrivao sve pozicije u ofanzivi.“

Ne odustaje Branković od sebe. Fudbalska vatra u njemu gori jače nego ikad.

“Iz današnje perspektive – sve je to jedna velika lekcija i trnovit put ka uspeha. I dalje imam velika očekivanja od sebe i ne manjka mi samopouzdanja i fudbalske vatre. Zapravo, sad kad sam prošao sve što jesam – nikada nisam ni bio motivisaniji. Svestan sam da jedna polusezona u fudbalu može da te vrati na veliku scenu. Želim da pokažem i sebi da se dečački snovi ostvaruju, ali i svim tim ljudima koji su sumnjali u mene – da su pogrešili. Verujem u sebe, kao i moji najbliži i nikada neću prestati“, podvukao je Branković.

BONUS VIDEO: