Čim glava promili iz metro stanice pod nazovim Arbatskaja, oseća u vazduhu promenu, oseća da bi uskoro mogla da ima problem sa signalima koje oči šalju u centralni nervni sistem. Posle nekoliko desetina koraka noga staje na Nulti kilometar, kapci se trude da ne trepću, ruke hvataju mobilni telefon. Uzalud… Kadar kamere se ne podudara sa pogledom. Ruke ostavljaju dosadnu spravu – duh se prepušta čudu koje se ukazuje kroz luk Voskresenske kapije i Iverske kapele. Da li ste pravoslavac, musliman, katolik, budista, ateista, vanzemaljac ili nešto deseto, postaje potpuno nebitno, jer prizor u kojem se ukazuje Hram Vasilija Blaženog doslovno ostavlja bez reči. Kada se setite da ponovo koristite govorni apart, možete slobodno da uzviknete – Crveni trg! Što bliže ulazite na plato ushićenih turista, koji na apsolutno sve moguće načine pokušavaju da prenesu realnost u digitalni format, shvatate da ste zaista u centru Moskve, koja je pre nekoliko dana bila još crvenija nego inače, a razlog je sport.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Dok su tribine VTB Arene bile poluprazne, u komšiluku (ne baš blizu, jer u Moskvi ništa nije blizu) se okupilo više od 30.000 ljudi – Lužnjiki je proslavljao deset godina od izgradnje, legende Spartaka na jednom mestu, a dva Srbina bila su svedoci. Jedan je Dejan Stanković, a drugi momak koji zbog svoje crvene predodređenosti nije mogao da se ne snađe u gradu čija je glavno obeležje poseduje boju koja ga prati tokom čitave karijere.
Nagovestio velike domete u Vojvodini, dodirnuo fudbalski Olimp sa reprezentacijom na Novom Zelandu, doživeo uspone i padove sa Zvezdom, dokazao ko je u Almeriji i postao ozbiljan čovek i fudbaler u Spartaku. O svemu tome, harizmatični štoper iz Banjaluke je sa osmehom govorio za Meridian sport.
Odmah je demonstrirao poznavanje ruskog jezika u obraćanju sa konobarom, a usput se osvrnuo na najsvežiju temu – na spektakl na stadionu Lužnjiki, na kilograme emocija i posebnu numeru za ruske crveno-bele.
„Mislim da nije postojao čovek na stadionu koji nije pevao. Govori se kako su Rusi ultrasi, a ljubavna numera „Znaš li ti“ je zapravo jedna od simbola kluba. Kada se nešto osvoji, ona je na repertoaru. Nadamo se ćemo osvojiti trofej u budućnosti, pa da damo povoda da je opet čujemo u takvom ambijentu. Zaista je bio pravi doživljaj biti deo svega toga“, počeo je Babić priču za naš portal.
Srpski pasoš, Zvezda u biografiji i pre svega njegov pristup su učinili da se vrlo brzo oseća i više nego prijatno.
„Nije bilo teško da se adaptiram, od prvog trenutka su me odlično prihvatili. U klubu imam ljude koje vole Zvezdu. Imamo momka iz obezbeđenja koji ima tetovažu Delija. Sigurno da je značilo što sam bivši igrač Zvezde da me još bolje prihvate. Klub je ostavio jak utisak na mene. Od kada sam došao zaista je sve perfektno. Igrači imaju svoje šofere, šta god ti je potrebno odmah stižu ljudi iz kluba, nigde ništa ne čekaš, na svako gostovanje se ide čarter letom. Da izuzmem prva tri tima u Španiji, od ostalih niko nije bolje organizovan od Spartaka“.
Činjenica je da ruski timovi nemaju izlaz u Evropu, ali kvaliteta ne manjka, nedostaje nešto drugo – najvatreniji navijači.
„Dolazak u Moskvi je bio pravi potez za moju karijeru. Apsolutno nisam pogrešio što sam došao u klub. Mislim da se ne oseća izostanak evropskih takmičenja, liga je i dalje dobra. Ima mnogo stranaca, ljudi dolaze u klubove širom Rusije. Mali problem pravi fan ID zbog kojeg ultrasi ne dolaze na ligaške utakmice. Opet, ima mnogo ljudi na stadionima, iako definitivno fale“.
Ali poznatih lica ne. Dejan Stanković je na početku sezone preuzeo kormilo moskovskog velikana. Odavano se poznaju Babić i srpski stručnjak. Nije počeo najbolje Stanković svoj mandat, doživeo je neugodan poraz, pa je prilično zvonilo u ruskoj javnosti. Pobede su sve smirile, Spartak je krenuo uzlazno, a kritike silazno.
„Nije mu išla na ruku prva utakmica, jer smo izgubili od Orenburga, pa je bilo negativnih komentara, ali posle smo počeli da igramo bolje. Digli smo se, tri boda smo iza prvoplasiranog. Zaista nas je Deki dobro namestio. Nedavno smo nadigrali Zenit, što je iznenadilo rusku javnost. Mislim da ove sezone možemo kako treba da se umešamo u borbu za titulu“.
Pre ruske odiseje je imao vrlo zanimljivo špansko putešestvije. Umesto Marakane i sjajne ponude odmah nakon isteka pozajmice u Famalikau, leta 2021. godine je završio u Almeriji.
„Od Brage sa kojom bi igrao Ligu šampiona, poslednjeg dana prelaznog roka sam otišao u drugu ligu Španije. Izgledalo je kao da može otići i na jednu i na drugu stranu, ali smo već prve godine izborili promociju. Odigrali smo mnogo utakmica, igralo se 11 meseci bez prekida… Mnogo me je istrošilo, a naredne smo ispunili cilj i i opstali u ligi. Zadovoljan sam mojim boravkom u Španiji, igrao sam protiv najvećih klubova, neverovatnih igrača“.
Odlazak iz Zvezde je bio prilično čudan sa distance fudbalske javnosti, pogotovo zbog jasnih signala iz Ljutice Bogdana da će Babić biti deo prve postave, kao i potpis novog ugovora.
„Vratio sam se iz Famalikao u Zvezdu. Dejan Stanković je tražio da ostanem u klubu, potpisao sam novi ugovor na dve godine, jer mi je prethodni isticao na zimu i plan je bio da igram u tandemu sa Dragovićem, ali kako se ništa u fudbalu ne može planirati, često priča ode u drugom smeru. Nakon dva meseca sam otišao iz Zvezde. Bio sam malo mentalno umoran i istrošen od svega. Dugo sam bio u klubu… Jednostavno, nisu mi se poklapale kockice, kao što sam mislio da hoće kada sam dolazio. Znao sam da imam kvalitet, mnogo veći nego što sam prikazivao i što sam igrao, gde sam naravno mogao značajno bolje. Svestan sam toga, ali istovremeno nikada nisam imao kontinuitet da igram. Jednu igram, druge ne igram i tako ukrug. Insistirao sam da odem i da probam na drugom mestu da pokažem kvalitet“.
Možda bi logičan sled događaja bio pad, ali je zapravo krenuo uspon u karijeri reprezentativca Srbije.
„Na početku mi je bilo teško. Bio sam razočaran i ljut na sve… U Zvezdi, na ljude oko mene… Nisam mogao da utičem na to, ali posle sam dobio motiv više, jer sam znao da nema nazad. Kada sam otišao, znao sam da moram da namestim glavu i dam maksimum – da pokažem da mogu bolje i da su pojedini grešili oko mene i mislili da ne mogu da igram i da nisam spreman. Nisam previše mislio o Ligi šampiona i činjenici da sam umesto u Bragu otišao u drugu ligu, već sam naporno radio. Ispostavilo se da sam na kraju napravio najbolju odluku u mojoj karijeri“.
Daleko od toga da Babić po lošem pamti Marakanu.
„Imam mnogo lepih uspomena. Osvojio sam četiri titule, što mnogo znači. Ostaje žal za duplom krunom, jer je nekako dok sam bio u klubu Kup uvek izmicao. Liga Evrope posle deset godina… Bilo je fenomenalno, ne mogu da zaboravim nikada taj osećaj. Druženje je bilo fantastično, posle svake utakmice smo išli na večere. Nije Zvezda tada bila moćna kao sada u finansijskom smislu, ali je imala nešto posebno. Meni je draža bila Liga Evrope te sezone, nego dve Lige šampiona. Onaj Krasnodar… Taj period mi je najdraži, još kada smo na kraju osvojili titulu. To je bio šlag na torti“.
Nema problem da kaže da je mogao bolje u Zvezdinom. Zašto nije uspeo je pitanje koje ima višeslojan odgovor.
„Da, nisam bio zadovoljan, ali opet ne zavisi sve od vas. Moraš da dobiješ poverenje da bi pokazao kvalitet. Ako ti ljudi ne veruju, ti osećaš i znaš da neko možda čeka tvoju grešku, pa da ne igraš sledeću. Zato se nisam osećao najbolje u Zvezdi tokom određenog perioda. Prva godina je zaista bila lepa, ali očekivao sam posle da ću igrati više… Sve utakmice Lige šampiona sam uglavnom počinjao sa klupe ili kada se neko povredi… Pre utakmice znaš da nisi prvi izbor, tako da nisam mogao da se pomirim sa tim i mislim da je mnogo uticalo na mene“.
Da je dobio više poverenja, možda bi bilo više utakmica kao protiv Kelna. Sudar sa Jarčevima će ostati urezan Zvezdinim navijačima, spektakularan gol Ričmonda Boaćija i Babić iz poslednje linije odbrane kao junak osvojenih bodova.
„Da me niste podsetili, ne bih se setio te utakmice. Meni je ipak najdraža utakmica sa Partizanom kada smo ih pobedili na Marakani 2:1. Golove su dali Pešić i Radonjić, čime smo stavili pečat na sjajnu sezonu u kojoj smo ostvarili plasman u nokaut fazu Lige Evrope. Do tog trenutka mi je bila sigurno najbolja utakmica, ali nakon toga sam imao boljih mečeva. Ali ništa ne znači jedan meč, potreban je kontinuitet. Da se održi nivo dobrih partija, što mi je danas glavni cilj“.
Nedavno se vratio sa reprezentativnog okupljanja. Ponovo nije idealno. Ponovo je prilično negativno oko A tima. Evropsko prvenstvo nije dobilo željenu putanju, utakmica sa Španijom zračak sunca, a Danska novo pomračenje. Babić je deo tima, ali nije upisivao minute u prethodnom periodu.
„Znamo da se očekuje od nas da napravimo iskorak. Već dugi niz godina se očekuje da napravimo iskorak. Nekako ne uspevamo u tome. Očigledno nam nešto nedostaje. Uvek smo imali najveće ambicije, ali nije se poklopilo mnogo toga. Zato je rezultat izostao. Kvaliteta imamo, ali džaba kada nismo pokazali na terenu. Stvorila se negativna atmosfera oko reprezentacije još Kataru, posle u kvalifikacijama u kojima smo prošli, ali ni javnost ni mi sami nismo bili zadovoljni. Do poslednjeg minuta smo strahovali, ali nije bilo pečata. Možemo i moramo mnogo više“.
Priznaje da ambijent ne može a da ne utiče na ekipu.
„Hteli mi ili ne vesti dođu do vas. Koliko god ne želiš da čitaš, vreme je takvo da je nemoguće izbeći. Vrlo dobro znamo kakva je energija vrti oko reprezentacije. Ali jedan uspeh bi promenio ambijent. Prihvatamo kritike, a nadam se da ćemo nekad biti hvaljeni, jer imamo kvalitet i moraćemo jednom da napravimo iskorak“.
Kada pogleda iza sebe, Babić zaista ima razloga da bude i više nego ponosan. Trenutno se nalazi negde na polovini fudbalskog putovanja, a može da se pohvali kao četvorostruki šampion Srbije, prvak sveta sa U20 reprezentacijom, osvajač Kupa sa Vojvodinom, standardan član Spartaka…
„Bilo je uspona i padova. Prošao sam obe strane medalje. Znam kako bi danas reagovao u lošim trenucima. Sigurno da bi znao gde bi mogao bolje, gde bi mogao da prećutim neke stvari, što nekada nisam umeo… Ali da se ne vraćamo, izveo sam karijeru na pravi put i nadam se da ću nastaviti isto kao i do sada“.
Ne žali ni za čim, već objektivno gleda na odlazak u Španiju posle Vojvodine.
„Promenio bih odluku da ne odem sa 19 godina u Real Sosijedad. Morao sam da biram manji korak, stepenicu između i da nađem klub po meri, gde ću se razvijati na pravi način. Ko zna kako bi karijera išla. Sa ove tačke gledišta, jedino bi to promenio“.
Pogled u budućnost se crveni, a istovremeno pokazuje koliko igranje za Srbiju znači momku iz Banjaluke.
„Voleo bih da ostanem u Spartaku što duže mogu. Imam ugovor još malo manje od dve godine, ali se nadam da ću ostati i posle toga. Voleo bih da sa Spartakom osvojim titulu i kup, kao i da reprezentacija napravi uspeh, da odemo na Mundijal i prođemo grupu, pa makar ja da ne budem u timu. Stvarno mi je to velika želja“, zaključio je Babić priču za Meridian sport.
Čari letnje superligaške pijace: Egzotika, rekordi, nova, ali i dobro poznata lica
BONUS VIDEO:
stefan.zvicer
Niko ga nije tukao po ušima da se iz Španije vrati u Srbiju, znao je gde dolazi