Stres i naporan rad su svakodnevica Zvezdinih operativaca. Pritisak i često nerealna očekivanja javosti su danonoćni saputnici crveno-belih, pa je logično da osmeh nekada ostane kod kuće. Ali, postoje ljudi koji jednostavno zaraze energijom i izmame kez i najtvrđima. Nikola Đurišić je ušetao u prostorije Pionira i širio pozitivu od stola do stola.
„Što si namrgođen“, upitao je stalnog saradnika, koji nije mogao da ostane nem, već je pao na šarm reprezentativca Srbije, čija je ruta poslednjih dana na realaciji Dorćol – Palilula. Zbog zauzetosti dvorane „Aleksandar Nikolić“, trenira na terenima Dinamika, a teretanu i oporavak obavlja u novim prostorijama Crvene zvezde Meridianbet. Ovaj proces ponavlja iz dana u dan – a koliko je vremena tokom letnje pauze proveo u Pioniru – najbolje oslikava stav s kojim gleda prema narednim izazovima u voljenom klubu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dok se priča o novim pojačanjima i analizira roster, kao da se zaboravlja da je tim sa Malog Kalemegdana krajem prošle sezone angažovao momka koji predstavlja budućnost srpske košarke, a vrlo dobro se snalazi i u sadašnjosti, pošto je bio jedan od diskretnih junaka reprezentacije tokom prethodnog prozora.
Nakon što je pomogao Orlovima, uzeo je deset dana da predahne i odmah se posle toga posvetio misiji da što bolji dočeka novu sezonu, pa ako prolazite kraj Pionira, najmanja kvota je da ćete videti Đurišića. Gotovo i da ne postoji u ponudi…
Željan je dokazivanja, a svemu što nadolazi prilazi s mnogo optimizma, jer zna da se nalazi na mestu gde može da ostvari snove i poništi sve loše što mu se desilo u prethodnom periodu.
„Nikola Jović i ja treniramo sa trenerom Dragoljubom Avramovićem konstantno, a od nedavno nam se priključio i Kodi Miler Mekintajer, tako da igramo jedan na jedan, šutiramo, između pauza se šalimo… Baš je dobro i uzbudljivo“, počeo je Đurišić veliki intervju za Meridian sport.
Danas Mekintajer, sutra neko drugi… Svi se menjaju – od Andreja Kostića i Nikole Topića, preko pomenutog Amerikanca, Andrije Grbovića, a Đurišić i Jović ostaju najrevnosniji đaci Avramovićeve letnje škole.
„Najteži protivnik mi je upravo Jovke, jer se poznajemo toliko godina, tako on zna sve moje pokrete i moram da izmislim nešto potpuno novo da bi me iznenadio i dao koš, a isto važi i obrnuto. Igramo baš jako. Bez faula – zeknem ja njega, on mene i idemo dalje. Ne vodimo evidenciju ko je bolji dugoročno, već gledamo samo rezultat na tom trening i ko je napravio bolji potez”.
Šef Zvezdinih mlađih kategorija radi sa Đurišićem još iz perioda Mege. Sada su zajedno na novoj adresi, ali s istim žarom i očuvanom hemijom, što se videlo kada je popularni Gidra prišao stolu za kojem se vodio ovaj razgovor.
„Znam ga otkad sam bio pionir, a on je tada došao u kadete Mege. Prija mi da radimo zajedno, gledam ga kao prijatelja. Zna kako da radi sa mnom, da mi pristupi, da me isprovocira da treniram bolje. Nema popusta uopšte. Mnogo mi znači što je u Zvezdi, jer sa njim mogu da pričam o svemu i uvek je tu za mene“.
Iako je većina igrača na zasluženim odmorima, Đurišić je odlučio da se apsolutno posveti pripremi za svoju debitansku sezonu u Evroligi.
„Morao sam da se maksimalno posvetim treningu, jer sam poslednje dve godine u Americi imao toliko povreda i pehova… Malo šta mi je polazilo za rukom. Moram da žrtvujem leto da bih nadogradio sve što sam izgubio, da se pripremim za sezonu što bolje i smanjim mogućnost za nove probleme.”
Kad je napustio Megu i otišao put NBA lige u potrazi za američkim snom, nije ni slutio da će više vremena provesti na terapijama nego na terenu. Uprkos maleroznom iskustvu, ne kaje se što je probao.
„Imam 22 godine, što bi mi bilo žao? Okej, bio sam gore. Da li nisam uspeo zbog povreda, mene ili nečeg trećeg, ne znam. Jednostavno, možda mi nije bilo suđeno, možda nekada kasnije. Bože moj, šta je tu je. Ne mogu da se žalim. Igraću Evroligu, kod kuće sam, pred najboljim navijačima… Gde ćeš bolje?”
Sada je stigao do tačke o kojoj je maštao kao dete, ali prethodni period nije nagoveštavao mnogo toga lepog. Prošao je kroz pravu borbu tokom američke epizode – u kojoj je bilo veoma teških trenutaka. Vratio je film na početak, na prelazak okeana i prvi korak u novom svetu. Nažalost, bio je izuzetno bolan…
„Pre odlaska u Ameriku, imao sam stres frakturu cele sezone sa Megom, gde su mi objašnjavali da su šanse 50/50 da će da pukne ili ne. Ja sam rekao – igram pa kud puklo da puko. I stvarno nisam imao nijedan problem tokom čitave sezone. Posle toga sam otišao, ali tamošnji treninzi su neverovatni – danas ste u jednom gradu, sutra putujete na drugu stranu Amerike kroz tri vremenske zone. Bio sam iscrpljen. Otišao sam u Ameriku sa 96 kila, a pred Letnju ligu pao sam na 91. I onda dođe utakmica, totalno drugi ritam, sjajne atlete oko mene… Slučajno nagazim čoveka na nogu i pukne mi stopalo. Nisam ni znao da je puklo, nastavio sam da igram još minut ili dva. Mislio sam da me žulja uložak. Međutim, kad sam seo na tajm-aut, takvu bol u životu nisam osetio. Bio sam bled, znoj me je preplavio. Odmah su mi snimili nogu, videli da je pukla kost i posle tri dana sam operisan.”
Roditelji su bili velika podrška.
„Mnogo razgovaramo. Dok sam bio gore i mučio se sa povredama, stalno sam ih pitao: ‘Zašto ja? Zašto taman krenem dobro i nešto me saseče, pa opet moram mesec-dva na pauzu?’ Oni su mi uvek govorili da svako ima drugačiji put – neko lakši, neko teži. Jednostavno mi je tako suđeno i moram da se izborim sa time.”
Vrlo živo se seća scena nakon što je morao na neočekivanu pauzu.
„Bilo mi je baš teško. Operisao sam stopalo, pa mi je majka došla u posetu da mi pomogne. Nisam mogao da se krećem, a kad bih vozio onaj trotinet bolelo bi me koleno. Bilo je noći kada nisam mogao da spavam od razmišljanja. Moji su mi tu mnogo pomogli. Kad sam se vratio na teren, imao sam 104-105 kila. Noga me je i dalje ubijala od bolova, pa sam morao stalno da pijem tablete protiv bolova. Srećom ljudi u klubu su me trpeli, davali slobodu i dozvoljavali da pravim glupe greške. Tek oko polusezone počeo sam da ulazim u formu, smršao sam i krenuo da igram bolje. I na kraju te iste sezone, pukne mi meniskus. Još jedna operacija.”
Kao da nije bilo dovoljno malera. Ali, duh nije bio slomljen, iako su spoljni faktori sve činili da bude.
„Samo sam počeo da se smejem. Iskreno, šta sam mogao da uradim? Bio sam nervozan i bilo mi je žao, ali to su stvari koje ne mogu da kontrolišem. Sve sam radio preventivno, išao na terapije i masaže, ali desilo se. Ipak, taj oporavak sam podneo mnogo lakše nego prvi.”
Marfijev zakon je pokazivao svoje pravilnosti na delu. Trenutak najvećeg uspeha je doneo ogromnu radost čitave porodice Đurišić, ali i čudan osećaj u stomaku kod Nikole.
„Potpisao sam profesionalni ugovor veče pred utakmicu sa Majamijem. Bilo je oko 10 uveče, spremao sam se za spavanje, kad me zovu agenti i kažu da su mi poslali ugovor da potpišem. Kad sam ga video, uhvatila me je tolika euforija da sam skoro krenuo da trčim po sobi! Zvao sam moje u Srbiju, budio ih oko 4-5 ujutru. Tata me se žalio što sam ga probudio, ali posle niko nije spavao. Ujutru me je čekala utakmica, a nikad gore se nisam osećao na terenu. Nisam bio umoran, ali bukvalno nisam uopšte spavao! Posle te prve, odigrao sam još dve utakmice, ali bio sam pod adrenalinom i stvarno sam bio dobar. Ipak, imao sam neki čudan osećaj…“
Nastavio je priču u dahu.
„Stvarno sam tog leta odlično radio. Otišao sam dva meseca ranije, odigrao dobro predsezonu, i onda su me poslali u G ligu kako bih bio sa njima od početka. Međutim, čim sam otišao, na prvom treningu dobijem potres mozga! To automatski znači sedam dana pauze. Oporavim se, izađem da igram prvu utakmicu, i dobijem rupturu na laktu. Saigrač me prvo slučajno udari laktom u mali mozak, a onda pri padu, dok sam postavljao ruke iza sebe, čovek mi uleti kolenom i lakat ode u suprotnu stranu. Mehaničke povrede na koje nikako nisam mogao da utičem. Propustio sam početak, ekipa je odigrala već 15 utakmica kad sam se ja priključio, nismo imali dobru hemiju… Taman je počelo da ide nabolje, kad u februaru pred Ol-star pauzu dobijem i koštanu modricu na levom kolenu…“
Tada je već znao da će uskoro kofer biti spakovan, a Evropa mesto gde će nastaviti karijeru. Da samo povrede ne obeleže Đurišićevo američko putešestvije, pobrinuli su se Srbi. Neki dobro pozati Srbi…
„Mnogo mi je značio što je Bogdan bio u Atlanti. Provodili smo zajedno vreme, nekoliko puta sam i prespavao kod njega. Pričali smo o povredama, životu, govorio mi je šta je on trebalo da radi više, a šta manje u mojim godinama. Davao mi je odlične savete koje sam prisvojio. On je legendaran igrač i jedan od mojih idola. Pomogao mi je u svakom smislu“.
Setio se prvog susreta sa Bogdanom Bogdanovićem.
„Upoznali smo se kada sam polomio stopalo. Bilo je rano, a ja sam bio u teretani, kad mi jedan od trenera kaže – „Evo ga Bogdan“. Ja nisam verovao šta mi priča, jer je bilo nešto baš rano. Nisam na oči video, a kad sam shvatio da je zaista on – istog trena sam se razbudio. Odmah smo se skapirali kao da se znamo sto godina.”
Bogdanović je bio čovek koji okuplja, pa je tako bilo posebno interesantno početkom godine.
„Za Ol-star pauzu smo svi bili u Los Anđelesu i družili smo se u Bogdanovoj kući. Bili smo tu Jović, Karlo Matković, Tristan Vukčević, Jokić, a došao je i Bobi Marjanović. To druženje i taj naš humor vam tamo najviše treba, jer sa strancima ne možete da se šalite na isti način. Bobi, Jovke i Bogdan su uvek glavni za atmosferu, Jokić se samo ubaci s vremena na vreme i odvali nešto genijalno. Plakali smo od smeha.”
I dalje pamti savete koje je dobio od kapitena reprezentacije Srbije, kao i anegodtu iz Los Anđelesa.
„Najviše mi je ostalo da treba da poznajem svoje telo. Da radim, ali i da moram da odmorim. Mnogo mi je pomogao oko hrane. Sećam se kad sam došao prvi put kod njega kući. Obojica smo bili povređeni i pitao me je da li sam gladan, ja sam mu odgovorio da jesam. Očekivao sam da će da naruči burgere, krilca ili tako nešto… Čovek je izvadio ogromnu činiju salate sa malo piletine, a ja nisam ljubitelj salate. Ali, rekao sam sebi – šta ću, moram, zbog Bogdana… I na silu sam pojeo. Sad sam promenio način ishrane i pazim šta jedem“.
Još jedan bivši igrač Fenerbahčea i član šampionske generacije sa Bogdanom je bio deo Đurišićevog iskustva u Atlanti. Čuveni Ekpe Judo je bio deo stručnog štaba, a specijalnu konekciju je imao sa košarkašem Zvezde.
„Nešto me je na početku malo provocirao, u stilu ‘ne znaš ti ovo, ne znaš ono’. Sećam se treninga gde sam stvarno pokidao, nisam mogao da promašim. Okrenuo sam se i rekao mu: ‘Valjda ti znaš nas Srbe.’ Nasmejao se i tu me je baš zgotivio, pomogao mi je mnogo tih nekoliko dana. Ima dobra anegdota. Radio je sa nama na treningu i igrali su dirigovanu odbranu, što znači da nas lagano prate. U jednom trenutku mu trener kaže da pojačaju. Ja nisam obratio pažnju na to i govor tela mu je bio takav da ću rutinski da ga prođem i završim, ali kad je skočio i zapelio o tablu… Nisam znao šta se dešava, a to je tako puklo… Ubeđen sam da je mogao još da igra u Evroligi.“
Teške dane je provodio i sa Nikolom Topićem.
„Kad je bilo teško zvao sam drugare i pričao sa njima, a mnogo sam i igrao igrice sa Topićem. Umeli smo po celu noć da zaglavimo. Jednom smo igrali šest sati u cugu… Zaboravio sam da hodam. Tada sam samo rekao – nikad više ovako. Posle smo se dogovorili da uvek pravimo pauzu posle sat i po vremena.“
Nažalost, Topić je imao još teže iskustvo u Americi.
„Videli smo se Hjustonu kad je imao testiranja i tada mi je sve rekao. Ne dao Bog nikome…. Trudio sam da budem uz njega, ali nisam hteo ni da mu dosađujem. Pričali smo kad god je mogao, a mene je fasciniralo što je ostao neverovatno pozitivan. Svaka mu čast na tome. To bi malo ljudi moglo“.
„Roditelji plakali od sreće zbog potpisa za Zvezdu“
Mesec dana nakon što je Đurišić napunio 22 rođendan, došao je trenutak koji je izazvao posebne emocije u porodici Đurišić. Naslednik je krenuo putem majke i zadužio crveno-bele boje. Da sledi povratak u Evropu, znao je i mnogo ranije od 18. marta kad je zvanično predstavljen kao veliko pojačanje.
„Ostvario se san. Ja sam sa Zvezdom bio u kontaktu još pre odlaska u Ameriku, dok sam imao sjajnu sezonu u Megi. Sve vreme sam bio na vezi sa predsednikom Drčelićem i održavali smo kontakt, tako da je Zvezda uvek bila opcija. Istovremeno, postojala je ta želja da odem u Ameriku i vidim kako će biti. Otišao sam, video i vratio se. Iskreno, želeo sam da budem kod kuće jer posle dve godine u Americi stvarno nisam bio na dobrom mestu, posebno što se psihe tiče. Nije to bilo zbog košarke ili života tamo… Kad sam doživeo poslednju povredu, znao sam da ću da se vratim. Odluku da se vratim doneo sam zbog psihe. Bio sam sam u Americi godinu i sedam meseci, postao sam asocijalan, nisam mogao sam sebe da prepoznam. Hteo sam da se vratim kući blizu porodice i prijatelja. Kada je stigao potpis za Zvezdu, roditelji su bukvalno plakali od sreće. I ja sam bio presrećan, jedva sam sakrio emocije. Nisam očekivao da će odjek biti toliki pošto je bio pola sezone i ekipi nije išlo idealno, ali dobio sam neverovatan broj poruka i poziva.”
Pre debija na Malom Kalemegdanu, vratio se u Megu kako bi uhvatio ritam.
„Prijalo mi je jer sam se oporavljao od povrede i nisam mnogo trenirao. Poznavajući sebe, obično mi treba nekoliko utakmica da uđem u ritam, pa sam mislio da će Mega biti savršena za to. Međutim, čim sam došao, nisam ni osetio pauzu. Odmah sam počeo odlično da igram, valjda me je nosila ta euforija povratka kući“.
Pokazao je tokom boravka u Braće Jerković da je povreda prošlost, tako da se pun elana priključio crveno-belima. Debi se desio protiv Zlatibora u Meridianbet Košarkaškoj ligi Srbije.
„Pre utakmice nije bilo treme. Ali, kad je počela utakmica. Gledao sam u sat i odbrojavao… Težak je grb! Ipak, kad sam ušao, sve je prošlo“.
Kad je stigao na Mali Kalemegdan, na leđima je kraj prezimena Đurišić stajalo 23.
„Broj sam izabrao jer sam rođen 23. februara, da ne bude da je zbog Džordana kojeg, naravno, obožavam. Čim sam došao u Zvezdu, pitali su me koji želim broj. 21 – koji sam nosio kod Vlade Jovanovića bio je kod Bolomboja, 11 – koji voilim zbog majke je bio kod Kartera, a sedmicu više ne nosim, jer mi je bila malerozna. Zato sam izabrao 23“.
Početak je bio prilično turbulentan i Đurišić nije mogao da pomogne timu, koji se nije nalazio u idealnoj situaciji.
„Najteže mi je bilo da ukapiram akcije i da se prilagodim. U istoj sezoni sam igrao u G-ligi i Megi, a onda je došla Zvezda. Slični su pozivi, a drugačije akcije. Zato sam se malo pogubio… Krenem levo, a zapravo treba desno… Srećom, Obradović i saigrači su imali ogromno strpljenje i mnogo su mi pomagali.”
Sezona se nije završila na pravi način za Zvezdu, ali deluje da bi nova mogla da bude značajno plodonosnija. Đurišić je već pokazao koliko želi da pomogne i bude važan šraf.
„Mislim da je Zvezda uradila odličan posao u prelaznom roku. Što se moje motivacije tiče, uzeo sam samo 10 dana odmora ovog leta, mislim da to dovoljno govori. Stvarno sam maksimalno motivisan i jedva čekam da krene sezona. Evo, treniram sa Gidrom svaki dan i stalno mu pričam da ne mogu da dočekam da sve zvanično počne.”
Na vezi je sa Ibonom Navarom i raduje se predstojećoj saradnji.
„Nismo se videli, ali mi je poslao poruku, tako da smo iskomunicirali pošto je došao. Kad je bio u Beogradu, ja nisam bio tu, jer sam otišao na taj kratki odmor“.
Iako sezona nije ni počela, minutaža za srpske igrače je tema o kojoj se diskutuje u zvezdaškim krugovima.
„Naravno da se razmišlja, bio bih neiskren kada bih rekao suprotno. Svako želi da igra što više. Ali, ja na to gledam kroz prizmu tima – što tim bolje izgleda, ti ćeš bolje izgledati. Ako ja na jednoj utakmici igram 20 minuta i dam 15 poena, a sledeću mi ne ide, neću biti smoren. Navijaću za saigrača da on ubaci 20 i da pobedimo. Krajnji cilj svih nas je uvek na prvom mestu, a on je uspeh na svim frontovima. Ali, za to moraju da vam se poklope kockice i da izbegnete povrede.”
Atmosfera pred početak sezone je veoma pozitivna, a jedan od razloga je Miloš Teodosić.
„Mnogo je lepo što se vratio i drago mi je što se vratio u svoj klub. Nedavno je došao uoči mečeva reprezentacije u Pionir, dok sam se spremao, i dao mi nekoliko košarkaških saveta. Pričamo o raznim temama – ne samo sportskim. Žao mi je što nisam igrao sa njim u istom timu, iako sam igrao protiv njega dok sam bio u Megi“.
Svi iz kluba se trude da brinu u Đurišiću, a Neša Ilić je čovek bez kojeg ne može ni u reprezentaciju.
„Često me provocira zbog šuta za tri… Ali sam ovog leta radio na tom kao lud! U Americi sam šutirao oko 20 odsto, a tamo su mi menjali šut, imao sam povredu lakta, što je sigurno uticalo, ali smatram da je sve do samopuozdanja. Na primer, kad sam se vratio u Megu, imao sam odlične procente. Sad sam protiv Bosne sam došao sa stavom da sam najbolji šuter i zaista je ulazilo. Čim postoji sumnja, odmah se maši. To mi je Bogdan stalno pričao“.
Izazovi pred kojima se Đurišić nalazi će prevazići dosadašnje, jer je ipak u pitanju Crvena zvezda.
„Stalno se priča o pritisku, koji je naravno veći nego na mnogim drugim mestima, ali iako nisam doživeo – samo mi prolazi kroz glavu scena da 20.000 ljudi peva uglas i gura vas napred. Kako tada da ja ne ostavim sve što imam na terenu, da se ne bacim za svaku loptu. Može da me ne ide napad, ali odbrana će uvek biti na nivou. Najvažnije mi je sebe mogu da pogledam u oči“.
Dragoljub Avramović u specijalnoj ulozi na Malom Kalemegdanu: Gledaćemo Zvezdinu decu u prvom timu
Spreman je da celog sebe da kako bi uspeo na Malom Kalemegdanu, gde ima misiju da nikada ne pomisli ono čuveno – a šta sam sve mogao….
„Sa velikim optimizom ulazim u sezonu. Voleo bih da izvuče maksimum iz sebe. Da za nekoliko godina, kad pogledam unazad, da ni za čim ne žalim. Da ne kažem sebi – jao, onog ponedeljka nisi hteo da treniraš… Već hoću da se osvrnem i da znam da sam dao sve – uspeo ili ne“.
Za kraj razgovora je tema koja budi ponos kako Đurišića, tako i Zvezde. Još jedan reprezentativac Srbije stasava u Čarlija Čaplina i ima preduslove da u godinama koje dolaze bude jedan od lidera.
„Kad god sam se reprezentacijom osećam se fenomenalno. Trudim se da iz drugog plana budem najbolja verzija sebe. Svi znamo ko je najbolji, a istovremeno tu su još mnogi sjajni igrači, tako je na meni da odradim ako treba i prljav posao. Trudim se da im što više olakšam, da se ne umaraju mnogo“.
Na prošlom okupljanju je bio najmlađi, tako da je imao “obaveze“ koje je svojevremeno morao da obavlja i u NBA ligi.
„U reprezentaciji je lakše, tamo si zadužen da nosiš zvučnik, kupiš šampone i puštaš muziku, što je uobičajeno. Ali u Americi… Tamo su me terali da nosim ranac na predsezonske utakmice i onaj ludački kostim. Sreća pa je kostim imao ventilator ispod da me hladi. Moram da prijavim Jutjubu da skinu te snimke, sramota me je (smeh)! Ipak, te ruki obaveze i nisu toliko loše jer te stariji igrači časte. Pošalju te po sendviče, ti potrošiš 200-300 dolara, a oni ti daju hiljadu-dve. Faktički i zaradiš na tome.”
Zvezdin košarkaš se ponovo nalalzi na spisku Dušana Alimpijevića i imaće priliku da po drugi put zaredom sarađuje sa Nikolom Jokićem. Opet će upijati svaki mig najboljeg igrača današnjice.
„Igrati sa njim je neverovatno. On je uvek prvi na terenu, daje svoj maksimum. Kada on daje 100 posto, meni je glupo da ne dam 105 posto. Kod njega je ista faca i kad pogodi i kad promaši, i ja pokušavam da usvojim tu smirenost da se ne nerviram oko grešaka. Sećam se jednog treninga, ja bacim neki odličan pas i pomislim kako je to bila top asistencija. U sledećem napadu Jokić uzima loptu, ja okrećem glavu ka njemu i samo vidim kako mi lopta proleće tik pored očiju. Znači, takva brzina da nisam stigao ni da odreagujem. Lopta je otišla u korner i naravno da je ušla trojka. Ostao sam šokiran. Najluđe je što svi znaju šta će on da uradi, a opet ne mogu da ga zaustave“, zaključioje Đurišić za Meridian sport.
Bonus video:
ivan
Zanimljivo je koliko je domaća košarka postala realna opcija za klince koji se vrate iz Amerike. Videćemo kako će mu ići.
sergej
Ne bih da ubijam raspoloženje, ali svake godine nam neko bude nova nada pa se izgubi posle par kola.
adam
Ako uhvati ritam u ABA ligi pa to prenese na Evroligu, biće to sjajno pojačanje.
mateo
Pionir pun, KK Crvena zvezda i ozbiljna sezona pred njim, gde ćeš bolje za povratak u formu.
balsa
Iskreno, malo mi je prerano vratio se kući. Mogao je još da pokuša tamo.
dorde
Povrede su ga ubile, to je najgore što može mladom igraču da se desi. Nadam se da je to iza njega.
andrej
E sad, priče su lepe, ali da vidimo minute na terenu. Kod nas se brzo zaboravi kad krene loše.
tadija
Meni je super intervju, konačno neko priča normalno a ne one naučene fraze.
andrija
Bravo za odluku, Evroliga u Zvezdi je bolja škola nego da čami na klupi u G ligi. Samo neka bude zdrav.