Veliki snovi Srbina u Norveškoj: Učena je baš brz - biće pravo pojačanje za Zvezdu, a Tadiću želim da završi karijeru u Vojvodini

Hteli to ljudi da priznaju ili ne – malo je onih koji u Srbiji ne navijaju za Zvezdu ili Partizan.

Još manje onih koji po odlasku u inostranstvo – ne zaborave na matični klub, pa kada se priča recimo o Vojvodini – govore u prvom licu množine (mi).

Jedan od takvih je Igor Jeličić, štoper Kristijansunda i dete Karađorđa koji je za Meridian sport u opširnom razgovoru govorio u svemu sa čim se susreo u dosadašnjem delu karijere.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Zadovoljan sam, ali verujem da mogu još više da pružim. Ambicije su mi visoke, u skladu s tim treniram vredno. Vodim se time da fudbaler uvek mora da bude maksimalno spreman. Tako da, i kada igram, i kada sam na klupi – treniram na maksimalnom broju obrtaja”, počeo je Jeličić razgovor za Meridian sport, a potom se osvrnuo i na fudbal u Norveškoj gde je već godinu dana:

“Nisam se pokajao što sam došao u Kristijansund. Bilo je još ponuda, za druge zemlje, ali se meni Norveška učinila najboljom za razvoj. Klub je manji, ali ima veliku tradiciju. Mada nema tu puno filozofije – liga je izuzetno ujednačena. Retko kada je neko baš izrazit favorit. Igra se brz fudbal, sa visokim intenzitetom i mnogo trčanja. Sve ekipe igraju presing i oslanjaju se na “1 na 1″ situacije. Trenira se dosta intenzivnije i jače nego u Srbiji, ali utisak mi je da nemaju našu kreativnost. Što se uslova tiče – u našem sportskom centru imamo terene sa veštačkom travom, teretanu, prostorije za oporavak.”

Veruje da će Bode i ove sezone biti šampion Norveške, ali ponovo potvrđuje misao oko ujednačenosti prvenstva.

“Mislim da je ipak Bode najbolja ekipa u Norveškoj, ali tu su Viking, Bran, Rozenborg, pa i Molde koji je loše ušao u sezonu. Biće neizvesna trka za titulu, ali mislim da će Bode biti šampion. I u Evropi su nezgodni, imaju veštačku podlogu koja se zaliva i koja je izuzetno brza. Kod kuće su maltene nepobedivi, jer protivnicima treba vreme da se adaptiraju. Mislim, videlo se i prošle godine kada je Zvezda igrala sa njima koja je razlika kada su domaći, odnosno gosti.”

Ipak – nije sve idealno u Skandinaviji.

“Vreme je loše i praktično jedina stvar koja mi se ne sviđa. Mnogo kiše, vetra. Kao narod jesu hladniji od nas, ali ako ih pitaš za pomoć – uvek će izaći u susret.”

Iz prve ruke donosi informacije o novom Zvezdinom štoperu – Frenklinu Tebu Učeni.

“Imao sam priliku da igram protiv Frenklina. Sa igračem manje smo uspeli da izvučemo pozitivan rezultat. Prvi utisak za Teba mi je da je fizički dominantan i brz. Takođe – odličan u skoku. Mislim da će biti dobro pojačanje za Zvezdu i da će doneti čvrstinu u zadnju liniju. Ponavljam, izuzetno je brz za svoju visinu i može da brani veliki prostor. Nije mi iznenađenje što je došao u Zvezdu. Česti su slučajevi i da igrači iz prvenstva Norveške idu u Lige petice.”

Ne krije da je veliki navijač Vojvodine, kao i da je pomno pratio sagu oko Dušana Tadića.

“Pratio sam situaciju sa Tadićem, ali sam se kao i svaki navijač Vojvodine nadao da će ipak doći na Karađorđe. Obeležio je srpski fudbal, neverovatan je igrač i želim mu da završi karijeru u Vojvodini. Da uradi nešto slično kao Medojević recimo. Meda je sjajan fudbaler, što više takvih u Vojvodini – i nećemo morati da brinemo. Pratim sva dešavanja, odrastao sam tu, zaista volim Vojvodinu. Mislim da već ove sezone može da se osvoji Kup Srbije, a ako bih morao da biram igračke favorite, uz pomenutog Medojevića, cenim kvalitete Vukanovića i Petrovića. Mislim da su pravi lideri.”

Ponosan je na vreme provedeno u prvom timu Vojvodine. I navodi da mu je odlazak – možda i najteži trenutak u karijeri.

“Bio sam tri godine u prvom timu Vojvodine, ali baš mi je teško da izdvojim najdraži momenat. Verovatno je to debi, jer sam ubrzo posle toga postao standardan u poslednjoj liniji tima. Imao sam priliku da radim sa sjajnim trenerima – Slavoljubom Đorđevićem, Radoslavom Batakom, Milanom Rastavcem i Božidarom Bandovićem. Od svakog sam naučio nešto, i sa fudbalske, i sa ljudske strane. A najteži momenat? Uz poraz u finalu Kupa Srbije, definitivno odlazak iz Vojvodine. Ponikao sam tu, odrastao… Baš mi je bilo teško da odem iz kluba sa kojim osećam toliku povezanost.”

Put je bio trnovit, usled povrede, morao je Jeličić da se dokazuje u Kabelu nakon titule u omladincima.

“Prošao sam Vošinu školu i krunisao je titulom u omladincima sa trenerom Dušanom Bajićem, posle čega smo bili prebačeni u prvi tim. U mojoj generaciji su igrali Mirko Topić, Dejan Zukić, Marko Bjeković, Mihajlo Nešković, godinu dana stariji su bili Ranko Veselinović i Mladen Devetak recimo, ali sam i sa njima često trenirao. Moj put nije bio lak, jer je negde u tom trenutku došlo do povrede iz koje mi je bilo potrebno vreme da se vratim u formu. Nastupao sam za omladince i reprezentaciju Srbije do 19 godina, a potom i za Kabel kako bih nadomestio propušteno. Bio je to pravi potez, jer je upravo taj korak bio neophodan za dres Vojvodine. Kabel je te godine imao sjajnu ekipu koja se borila za Superligu. Na kraju smo završili treći, iako smo dobar deo prvenstva bili lideri. Šteta, mislim da smo zaslužili te sezone da uđemo u Superligu.”

Evocirao je i prve fudbalske korake. Sve je počelo na mestu gde su iznedreni mnogi sjajni igrači.

“Počeo sam u školi fudbala RMR Vojvodina kod čuvenog Mike Radosava, osvajača prve šampionske titule Vojvodine. Mnogo sjajnih igrača je baš tu napravilo prve fudbalske korake. Sa 12 godina me je primetila Vojvodina i od tada je sve sa fudbalom krenulo ozbiljnije“, podvukao je Jeličić.

BONUS VIDEO: