Neven Subotić zatvorio vrata fudbalu i ušao u mračne odaje realnosti: Zašto je toliko nepravde? Prizor iz svlačionice me je rastužio...

Često se prema profesionalnom sportu ophodimo kao da je važniji od života. Poraze čitamo tragično, pobede slavimo euforično. Ali, na kraju dana, kada se reflektori ugase – mrak se krije na raznim mestima. Floskula da je fudbal najvažnije sporedna stvar na svetu ume da zavara, pruži lažan osećaj…

Mnogi zaboravljaju šta je zapravo važno i ne razmišljaju van zida sagrađenog oko sopstvenog ekosistema. Neven Subotić izlazi iz kalupa bivšeg fudbalera. Izlazi iz okvira prosečnog čoveka koji ne vidi dalje od svog dvorišta.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

I kao igrač je bio atipičan, i kao čovek je atipičan. Bivši reprezentativac Srbije je još tokom karijere počeo da gleda prema društvu sa širim pogledom. Zato je i napravio svoju fondaciju, koja se bavi pružanjem pomoći širom sveta.

“Već sam bio uključen u razne humanitarne organizacije prethodnih godina. Kada sam 2008. prešao iz Majnca u Dortmund, pronašao sam jednu organizaciju, čak i pre nego što sam imao svoj stan. Naravno, bilo je to lepo, imalo je smisla, ali u jednom trenutku sam se zapitao koliki uticaj zaista imam takvim ambasadorskim aktivnostima. To ostavlja utisak na javnost kada profesionalni fudbaler deli olovke i šalove u dečjoj bolnici, ali u suštini, to je uvek bilo vrlo malo, a izgledalo je kao da je mnogo. To nije ispunjavalo moja očekivanja. Hteo sam da uradim nešto na šta ću zaista biti ponosan”, počeo je Subotić priču za sajt Bundeslige.

Vrlo brzo je shvatio da je potrebna promena i da ne želi da ispuni formu, već hoće da pogodi suštinu i zaista nečiji život učini boljim.

„Razgovarao sam sa prijateljima, koji su mi na kraju savetovali da osnujem sopstvenu fondaciju umesto da nastavim da kritikujem i sumnjam u druge. Ideja mi se svidela.“

Nastavio je u dahu…

„Oduvek sam bio neko ko posmatra, a ne ko sudi. Bilo mi je uzbudljivo da se krećem u dva sveta. S jedne strane, fudbal, gde novac nije problem i najvažnija pitanja su: Ko nosi koju odeću, ko vozi koji auto, kakvu ocenu ima u ‘Kickeru’ i koji je najbolji italijanski restoran u gradu? S druge strane, moj svakodnevni život van terena, gde sam se pitao zašto je ovaj svet toliko nepravedan i kako je moguće da toliko ljudi nema pristup čistoj vodi ili obrazovanju. Ja sam tip koji ne voli izgovore i pokušavam da nađem rešenja.“

Kolilo je činjenica da je bio kvalitetan fudbaler uticala na njega kao ličnost?

„Sigurno moj radni moral, koji mi je pomogao da izvučem maksimum iz svog ograničenog talenta. Takođe i sposobnost da ne samo podnesem izolaciju i usamljenost, već i da je iskoristim. Kao profesionalac, puno radiš u timu, ali i provodiš mnogo vremena sam i moraš sam sebe da motivišeš. Bilo da je u pitanju trening snage, rehabilitacija ili boravak u hotelu pre naredne utakmice u gostima. Danas puno radim od kuće. To vreme možeš da iskoristiš – ili ne. Ono što me je fasciniralo kao fudbalera bio je stalni osećaj konkurencije. Prevazilaženje prepreka, mentalitet stalnog napretka. To je takođe veoma korisno u poslu koji se bavi rešavanjem ogromnih problema u svetu. Mnogi ljudi žele da pričaju o ovom radu i da ga podrže, ali tek kad stvarno nešto uradiš, to postaje naporno. Kao fudbaler naučio sam da se nosim s otporom i da izdržim pritisak. Kod svakog novog projekta očekujem da će biti naporan. Bio bih prilično iznenađen da nije.“

Objasnio je razliku između sadašnjeg i prošlog života dok je bio igrač.

„Uvek sam malo oprezan s ovim poređenjem. Svaka kompanija bi volela da se poistoveti s dobro funkcionišućim fudbalskim timom, ali da je atmosfera u kancelariji kao na stadionu, imali bismo uslove kao u filmu ‘Vuk s Volstrita’. Gde još 80.000 ljudi navija kada radiš svoj posao? Gde ti šef viče u lice s metar udaljenosti tokom pauze? O timskom radu naučio sam više iz knjiga nego iz fudbala. To je imalo više smisla.“

Pokušao je jednostavno da pojasni čime se trenutno bavi.

„Pomažemo ljudima da dobiju pristup pijaćoj vodi i toaletima. Čista voda je ljudsko pravo i pristup njoj je osnov za zdrav i dostojanstven život. Takođe pomažemo deci da idu u školu, jer ne moraju da provode šest sati dnevno putujući po vodu. Nažalost, to je i dalje surova stvarnost za više od 700 miliona ljudi širom sveta.“

Svojevremeno sjaj i pozornica, danas prizori koji stvaraju knedlu u grlu.

„To sam naučio od izuzetnih ljudi. Trik je u tome da sebe ne stavljaš u centar sve te patnje. Naravno, moraš da se zaštitiš, ali ono što ja osećam u trenutku kada shvatim da su ljudi umrli, gladovali ili umrli od žeđi – u ovom slučaju nije relevantno. Moja osećanja ne menjaju stvarnost. Reč je o tome da se fokusiraš na ono što možeš da promeniš, gde konkretno možeš da pomogneš. Prošlog novembra sastao sam se sa zaposlenima naše fondacije u Tigraju, na severu Etiopije, gde od 2020. besni strašan građanski rat, čije su posledice već ubile desetinu tamošnjeg stanovništva – najveći broj žrtava u 21. veku. Sedeli smo u prostoriji s deset ljudi, od kojih su mnogi izgubili sestre, braću, roditelje, prijatelje ili rođake. A ti ljudi su ipak uspeli da se ne fokusiraju na sopstvene emocije, već da razviju mentalitet koji se može otprilike ovako sažeti: ‘Mi smo oni srećni koji su još živi – šta sada možemo da uradimo? Mi smo jaki – koji teret možemo da ponesemo?’ Od tih ljudi učim.“

Što se fudbala tiče, zatvorio je tu knjigu.

„Ljudi su uvek iznenađeni kada im kažem da više ne pratim Bundesligu. Ni Ligu šampiona, ni (FIFA) Svetsko klupsko prvenstvo. Ono što me i dalje fascinira kod fudbala je njegov ujedinjujući karakter. Kada mi ljudi priđu i ispričaju kako su slavili na proslavama titula 2011. i 2012. i koliko im je to značilo, to me usrećuje. To su vrednosti koje imaju smisla, mnogo važnije od startova, golova, titula i bonusa. Isto važi i za mnoge moje saigrače iz tog perioda, s kojima sam i danas u kontaktu. Oni su moja braća i zauvek ću se osećati povezan s njima. Ipak, više ne idem na stadion niti igram za veteranske selekcije. Za to nemam ni vremena.“

Ne obazire se previše na ono što je učinio kao profesionalni igrač.

„Mislim da je divno što sam mogao da doživim ta iskustva. Ali u suštini: Šta znače golovi i pobede na fudbalskom terenu? Ta iskustva su deo mene i uvek će biti, ali sebe više definišem prema svom doprinosu društvu. Želim da napravim razliku, to mi je važnije od bilo koje titule ili međunarodne utakmice. Pade mi na pamet jedna priča: Pre nekoliko godina video sam jednog kolegu kako u svlačionici, pre treninga, gleda snimke svojih najboljih golova i driblinga na telefonu. Neću reći ko je bio, ali bio je to izuzetan igrač. Taj prizor me je rastužio.“

Postoji izuzetak kada gleda svoje snimke.

„Imam osmogodišnjeg sestrića koji je lud za fudbalom, pa to volim da gledam s njim. Kažem mu da je to kao video-igra. Samo lepše. Ali meni lično to ne treba.“

Dortmund je postao njegov don, a humanitarni rad svakodnevnica.

„Fondacija ostaje osnova svega. Naš cilj je da do 2030. godine našim radom pomognemo milion ljudi. Takođe uživam u činjenici da sam tek nedavno naučio šta znači ‘stvarno se skrasiti’. U životu sam se selio 27 puta, a u svom stanu u Dortmundu živim već godinu dana. Porodice s kojima se družim žive ispod i iznad mene. Volim da živim u Dortmundu, volim svoje komšije. Uživam i da prilazim novim ljudima i razgovaram s njima. Kao profesionalac, ranije me nerviralo kada bi mi ljudi prilazili. Sve ovo za mene je ogroman lični prekretnica.“

Bonus video: