Centralni događaj u Beču prethodnih dana bio je sudar Austrije i Srbije u okviru baraža Lige nacija. Duel kandidata za mesto u eliti najmlađeg reprezentativnog takmičenja predstavljao je svojevrsni sportski praznik zbog činjenice da upravo u gradu u kojem su gostovali Orlovi jedno od najtvrđih jezgara srpske dijaspore.
Mnogi Balkanci su tokom prethodnih decenija potražili sreću uzvodno Dunavom, a među bazama našeg naroda na zapadu Evrope je upravo Beč u kojem se nalazi i jedan od brojnih klubova osnovainih od strane Srba – SV Srbija Wien.
Da odmah budemo precizni, od naredne sezone klub će promeniti ime i zvati se BSK Srbija 2015. Klub je nastao iz želje da se okupljaju naši ljudi koji žive u Austriji kako bi mogli da se druže i preko fudbala u neku ruku i predstave svoje korene.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Duel odigran na stadionu Ernst Hapel bio je povod da posetimo Beč, a slobodno vreme je bilo idealno da posetimo Srbiju Wien i napravimo priču o našem klubu u Austriji. Srdačno su nas dočekali Marko Ristić, predsednik, i Saša Stojanović, potpredsednik, orni da podele i upoznaju ljude o načinu funkcionisanja.
Kako nemaju svoj teren, prinuđeni su da iznajmljuju termine, pa smo tako stigli u Ostban, gde se nalazi igralište. Na prvi pogled liči pomalo na jedan od kompleksa na Adi Ciganliji, a pomenuti dvojac nas je sproveo do kafića gde se okupljaju posle treninga i počeli su da razvijaju film od početka pa do sada.
“Prvi klub je osnovan 2008. godine, ali ga je Karabag kupio i napravio svoju akademiju od njega u Austriji. Uložio je više od milion evra u sve i taj klub se sada zove Maurverk. Saša je ponovo napravio klub 2015. godine zajedno sa Miroslavom Radosavljevićem, a poslednje dve godine smo tu zajedno Saša i ja. Imamo mlađe kategorije, oko 40 klinaca, pokušavamo da dovedemo što više mladih igrača”, približio je Marko Ristić početak SV Srbija Wien za Meridian sport.
Istraživanjem smo došli do podatka da je prošle sezone u Mauerverku nastupao Strahinja Bošnjak, dete Partizana, sa kojim je imao profesionalan ugovor, ali nikada nije debitovao za crno-bele. Saša Stojanović je uspeo da zadrži nekolicinu igrača kada je počinjao novu priču, a među njima je bio i Ristić, te je napravio drugarsku atmosferu, zbog koje klub i opstaje, uz sve probleme sa kojima se suočavaju.
“Ostalo je igrača iz bivšeg kluba koji su hteli da igraju, imali smo i klince, pa smo došli na ideju da počnemo novu priču. Imali smo oko 30 igrača u startu, pa nije bio problem u početku. Odmah smo bili prvaci, dolazili su fudbaleri kada su videli da je dobra priča. Sada dolaze na preporuku ili na drugarstvo. Neki žele da se oporave i od povrede, pa se spuste u niži rang kako bi se vratili fudbalu. Imamo Bosance, imali smo i Hrvate, Turke, Austrijance… Dođu, pa odu. Ovde sada sve više klubova daje novac igračima, dok kod nas to nije slučaj. Gledamo da pravimo drugarsku atmosferu, da imamo nešto naše. Izlazimo u grad, pravimo roštilj, uvek smo u tome svi zajedno. Na primer, naš trener je odbio druge ponude, jer je želeo da ostane da radi sa nama”.
Kako se bližio početak treninga, stigao je i trener Marko Matić, koji se uključio u razgovor pre nego što je otišao na teren da postavi sve što je zamislio da uradi sa igračima.
“Ovde smo da pomognemo klubu, ljudi su super, to je najbitnije. Kola nekada idu nizbrdo, nekada uzbrdo. Dogodi se da se igrači ljute kada ne igraju, ali trudim se da pričam sa svakim, ne želim nikoga da odstranim. Mnogo je teško sa našim ljudima, to svi znamo”, počeo je trener SV Srbije Wien, pre nego što ga je prekinuo predsednik:
“Uvek je trener kriv“, dodao je kroz smeh Ristić, nasmejavši sve, a onda je Matić nastavio:
“Radimo na treningu, pričamo međusobno. Igrao sam 33 godine aktivno, bio sam šest meseci u Zvezdi kao klinac. Potom sam igrao u prvom timu Sloge iz Petrovca na Mlavi. Onda sam došao u Austriju. Menjao sam klubove, operisao sam oba kolena, imao infarkt 2014. godine, ali sam nastavio posle toga da igram. Napravio sam prvo pauzu od 12 meseci. Sada radim, treniram i igram. Ceo život sam u fudbalu. Pokušavam savetima da prenesem svoje iskustvo mladima. Moraš od dece da napraviš nešto da bi sve bilo kako treba. Imamo dece, prezadovoljna su i slušaju. Stvarno imam veliku pomoć od Saše i Mesija. Učio sam od svakog trenera, imam sve zapisano kući, najviše od Gorana Đuričina”.
Na pomen reči Mesi, mogli smo vrlo brzo da zaključimo na koga je mislio Matić. Predsednik i igrač Marko Ristić po izgledu podseća na argentinskog mađioničara.
“Mene zovu Mesi, inače. Nekada sam bio kao on, tako kažu. Uvek sam igrao besplatno. Bilo mi je bitno druženje. Saša i Miroslav su hteli da nastave priču, posle sam ja uskočio. Znam mnogo ljudi, ali nekada je to džabe, jer nama treba finansijska pomoć. Volim fudbal, želim ovde da dam neki novac mesečno. Treba naći ljude koji će tako da razmišljaju, jer mnogi žele da zarade”.
Malo je poznato, ali Jovan Živković, fudbaler bečkog Rapida, prve korake je napravio u Srbiji Wien. Nije tu kraj. Na prijateljskim susretima dres je nosio i Srđan Spiridonović, bivši član Crvene zvezde.
“Živković je počeo iz šale, ali se brzo videlo kod njega da ima talenta. Njegov otac Rade je takođe ovde igrao fudbal, posle su ga prepoznali u Admiri. To je veliki uspeh za nas. Bio je i Čedomir Bumbić koji je posle našeg kluba bio u mlađim kategorijama Austrije iz Beča, sada igra za First Vienna, koji se takmiče u drugom rangu, odmah ispod Bundeslige. Lepa je satisfakcija, želimo da što više dece ide tim putem. Spiridonovićev otac je igrao sa nama isto. Pa kada je bio mlađi, igrao je Srđan prijateljske za nas, na crno, što bi se reklo. Bio je baš dobar, i završio je u Zvezdi. Njihovi roditelji su bili mnogo bliski klubu, pa su ih dovodili da igraju i treniraju sa nama”.
Najveći rivali su bosanski i hrvatski klubovi, ali oni su sada u rangovima iznad Srbije Wien.
“Imamo rivale, poput bosanskih i hrvatskih klubova, ali oni su i većim rangovima od nas, a i duže postoje. Uostalom, imaju svoj teren, što im mnogo olakšava funkcionisanje. To je ono što nama fali. Gledamo kroz decu da dobijemo novac, kroz članarine. Teško je preuzeti neki teren, treba mnogo novca. Za sada moramo da iznajmljujemo, ne možemo više od toga u ovom trenutku”, pojašnjava Saša Stojanović, potpredsednik, ali nezvanično mnogo više od toga, jer je njegov uticaj nemerljiv.
Ranije je klub imao pomoć od FSS-a, koji je davao određenu sumu za klubove iz dijaspore. Međutim, posle jednog incidenta, novac je nestao i od tada je ta akcija prekinuta.
“Sećam se da su nas jednom posetili reprezentativci Srbije kada su bili ovde. Svi su prišli da se pozdrave sa nama, neka 2010. godina je bila. Tadašnji predsednik je bio jako dobar sa čovekom koji je bio zadužen za dijasporu. To je sve sada propalo. Novac koji je dobijao Kapetanović je jednom nestao i nije stigao do naših ljudi ovde i od tada je to ukinuto. Nama bi to sada mnogo značilo”.
Za sada je Srbija Wien u poslednjem rangu, a otkako je klub osnovan 2015. godine, uspela je najviše da dogura do pete lige.
“Dva puta smo bili prvaci uzastopno i stigli smo do pete lige. Nismo bili nešto slabi, gubili smo bodove od slabijih ekipa pa smo ispali. Sada smo poslednja liga, ali gradimo priču postepeno. Gledamo da opstanemo kao klub sada. Uvek idemo na pobedu. Formiraće se osma liga, ne želimo da igramo u njoj. Videćemo da li će igrači ostati ili ćemo iznova pratiti ekipu. Na primer, tim od prošle sezone, ceo, otišao je u drugi klub i oni su sada lideri u prvenstvu, a mi smo morali da dovodimo nove igrače”.
Stojanović je bio u izvornoj Srbiji 08, gde je bio zadužen za klince, a mlađe kategorije su u jednom trenutku brojale 200 dece. Zato je bilo mnogo teško da krene ispočetka i što se tiče omladinske škole. Sada je za nju zadužen Goran Subić, inače rođak Aleksandra Subića, nekadašnjeg levog beka Partizana. On je imao svoj klub koji se zvao Borac Vienna, imao je saradnju sa imenjakom iz Banjaluke, ali je prava podrška izostala. Potom se fuzionisao sa Srbija Wien i od tada radi sa decom, koja beleže velike uspehe.
“Mučili smo se u početku veoma. Vremenom je rastao broj, ali je bilo jako teško. Pokušavamo stalno da privučemo decu. Opet, kada je hladnije vreme neće ni roditelji da ih dovode na treninge. Ali, imamo uspehe, jesenji smo prvaci bili u dve kategorije. Uzimamo i medalje na turnirima. Najviše ima dece između sedam i deset godina. Imamo četiri trenera, oni pomažu jedni drugima, ali mnogo je lakše bilo ranije kada smo imali naš teren. Plaćao se i ulaz na tribine, imali smo i našu kantinu gde su se prodavali sokovi i hrana, i sve je to išlo u kasu kluba“, objasnio je Stojanović.
Interesantno, Ristić je rođen u Austriji, dok je Stojanović stigao iz Šapca. Trude se da deci u klubu svakodnevno prenose značenje srpskog identiteta, a u tome veliku pomoć imaju i zahvaljujući folkloru.
“Rodio sam se ovde. Saša je došao iz Šapca pre rata. Radimo više od 20 godina, naučio sam naš jezik kroz fudbal i preko ljudi koji su ovde. Sada to isto želimo da prenesemo i na mlađe generacije u klubu. Učimo ih jezik i našu kulturu. Često idemo i na folklor, spajamo te stvari. Želimo da sve podignemo na veći nivo, pre svega kroz druženja, međutim, to je malo teško jer nemamo naš teren. Uvek moraš da pitaš nekog za dozvolu”, rekao je Ristić.
Nije nimalo lako da vodite klub kada van toga imate lični posao, gde primate platu i na prvom vam je mestu.
“Svaki dan trčim sa posla u klub. Ne znamo da li će doći treneri na trening, pa moramo da budemo tu ako dođe i do te situacije. Jako je naporno. Tražimo i sponzore, ali ljudi se i dalje oporavljaju od korone. Uvek kada pitamo nekog za pomoć, dobijemo odgovor da će videti. A i kada su nestale pare, to je dodatno napravilo problem, pa ni neće da daju novac ljudi. Kod nas je sve transparentno do osnivanja kluba. I mogu da vide gde sve ide. Ne mora ni da se da novac, ali nam znači ako će neko da donira lopte, dresove, bilo šta…”.
Korona je mnogo stvari poremetila, pa tako SV Srbija Wien ne može da ugosti ekipe iz naše zemlje kao pre.
“Ranije je bilo utakmica, dolazile su ekipe iz Srbije. Ipak, sve se raspalo posle korone. Nisu ni cene više tako jeftine kao što su bile. Pre te je noć izlazila 15 evra u hotelu, a sada je dobro ako nađeš za 40. Dođe njih 20-30, to je neizvodljivo, pogotovo što smo u Beču. Slabo idemo za Srbiju, baš slabo. Ali pratimo reprezentaciju kada god igra ovde i sada smo išli na utakmicu”.
Osim problema sa terenom, nije ni poseta baš sjajna, pa klub ne može ni da prihoduje od prodaje karata, koja bi u neku ruku bila i donacija od navijača i prijatelja kako bi Sv Srbija Wien bolje funkcionisala.
“Sada ređe dolaze. Poslednja smo liga i nije lepo vreme, ali kada pravimo roštilj, tada više dolaze ljudi. Dovedemo i muziku, pa se družimo. Međutim, moram da ponovim, kada nemamo naš teren, sve ide teže. Imamo termine kada smo na terenu, ne zavisi sve od nas. Moglo bi nešto kroz takve manifestacije da se uvek zaradi. Dobijamo meso od jednog sponzora, pa prodajemo pljeskavice, od čega, na primer, plaćamo sudije”, iskren je Ristić.
Živković sanja Zvezdu kao Dragović: Austriji lakše kada igra Alaba, nisam zatvorio vrata Srbiji
Kada smo već kod sudija, poznato je koliko u nižim ligama se klubovi i igrači žale na arbitražu, a slično je i u Austriji.
“Nemamo sa sudijama ništa, taman posla. Više imamo problema sa sudijama, nego sa našom igrom”, ubacio se Dalibor Popović, takođe jedan od trenera, a potom je Matić dao objašnjenje:
“Jednu utakmicu je sudio 50-50 i to je najbolje suđenje koje sam imao u životu. A onda sledeću utakmicu dođe sudija i navlači na protivnika. Pa, kako da pobedimo kada mu dosudi tri penala? Teško je, ali igračima sam rekao da imamo sreće što nije toliko još zategnuto da samo kapiten sme da priča sa sudijom. Dobili smo i dva crvena kartona. Imamo dobar kadar, srećom. Spremamo se za sledeću sezonu, odbio sam dve ponude, nisam hteo da idem. Srpski klub pomažem od srca. Više volim da radim sa našim ljudima za džabe, nego da me plaćaju stranci”.
Za kraj priče, predsednik Marko Ristić je poslao poruku.
“Svako ko voli sport neka dođe da se druži sa nama. Ovo je hobi za nas, ne živimo od toga. Ali želimo da pružimo maksimlano koliko možemo kako bi klub opstao. Volim da se družim, pa da li ima nešto lepše od toga“, poentirao je na kraju razgovora popularni Mesi za naš portal.
Bonus video:
kluka4002
To je još i dobro ovde se po nižim ligama igra za pivo i slično tako da oni dobro i prolaze