U tišini pustinje, među vetrovima koji nose pesak i snove, Uzbekistan je konačno dosegao do zvezda. Po prvi put u istoriji, ova zemlja izborila je plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ali, iza ovog monumentalnog uspeha ne stoji samo taktika, rad i rezultat – već i srce jednog čoveka koji je tiho, hrabro i bolno, vodio ovu selekciju do sna.
Srečko Katanec… Ime koje odzvanja u svakom slovenačkom domu, ali koje se sada izgovara s poštovanjem i u srcima miliona Uzbekistanca. Bio je to njegov poslednji meč na klupi ove reprezentacije – ne zbog poraza, loših rezultata ili smene. Već zbog nečeg mnogo dubljeg, mnogo tužnijeg – zdravlje mu je otkazalo poslušnost.
Kada je došao u Uzbekistan, mnogi su ga gledali s rezervom – stranac, sa Balkana, tih, hladan, strog. Ali, ubrzo je pokazao da mu je stalo. Ne do slave, a ni ugovora. Već do toga da ovom narodu da ono što nikad nije imao – veru da može biti deo fudbalske elite.
Ovo neće biti Katanecov prvi korak na svetskoj sceni. Pre tačno 23 godine, vodio je svoju Sloveniju na njen prvi Mundijal u istoriji. Dve godine ranije, kao mlad i ambiciozan selektor, odveo ih je i na Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji – takođe prvi put ikada. Njegovo ime zauvek je ispisano zlatnim slovima u slovenačkom sportu. A sada, u poznim godinama, podvukao je još jednu crtu – još jedan narod je zahvaljujući njemu zakoračio na najveću svetsku pozornicu.
Uzbekistan i Jordan prvi put na Mundijalu: Detaljan pregled kvalifikacija po kontinentima
Dok je poslednji sudijski zvižduk u Abu Dabiju oglasio kraj utakmice sa Emiratima – bez golova, ali dovoljan za plasman – igrači su potrčali u zagrljaj. Ne jedni drugima, ne navijačima. Već Katanecu. Suze su tekle niz lice trenera koji je znao da ga čekaju bolnice i tišina, a ne slavlje i pesma….
„Ovo nije uspeh samo za tim. Ovo je uspeh za ceo narod“, rekao je jedva čujno, dok mu je glas podrhtavao. „Ali i moje srce zna da je vreme da stanem.“
Početkom godine je saznao da boluje od raka, međutim, nije odustao. Umesto da se povuče i tiho nestane iz sveta fudbala, odlučio je da se makar na kratko vrati. Zbog igrača, zbog naroda, zbog sna koji su zajedno gradili. Njegovo prisustvo u odlučujućim mečevima nije bilo trenerski hir, već čin hrabrosti i ljubavi prema igri i ljudima koji su mu verovali. Dok je nosio breme bolesti, nosio je i dres Uzbekistana u svom srcu, sa istom posvećenošću kao i dan kada je prvi put seo na njihovu klupu.
I dok se zemlja sprema za prvi Mundijal u svojoj istoriji, na svakom koraku stoji senka jednog čoveka – Srečka Kataneca. Neće biti na klupi u Americi, Meksiku ili Kanadi. Zbog hroničnih zdravstvenih problema, odlučio je da se povuče. Diskretno, bez pompe. Otišao je tiho – kako je i došao. Upravo u toj tišini odzvanjaće najglasnija pesma koju je Uzbekistan ikada otpevao. Pesma nade. Pesma zahvalnosti.
Stojković u Tirani ušao u klinč sa novinarom: Nisi normalan što to pitaš…
BONUS VIDEO:
vojinovmarko15
Zelim mu uspesnu borbu sa bolescu i Bog neka mu pomogne!!!!
kluka4002
Šta je sve prosao i posle velike bolesti opet je preuzeo da radi veliki posao kakva volja kakav karakter divim se ovom čoveku
Goran Munic
Bravo za Katanece, ne moze to svako da uradi