Retki su oni koji u vrlo ranom igračkom dobu, u razvojnom periodu – odluče da odu van Evrope.
Još važi taj stereotip da se isključivo na Starom kontinentu igra dobar fudbal, ali pokušavaju te predrasude da poruše klubovi – iz MLS-a, Kine i sa Bliskog istoka.
Deceniju kasnije, shvatili su da rešenje problema ne leži u iskusnim igračima koji u smiraj karijera dolaze da “odrade” još jedan unosan ugovor, te su odlučili da uspostave balans.
Uz iskusna imena, sada su tu mladi, gladni i spremni za dokazivanje. Jedan od njih je i srpski golman – Stojan Leković.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
“Bilo je mnogo interesovanja dok sam nastupao za Radnički i naravno da mi je laskala činjenica da me traže veliki klubovi. Postojale su ponude Verdera, Rendžersa i Dunajske Strede, ali najkonkretnija i najbolja za mene bila je od Al Džazire. Mislim da se u Evropi prilično potcenjuje fudbal na Bliskom istoku. Ovde je sve na vrhunskom nivou. Uslovi su fenomenalni, tereni perfektni, a fudbal zaista u ekspanziji. Mnogo se ulaže, a sama činjenica da sam u timu sa Nabilom Fekirom i Mohamedom Elnenijem – dovoljno govori. Došli su sa najvećeg mogućeg nivoa u Emirate i zaista su majstori fudbala. Pomoglo mi je i što me je u klubu dočekao Nikola Vukić, a tu je još i Vinisijus Melo, koji je igrao u Čukaričkom. Odlični igrači i sjajni momci. Život je prelep. Vreme je uvek odlično, a vrućine mi čak i prijaju. Uz Vukića, družim se i sa Saletom Ivkovićem i Lazarom Markovićem koji su u Abu Dabiju. Svaki dan se viđamo, tako da mi je i s te strane odlično. Želim da ostanem dugo ovde”, počeo je Leković razgovor za Meridian sport i nadovezao se:
“Na golu Al Džazire je iskusni Ali Haseif, kapiten i čovek koji je u klubu već 20 godina. Legenda je, ne samo kluba, već i reprezentacije. Nedavno je upisao 100. utakmicu u karijeri bez primljenog gola, tako da je suvišno pričati koliko može da se nauči od tako iskusnog golmana. Prija mi saradnja sa njim, motiviše me da budem bolji. Kada je reč o ligi, zaista je zanimljiva, jer se svake godine pet, šest ekipa bori za titulu. Tu je i “Prezident kup” koji je veoma važan, praktično jednako kao liga. Iz godine u godinu dolaze sve bolji igrači.”
Ipak, svestan je Leković da ga je vreme provedeno u Kragujevcu lansiralo na veliku scenu.
“Došao sam u Kragujevac kada je Radnički ušao u Superligu. Imali su problem, jer su im oba golmana bila povređena. Bukvalno sam nekoliko dana pre debija stigao u klub i odmah stao na gol protiv Mladosti u Lučanima. To je utakmica koju nikada neću zaboraviti i koja me je gurnula u žižu javnosti. Napadali su nas ceo meč, a mi smo u osmom minutu nadoknade, iz prvog šuta, dali gol za pobedu. S druge strane, imao sam 10 ili 11 odbrana, od kojih je sedam iz šesnaesterca. U poslednjoj intervenciji kada sam odbranio zicer igraču Mladosti – doživeo sam povredu meniskusa. Morao sam da ostanem na terenu, jer smo sve izmene iskoristili. Stvarno debi za pamćenje. Bio sam proglašen i za igrača utakmice. Posle sam se ustalio, bilo je sve kako treba, ali su se dešavali i problemi sa meniskusom. Imao sam nekoliko operacija, bivao i u drugom planu, ali uvek uspevao da se dokažem i vratim među stative. Drago mi je što Radnički raste kao klub, jer sam tamo proveo jedan od najlepših perioda u životu. Bio sam deo tima koji je prvi put u istoriji izborio Evropu i nadam se da će već ove sezone ekipa ponoviti rezultat. Imam mnogo prijatelja u Kragujevcu i smatram da ključ uspeha leži u tome što ceo grad živi za klub. Veliki lokal-patriotizam. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da branim za Radnički i želim im svu sreću.”
Sve je počelo na Banjici. U to vreme, Radova škola je bila rame uz rame sa Zvezdinom i Partizanovom.
“Prošao sam Radovu školu koja je u to vreme bila jedna od najboljih u Srbiji. Mnogo mladih i talentovanih igrača je prolazilo tuda i vežu me lepe uspomene za taj period. Stigao sam čak i do prvog tima. Priključen sam veoma rano seniorima, ali je klub bio u teškoj situaciji. Borba za opstanak jednostavno ne dozvoljava prostor za bilo kakvu grešku, a ja sam tada bio golman bez ikakvog seniorskog iskustva. Branio sam na samo jednoj utakmici. Posle sam bio i u Hajduku iz Divoša na pozajmici gde sam sticao samopouzdanje i upoznavao se sa seniorskim fudbalom.”
Uz starijeg brata, javila se i ljubav prema lopti, ali pozicija se nikada nije dovodila u pitanje.
“Kao mali sam stalno branio starijem bratu. Tako smo se praktično igrali čitavo detinjstvo. Krenuli smo posle i da treniramo fudbal, on kao igrač, ja kao golman, pa je zatim stigao poziv Rada da dođemo na probu. Igrom slučaja, tražili su baš golmana u mom godištu i ubrzo je moj talenat primetio trener golmana Damir Elmazi. Trener od kog sam najviše naučio? Bilo je mnogo sjajnih trenera kroz moju karijeru, ali bih izdvojio Milana Stojkovića. Uvek je verovao u mene“, podvukao je Leković.
BONUS VIDEO:
