Iz Subotice, preko Budimpešte – do Oklahome: Samom školarinom zarađujemo više od pola igrača u Evropi

Kad se povede priča o sportovima u kojima su se Srbi opredelili da studiraju u SAD, uglavnom je prva na listi košarka, potom veslanje, onda na red dolaze odbojka, atletika, tenis… Najvažnija sporedna stvar na svetu se ređe pominje, mada se popriličan broj mladih fudbalera otisnuo na onu stranu Atlantika u želji da stekne akademsko zvanje i diplomu.

Pogotovo, ako su na vreme shvatili da im se karijera ne razvija u skladu sa dečačkim snovima. I došli do zaključka da profesionalnim fudbalom mogu da se bave i po završetku koledža. Zanimljiv je primer ekipe Oklahoma Veslejan univerziteta, člana NAIA lige, u kom igraju Novosađanin Luka Đurović, Subotičanin Marko Rodić, Beograđani Uroš Rosić i Nemanja Vuković i Zlatan Ramić iz Bugojna. Asistent u stručnom štabu je Stevan Đukić, nekadašnji fudbaler pančevačkog Dinama, inače diplomac ovog univerziteta, koji se po završetku master studija opredelio za trenerski poziv.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

„Ima puno ima naših igrača u koledž ekipama. Na primer, Luka Đurović koji je igrao u Vojvodini, sad je moj cimer. Znao sam ga i pre dolaska u Ameriku. Tek u Oklahomi sam shvatio koliko je svet zapravo mali, odnosno da nas Srba ima svuda. Amerikanci nas cene kao sportiste, ne samo u fudbalu nego u svim sportovima. Vole što imamo pobednički mentalitet, jer to se vrlo teško nađe. To se ne pravi, jednostavno ili imaš ili nemaš”, priča Marko Rodić, golman koji je posle par godina igranja u Mađarskoj video širu sliku i otišao u Oklahomu.

Diploma je samo jedna od prednosti igranja na koledžu u odnosu na čekanje da se otvore vrata velike scene u Evropi.

„Moj plan je bio da nađem univerzitet na kom je visok nivo fudbalskog programa, zato što je meni i dalje fudbal na prvom mestu, odmah iza njega škola. Roditelji i porodica se možda ne bi složili s tim, ali fudbal je moj san od detinjstva”, kaže Rodić i nastavlja: „Odlučio sam se da krenem putem koji će omogućiti obrazovanje i ostvarenje dečačkog sna. Za samo dva meseca koliko sam ovde, shvatio sam da je to moja najbolja odluka u životu.”

Uostalom niko od studenata fudbalera u Evropi ne bi imao ugovore od pedesetak i više hiljada dolara koliko iznose stipendije.

„Da, to je mnogima malo teško da shvate, jer nemate osećaj da vama koledž izdvaja 45 hiljada dolara godišnje, hranu, smeštaj, školarinu… Samo što ljudi nekada nemaju predstavu da je to tolika suma, jer kad su dolazili nisu se ni raspitivali, bilo im je bitno da im je sve plaćeno. Niti pomišljaju da zapravo zarađujemo, da tako kažemo više nego polovina igrača širom Evrope.”

Momak koji je počeo u Spartaku osamostalio se još u tinejdžerskim danima kad je zaigrao za mlađe kategorije Ujpešt Dože. Zato mu za adaptacija na Ameriku nije bilo potrebno mnogo vremena.

„Baš sam pričao sa drugovima iz ekipe, koji su takođe iz Srbije. Oni su prvi put otišli od kuće i prvih godinu dana im uopšte nije bilo lako. Mučila ih je nostalgija, falila im je kuća, nedostajali roditelji. Meni, koji sam od 16. godine živeo samostalno ovo nije neka velika promena. Bio u Budimpešti ili u Americi, isto mi je. Navikao sam se odavno da viđam roditelje svakog dana i to mi ne predstavlja veliki problem.”

Na pitanje kako je na koledžu, mladi Subotičanin ističe da je vrlo slično kao na brojnim američki filmovima sa koledž tematikom.

„Ljudi vas mnogo više vrednuju, zato što ste istovremeno sportista i student. Pomažu vam u svakom smislu, bilo da je potrebna pomoć za domaći, učenje, bilo šta. I uvek će vam se naći pri ruci, jer cene to što radite. Tim nam je sastavljen od internacionalaca Brazilaca, Španaca, Kolumbijaca, još Latino-Amerikanaca, momaka sa našeg podneblja. Glavni trener je Amerikanac, pomoćni trener Srbin, trener golmana Španac koji je prošao školu Reala. Atmosfera je odlična, kvalitet je prilično visok, jer jednostavno, naš trener traži takve igrače, ulaže puno u internacionalne školarine da bi okupio igrače koji mogu da osvoje nacionalni šampionat. Što se tiče opreme, analiza, sa tim nivoom se nigde nisam susreo u Evropi. Mnogo vode računa o detaljima.”

„Što se posete tiče naš stadion nije preveliki, imamo jednu tribinu, ali su nam tereni u savršenom stanju. Imamo pravu travu, što je retkost na američkim koledžima, većina ekipa igra na veštačkoj travi.  Neki igraju na terenima za američki fudbal, gde sa svim onim linijama ponekad može da bude vrlo konfuzno. Publika dolazi, pošto imamo i dobre ekipe u košarci i odbojci. Bodrimo jedni druge, atmosfera je skroz OK.”

Oklahoma Veslejen je dva meča pre kraja obezbedila prvo mesto u konferenciji Kanzas sa skorom 15-1. Prošle godine je ispala u polufinalu državnog prvenstva, Rodić se nada da će ove moći i do titule, jer bi to mnogima otvorilo vrata kola u Ajvi ligi. Mladi golman radni dan kreće teretanom, nastavlja predavanjima, posle čega sledi trening sa ekipom. Nedeljno su na radporedu dve utakmice, ali za sve se nađe vremena. U prvoj godini je odabrao „biznis program”, u narednim će užu specijalizaciju.

Upitali smo ga da li je njemu i saigračima prioritet da igraju fudbal posle koledža ili ostanu u Americi i pronađu posao za koji su se školovali, Rodić odgovara:

„To je individualno. Voleo bih da se bavim fudbalom, ali ima igrača koji već gledaju poslove, hoće da se ožene ovde kako bi obezbedili zelenu kartu i ostali da rade. Nama iz Srbije gde plate nisu toliko velike u početku je čudno koliko su ovdašnji ljudi opušteni što se tiče para. Nemaju strah od nemaštine, rekao bih i da mnogi ne znaju kako kad se nema novca. Jer, najjednostavniji poslovi se plaćaju 5-6 puta više nego u Srbiji. I onda ljudi jednostavno gledaju šta je najbolje za njih – da li će uspeti u fudbalu koji je vrlo dobro plaćen ili ako im fudbal ne ide kako su se nadali gledaju da nađu posao ostanu.  Niko od internacionalaca koje sam upoznao ovde mi nije rekao da hoće da se vrati kući. Svi žele da ostanu”, zaključio je Rodić.

Na kraju, prenećemo i izjavu Stevana Đukića iz 2018. godine, koja možda najbolje objašnjava zašto mladi u određenim situacijama treba da razmišljaju o odlasku na univerzitete:

„Posle završetka master studija ostao sam da radim u školi kao direktor obezbeđenja na kampusu i asistent u fudbalskoj ekipi. Moja ekipa Dinama bila je svojevremeno prvak Vojvodine, dala nekoliko reprezentativaca, ali najbolji od nas su završili kao taksisti, popovi, konobari…”

Svako ima izbor, samo na vreme treba da bude iskren prema sebi.

Bonus video: