Zdjelar hvata trenerske beleške i razmišlja o izlečenju srpskog fudbala i njegovog Partizana: Veljko Paunović je morao da bude selektor

Pogledom na mapu Moskve primetićete koncetrične krugove, nešto poput prstenova grada. Na prvu će vam željena lokacija izgledati nadohvat noge, ali osvrt na vreme dolaska, ukoliko želite šetnju, pomalo će vas demoralisati. Metro – čije stanice izgledaju kao ulazi u muzeje, a ne mesta gde čekate vozove – biće prirodno rešenje.

Ali, ako je vaš domaćin Saša Zdjelar, onda sve postaje lakše, jer iako je zvezda (neće mu se sigurno svideti ova formulacija) fudbalskog kluba CSKA, svojim ponašanjem i energijom odaje utisak momka koji nije poleteo ni milimetar. Naprotiv, apsolutno se ne uklapa u stereotipe, željan je da čuje i razume probleme običnog čoveka.

Na primeru poziva Meridian sporta je demonstrirao ljubaznost na delu, stigao u komšiluk početne tačke naše ekspedicije i lokal pod nazivom Kafemanija svojom pričom obojio u Fudbalmaniju.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Koliko god bio vešt i elokventan u razgovoru  van okvira sporta, fudbal je jednostavno Zdjelarov život i glavna preokupacija. Kao da 24 sata uvek u posvesti ima zamišljen zeleni teren i loptu na njemu. Istvoremeno, ne prođe dan, a da ne pomisli na još jednu ljubav – na njegov Partizan.

Čim je seo za sto, bilo je jasno da ima status iskusnog žitelja grada Moskve. Na čistom ruskom se obratio konobaru i preporučio proverene specijalitete.

„Potrudio sam se i vrlo brzo savladao jezik, pre svega kako bih se lakše snalazio u gradu i naravno u ekipi. Veoma cene kada pričaš ruski, što najbolje oslikava primer iz svlačionice. Često se domaći igrači šale i kažu: Vidi ove strance. Na šta im kažem, pa i ja sam stranac, ali oni negodiuju i uzvikuju kako smo mi njihovi. Gledaju me u klubu drugačije zbog činjenice da znam ruski i prihvatili su me veoma lepo“, rekao je Saša Zdjelar na početku priče za Meridian sport.

Dok su utisci upoznavanja sa prestonicom Rusije još bili sveži, pomalo zbunjenim gostima je objasnio šta je zapravo Moskva.

„Ovaj grad definitivno svako treba da doživi kako bi ga razumeo. Već dve godine živim ovde, a i dalje nisam video 80 posto grada. Možete onda da zamislite kolika je Moskva. Metropola koja živi 24 sata svakog dana u godini. Mogućnosti su neograničene što se tiče svega. Osećam se zaista kao kod kuće – imam svoje restorane, prijatelje iz naše zemlje…“

Kao u Beogradu! Poentirao je momak koji se gotovo sa aerodroma integrisao u klub veličine CSKA. Nije bilo adaptacije, niti perioda prihvatanja – Partizanov žig je bio ulazna karta za posebnu dobrodošlicu.

„Sam dolazak je bio prilično emotivan. Otišao sam iz svog kluba, gde sam porastao kao fudbaler i dobio sve što je potrebno za inostranstvo, a onda se desio prvi trening u Moskvi. Navijači su došli da nas pozdrave pred meč, posle čega sam se vratio u svlačionicu, da bi vrlo brzo došao čovek iz kluba i pozvao me da se vratim pred navijače. Usledila je neverovatna scena, pošto su me vrlo srdačno pozdravili. Od prvog momenta su mi stavili do znanja da sam deo njih zbog činjenice što sam bio kapiten Partizana. U CSKA sam dobio  tretman gde sam se osetio kao da sam u Humskoj. Mislim da je razlog toga upravo ono što sam prikazivao u Partizanu“.

Dodatno se crno-beli Moskva, odnosno CSKA – razlog je još jedan partizanovac: Marko Nikolić. Preuzeo je kormilo Armejaca i odmah doneo nove vetrove. Osim fudbalskih, doneo je jezičke promene za koje zasluge ima i Milan Gajić, koji takođe brani boje Moskovljana i sa kojim je Zdjelar 2023. godine osvojio Kup Rusije.

„Priča se srpski u svlačionici, čak kuvar na čistom našem jeziku najavljuje kada su pljeskavice na meniju. Mnogo mi znači što je Gajić sa mnom. Od dečačkih dana se znamo, počeli smo zajedno u OFK Beogradu. Svaki dan smo zajedno i  osećamo se kao domaći. Mi imamo obavezu i teret na leđima da nastavimo putem naših prethodnika iz Srbije, koji su ostavili ogroman trag u CSKA. Što se Marka tiče, nisam ga poznavao do momenta dok nije postao trener CSKA. Naravno da sam znao mnogo o njemu, ali nisam imao sreću da radimo zajedno. Uveo je mnogo novina i pravu disciplinu. Verovatno ove sezone imamo prilično slabiji tim nego protekele dve, ali utisak je da imamo značajno bolju igru. Tim je napredovao za kratko vreme. Siguran sam da će vremenom doneti još mnogo toga. Tek posle zimskih priprema će CSKA biti ono što Marko hoće“.

Kada se izgovara prezime Nikolić u fudbalskom svetu Rusije, stoji se mirno. Poštovanje koje osećaju prema bivšem treneru Partizana je nešto što nije svakodnevnica.

„Marko je napravio veliki rezultat u Lokomotivi. Osetilo se od samog početka njegovog mandata da mu ukazuju veliki rispekt svi u klubu, jer svi cene šta je uradio. I kada nije bio u Rusiji, non stop se pričalo da će preuzeti nekog velikana. Najjači utisak na mene je ostavio način kako je neverovatno brzo upoznao ekipu i uspeo da implementira svoje zamisli. Istovremeno, discipilna je na vrhunskom nivou. Uveren sam da Marko ima kvalitet za najjače lige. On je mlad čovek, a vrlo iskusan trener. Pitanje je vremena kada će doći do liga petica. CSKA je ogroman klub i odlična odskočna daska“.

Vidim sebe u budućnosti kao fudbalskog trenera

Zdjelar je svakom svojom rečenicom sve više odavao utisak fudbalskog hedoniste – čoveka koji uživa u svakom segmentu igre. Gde god je lopta na centru, fokus je usmeren prema tome, a nekako spontano je otkrio čime bi želeo da se bavi u budućnosti.

„Definitivno da mnogo učim od Marka Nikolića, ali sam učio i od svakog prethodnog trenera sa kojim sam radio. Negde vidim da je trenerski posao možda moj budući poziv“.

Rečenica koja je odjeknula, ali ni najmanje iznenadila. Naravno da su ispred Saše još godine igračkog staža, ali starst sa kojom priča i gleda fudbal je dovoljan nagoveštaj da ne mora da brine šta će raditi kada okači kopačke o klin.

„Nisam nikada pričao o tome, ali zapisujem trenerske sekvence još od ranih dana. I dan danas pišem svoja zapažanja i beležim detalje koji mi se dopadnu kod nekog trenera. Nekada se nasmejam šta sam pisao kao mlađi, često mi bude zanimljivo i već sada ne vidim isto kao pre pet godina. Stava sam da je to dobro, jer se samo tako napreduje u razmišljanju. Imam mnogo svojih ideja, misli i razmišljanja u trenerskom smeru. Naravno, ispred mene su igračke godine, tako da je rano kazati da je definitivno, ali u ovom trenutku vidim sebe kao čoveka koji bi voleo da bude fudbalski trener“.

Radoznalost nije dala mira. Pitanje se nametnulo samo – šta se krije u sveskama Saše Zdjelara?

„Od vežbi na treningu, do pripreme utakmice, preko ophođenja prema igračima… Sve beležim! Zapisujem dobre, ali i negativne stvari. Ja sam neko ko prvenstveno pravi analize svojih utakmice, a onda i kompletne ekipe“.

Tokom karijere je imao sreću da radi sa dobrim trenerima, a jedan je u pravo vreme bio posebno inspirativan.

„Definitivno da ima trenera koji vole da čuju mišljenje igrača. Na primer, već na početku fudbalske karijere sam se susreo sa stručnjakom koji nas je terao da postavljamo pitanje. To je Veljko Paunović. On je non stop tražio od nas da učestvujemo, da budemo deo procesa. To je mnogo dobro za igrače, kojima je najveći problem kada ne znaju šta treba da rade. I onda se improvizuje, što ume da bude dobro, ali isto tako i loše“.

Dok je trenerska priča i dalje levitirala, usledio je povratak na blisku prošlost i reprezentaciju Srbije. Iako je već dve godine standardan član prve postave CSKA, nije bio u planovima Dragana Stojkovića.  Jeste bio deo tima za prijateljske utakmice sa Rusijom i Kiprom u martu ove godine, kao i širem spisku za Evropsko prvenstvo, ali… Čini se premalo za vezistu koji u kontinuitetu prikazuje odlične partije i igra u sistemu identičnom onom koji neguje selekor Piksi.

„Moguće da sam poziv zaslužio ranije… Niko me nije kontaktirao već dugo vremena. Izuzev poziva za utakmicu sa Rusijom i Kiprom, koji je bio velika čast, nisam komunicirao sa Savezom. Spreman sam i željan da igram za svoju zemlju, ali na selektoru i ljudima iz Saveza je da odluče ko će biti deo reprezentacije“.

Kratko se osvrnuo na neuspešnu odiseju Srbije na Prvenstvu Evrope.

„Očigledno da nismo mogli da nađemo balanse u igri, ali moramo da budemo svesni da su sami odlasci na velika takmičenja uspeh. Mi treba da gradimo ekipu kako bi na takmičenju bili bolji. Sigurno da niko nije zadovoljan, pogotovo što mislim da smo kvalitetnija reprezentacija od Slovenije, da možemo sa Danskom, pa čak i Engleskom da igramo egal.  Ne vidim da mi ne možemo, ali potrebno je da sklopimo mozaik“.

Vrlo dobro zna kako se nosi dres reprezentacije, pre skoro deset godina je bio član tima koji je obasjao fudbalsku Srbiju kao nijedan pre. Priče o Zlatnim Orlićima i alhemičaru zvanom Veljko Paunović se i danas pripovedaju.

„Moramo se vratiti na početak priče. Mi smo sa 15, 16 godina došli kod Veljka i radili nekoliko godina zajedno. On je kroz taj period promenio 50 igrača, ali je sistematičnim metodama izabrao 20 koji su otišli na Novi Zeland. Potrebno je vreme, on je pratio momke, radio sa njima i detaljno analizirao ko je spreman da bude deo grupe. Veljko je bukvalno sve znao o nama. Kada okrenemo glavu, on je znao šta mislimo. Ali vreme… Glavni razlog svega. On je nas uzeo jako mlade, rasli smo sa njim, učili… Mnogo nas je podržavao, zvao kada nismo igrali u svojim klubovima da nas ohrabri. Bio je nam pravi mentor, neko sa kim možemo da pričamo o svim problemima“. 

Upravo nekadašnji omladinski prvaci sveta su danas u najboljim fudbalskim godinama. Pojedini su članovi A tima, drugi zaboravljeni, dok je Paunović daleko od Srbije i domaće javnosti. Na drugom kontinentu, u meksičkom Tigresu, deli svoja znanja.

„Sigurno da je Veljko apsolutno poseban u kompletnom našem sistemu. Kada pogledamo šta je napravio sa Srbijom, pitanje je da li ćemo ikada više učiniti nešto slično. Mišljenja sam da je morao da bude ispraćen, odnosno da je trebalo postaviti ga za glavnu figuru srpskog fudbala. Zaslužio je da bude selektor i generaciju u kojoj je prepoznao potencijal transformiše i adaptira zahtevima A reprezentacije. Mislim da je u prošlosti postojao momenat da Veljko bude selektor Srbije. Nažalost, nije dobio šansu da ekipu povede dalje, da svi momci rastu sa njim. Deluje mi kako je tada srpski fudbal mogao da krene u pravom smeru“.

Partizan svaki dan u mislima

Razgovarati sa Zdjelarom a ne pomenuti Partizan je kao igrati fudbal bez lopte, pecati bez štapova, pisati bez olovke. Crno-belo je utkano u njemu – zauvek. Iako 2800 kilometara daleko od rodnog grada i Humske ulice, srce uvek kuca u ritmu Parnog valjka.

„Svaki dan mi je Partizan u mislima. Ne mogu da izbacim sebe iz Partizana. Redovno se čujem sa momcima koji tamo rade, igraju… Non stop komentarišem, gledam, razmišljam. Nedavno sam bio na stadionu i gledao uživo utakmicu. Jednostavno, Partizan će uvek biti deo mene. Ako ne budem u klubu, biću navijač u kakvoj god da je situaciji. Uvek ću biti uz Partizan i nadam se boljim danima. Verujem u Saleta Stanojevića da će uspeti da izvede klub na prave staze. Nadam se da će izdržati pritisak i da će svi biti strpljivi. Njemu je potrebno vreme da napravi ono što želi. Ima neverovatnu energiju i siguran sam da će upravo zahvaljujući tome doneti boljitak. On se čovek bori na svim frontovima da naš crno-beli tim ide napred“.

Ne želi da nameće svoj stav, ali ističe da zna recept za ozdravljenje crno-belih.

„Mislim da je potrebno vratiti naše momke, koji osećaju klub, svlačionicu i klub kao što je Partizan. Svima nama je poznato da crno-beli dres težak tonu kilograma, pogotovo kada izađeš na poluprazan stadion, gde se čuje svaki komentar. Partizanovi navijači su izuzetno teški. Zato su potrebni momci sa karakterom koji su spremni da se žrtvuju za klub. Sale vrlo dobro zna sve i verujem da će kroz neko vreme dovesti neke naše momke koji će povesti grupu u pravom smeru“.

Nikada neće zaboraviti sezonu 2021/22, kada je Partizan uprkos 98 osvojenih bodova ostao bez šampionske titule.

„Poslednja godina je bila neverovatna, prevashodno zbog grupe momaka.  Do poslednjeg atoma snage smo se borili da dođemo do titule. Nekada pojedine stvari ne možeš da iskontrolišeš koliko god se trudio. To je godina koje želim da se sećam. Bilo je manje lepih trenutaka, ali kada pričam o Partizana uvek se setim samo lepih trenutaka. U Humskoj sam stekao prijatelje za ceo život. Verovatno pričam o najlepšem periodu života, tada sam i našao suprugu sa kojom danas imam dete“.

Nije tajna da želi da još jednom obuče crno-beli dres.

„Imam zamisao da ako sve bude išlo po planu, da ću se vratiti u Partizan. Voleo bih naravno da budem i trener Partizana, ali pre toga želim da ponovo obučem voljeni dres, jer imam nedovršenog posla“.

Kada pogleda na dosadašnji fudbalski put, ima mnogo razloga da bude ponosan. Vitrinu krasi medalja prvaka sveta, kao i priznanja osvojena u kupovima Rusije, Srbije (dva puta) i Grčke. Ozbiljna karijera ozbiljnog momka koji uživa u svakom danu provedenom sa svojim sinom.

„Proletelo je! Godina za godinu, iskustvo za iskstvo… Sećam se svega, kompletnog puta koji nekada nije bio lak, ali ono što je najvažnije uvek sam zaista uživao u fudbalu. Treba voleti sport. Iskreno ne osećam pritisak. Istovremeno, veliki sam živac i neko ko ne voli da izgubi ni u klikerima. To me vuče, ali generalno uživam. Ja sam i dalje prilično gladan fudbala. Ništa mi nije teško. Po ceo dan ga gledam, mislim da se moja žena u sebi pita šta ovaj više gleda… Kada god imam vremena idem na utakmice. Naravno, prveshodno Partizan, ali i druge. U Moskvi odem na meč nekog drugog tima, jer me jednostavno fudbal ispunjava. U tome zaista uživam“.

Proletelo je vreme, razgovor je imao još mnogo sadržaja koji će ostati u moskovskoj Kafemaniji, a zaključak se sam nameće – malo je fudbalera kao što je momak odrastao u Padinskoj skeli. Promeniće u budućnosti grad, zemlju, klub… Ali jedno je sigurno – ostaće doseldan svojim načelima.

„Voleo bih da zaigram u ligama petica, da vidim kako bi se snašao i koliko bi mogao da napredujem. Ispunio sam san da igram za Partizan i budem kapiten. Skroman sam što se tiče novih. Sigurno da bi želeo više utakmica u reprezentaciji, što bi dodatno obogatilo moju karijeru, ali zaista sam zadovoljan u kom pravcu idem. Ono što je najvažnije – trudiću se da do kraja karijere budem Saša“, bio je zaključak Zdjelara u poetskom maniru.

Novaković objašnjava fenomen srpskog Bilbaa: Cilj je da svi u klubu budu iz Šapca

BONUS VIDEO: