Na velikim turnirima često se priča o genijalcima. O jednom potezu koji promeni utakmicu, golu koji odluči prvenstvo, zvezdi koja nosi reprezentaciju do trona… Španija je dokaz da postoji i drugačiji put, na kojem je rezultat posledica jasne ideje i sistema koji ne zavisi od toga ko je trenutno na klupi ili na terenu.
Polufinale Svetskog prvenstva protiv Francuske bilo je mnogo više od pobede Crvene furije. Bila je to demonstracija kako izgleda reprezentacija koja godinama gradi identitet i koja sada ubira plodove rada.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Na semaforu će zauvek ostati zapisano tih 2:0, međutim ono što se događalo na terenu u Dalasu ne može da se objasni samo rezultatom. Španija je nadigrala Francusku u svakom segmentu fudbalske igre. Tehnički je bila preciznija, taktički disciplinovanija, a mentalno toliko stabilna da je Trikolorima praktično oduzela mogućnost da igra svoj fudbal.
Ekipa Luisa de la Fuentea je kontrolisala boj. Nije jurila, hrlila. Nametnula je ritam od starta, diktirala tempo i protivniku ostavila utisak da konstantno kasni jedan potez. Francuska, prepuna individualnog kvaliteta, izgledala je nemoćno upravo zato što joj Španija nije dozvolila da meč uvede u haos, prostor ili duel u kojem bi njene zvezde, pre svih Kilijan Mbape, Majkl Olis i Usman Dembele, mogle da naprave razliku.
Takva dominacija nije stigla preko noći. U ovakvim situacijama se uvek potencira atmosfera i jedinstvo, dobra komunikacija među reprezentativcima. Ima Furija još nešto više od uspešnog okupljanja selekcije. Ovo je završna faza projekta koji traje godinama.
Posle zlatne generacije koja je između 2008. i 2012. osvojila dva Evropska prvenstva i Svetsko prvenstvo, činilo se da je Španija izgubila kompas. Talenat nikada nije bio problem. Akademije su nastavile da proizvode vrhunske igrače, ali reprezentacija više nije uspevala da taj kvalitet pretvori u trofeje. Imala je asove i zvezde, ali nije imala kontinuitet koji je nekada predstavljao njeno glavno oružje.
Promena je počela dolaskom Luisa Enrikea, aktuelnom strategu Pari Sen Žermena sa kojim je dvaput pokorio Evropu. Iako nije uspeo da donese veliki pehar, ostavio je možda i važnije nasleđe. Vratio je reprezentaciji karakter, samopouzdanje i jasno definisan stil igre. Ponovo je usadio ideju da Španija ne treba da se prilagođava protivniku, već da protivnik mora da se prilagođava njoj.
Temelji su postavljeni, a pravi zamah projekat je dobio tek kada je selektorsku funkciju stupio Luis de la Fuente (65).
21.00: (2,85) Engleska (2,95) Argentina (3,05)
Njegova najveća prednost nije bila taktička tabla niti revolucionarne ideje. Luisov kec iz rukava bili su ljudi koje je već poznavao. Gotovo svi nosioci današnje reprezentacije Španije prošli su kroz njegove ruke još u omladinskim selekcijama. Gledao ih je kako sazrevaju, radio sa njima u različitim uzrastima, upoznao njihove vrline, mane i karakter mnogo pre nego što su postali zvezde.
Zbog toga nije morao da pravi novu reprezentaciju. Samo je nastavio priču koju je godinama ranije počeo. Upravo tu leži najveća razlika između Španije i mnogih drugih reprezentacija. Španci nisu napravili diskontinuitet između mlađih selekcija i A tima. Naprotiv. Ceo savez funkcioniše kao jedinstven projekat.
Sve reprezentacije igraju isti fudbal.
Od najmlađih uzrasta do seniorskog tima neguju se identični principi. Posed lopte nije cilj sam po sebi, već način kontrole utakmice. Posle izgubljene lopte sledi momentalan presing. Linije ostaju zbijene, razmena pasova kratka i brza, a ritam meča gotovo uvek pod kontrolom Španaca.
Zbog toga prelazak iz omladinske reprezentacije u seniorsku praktično ne predstavlja šok. Mladi igrači ne moraju da usvajaju potpuno novu filozofiju. Oni samo nastavljaju da igraju fudbal koji već godinama poznaju. Zato, primera radi, kad bi Lamin Jamal sutra nestao, Španija bi ostala ista.
To je možda i najveća lekcija koju bi mnogi evropski savezi trebalo ozbiljno da prouče. Nije dovoljno proizvesti talentovanog fudbalera. Potrebno je napraviti sistem u kojem će taj talenat prirodno da napreduje kroz sve reprezentativne selekcije, bez naglih zaokreta i promena identiteta.
Polufinale protiv Francuske bilo je gotovo školski primer koliko takav projekat može da bude moćan. Od prvog zvižduka Španija je izašla visoko. Presing je bio agresivan, ali organizovan. Francuska nije mogla da razvije napad, vezni red nije uspevao da pronađe slobodna rešenja, a Mbape i njegovi saigrači ostali su bez prostora koji im je inače najjače oružje.
Kada je Furija stigla do prednosti u 22. minutu, utakmica je praktično dobila vlasnika. Španija nije krenula da se brani povlačenjem. Branila se loptom. Kontrolisala je posed i trošila protivnika bez nepotrebnog rizika. Lopta je postala njen najbolji defanzivac.
Ova Španija više nije ona reprezentacija kojoj su godinama zamerali beskonačna dodavanja bez konkretnog efekta. Pored kontrole poseda, sada postoji i direktnost. Uz strpljenje dolazi eksplozivna tranzicija. A uz kolektiv postoji i individualni kvalitet sposoban da jednim potezom prelomi utakmicu.
NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET
BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama
SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom
Lamin Jamal predstavlja zaštitno lice nove generacije, međutim njegova priča nije usamljena. Tu su Pedri, Niko Vilijams, Fabijan Ruiz, Dani Olmo, Mark Kukurelja, Pau Kubarsi i brojni drugi igrači koji su rasli unutar istog sistema, učili iste principe i sada deluju kao delovi savršeno uigranog mehanizma.
Posebnu ulogu ima i Mikel Ojarzabal. Svakako nije najatraktivnije ime u ovom timu Španije, ali je napadač Sosijedada postao simbol ere Luisa de la Fuentea. Čovek kojeg selektor smatra svojevrsnim talismanom i jednim od ključnih stubova svlačionice.
U ovoj reprezentaciji nema igrača koji igraju za sopstvenu statistiku. Nema nedodirljivih zvezda koje čekaju da im se tim prilagodi. Ovde svi rade isto. Svi trče. Svi vrše presing. Svi napadaju i svi brane. Svi kô jedan.
Zbog toga gotovo svaki pokret izgleda unapred isplaniran, istovremeno bez gušenja individualne kreativnosti. A kada sistem funkcioniše, brojke postaju samo potvrda onoga što oči već vide.
Pobedom protiv Francuske Španija je stigla do 37 uzastopnih utakmica bez poraza i tako izjednačila istorijski rekord koji je držala Italija Roberta Manćinija. Takav niz se ne poklanja i ne nastaje slučajno. On je posledica kontinuiteta, poverenja u isti projekat. I ideje od koje se nije odustajalo ni kada rezultati nisu odmah stizali.
Pred Špancima je ostao još samo poslednji korak – finale sa boljim iz duela Argentine i Engleske, i borba za titulu prvaka sveta. Ruku na srce, čak i da se desi negativan scenario po Furiju, suština se neće promeniti. Španija je ponovo postala ono što je najteže biti u modernom sportu – apsolutni uzor i svetionik u koji svi ostali moraju da gledaju ako žele da shvate kako se pravi šampionska mašina.
Bonus video:
