Za jedne strah, za druge kraj: Da tunel Marakane ima usta, svašta bi ispričao

Ternerska klupa Crvene zvezde važi za jednu od najtežih u evropskom fudbalu, mesto gde se uspesi podrazumevaju, a neuspesi retko praštaju. Očekivanja javnosti, pritisak sa tribina i stalna glad za rezultatima stvaraju ambijent u kojem su i najveća fudbalska imena brzo sagorevala. Kroz istoriju stadiona u Ljutice Bogdana, mnogi su dolazili sa oreolom spasioca, a odlazili pod teškim teretom pritiska, ostavljajući za sobom slike o kojima se godinama polemiše.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Rastanci sa šefovima stručnog štaba na Marakani neretko izlaze iz okvira uobičajenih sportskih protokola. Najčešće su to emotivni lomovi, pucanja usled stresa i ishitrene odluke donete u trenucima kada frustracija nadjača racio. Dva takva odlaska, razdvojena vremenskom distancom od skoro dve decenije, savršeno oslikavaju specifičnu težinu beogradskog velikana, ali i drastičan kontrast u reakcijama i karakterima dvojice istinskih legendi – Dejana Stankovića i Dušana Bajevića.

Tačka ključanja u slučaju Stankovića dostignuta je početkom drugog poluvremena revanš susreta sa Hapoelom. Odluka švedskog sudije Glena Niberga da dosudi jedan naizgled bezazlen prekršaj na sredini terena izazvala je burnu reakciju Zvezdinog trenera. Mahanje rukama, skakanje i žustra rasprava pored aut-linije naterali su arbitra da se lati džepa – prvo za žuti, a odmah zatim, usled neprestanih prigovora, i za crveni karton, čime je šef struke crveno-belih poslat na hlađenje.

Put do svlačionice pretvorio se u pravu agoniju i mučnu scenu. Vidno pogođen i isfrustriran, toliko da je u besu cimao i umalo pocepao svoju majicu, Stanković nije ćutao ni pojedinim navijačima sa tribina koji su ga „častili” zvižducima. Upravo taj 56. minut ostaće upisan kao njegov poslednji radni trenutak na klupi Zvezde. Zvanična ostavka ubrzo je potvrdila da je emotivni slom zapravo bio posledica ogromnog tereta i svesti da ekipa ni iz četvrtog pokušaja pod njegovom dirigentskom palicom nije uspela da se plasira u Ligu šampiona.

Sa druge strane, pre nešto manje od dvadeset godina, Marakana je svedočila potpuno drugačijem rastanku. Glavni akter bio je Dušan Bajević, legenda jugoslovenskog fudbala i čovek čiji je flegmatičan temperament bio sušta suprotnost Stankovićevom. Usred prvenstvenog meča protiv Vojvodine u martu 2007. godine, pri rezultatu 0:3 za goste, sa tribina se začuo prvi huk nezadovoljstva i skandiranje: „Dušane, odlazi”.Na prve taktove navijačkog bunta, Bajević je jednostavno ustao sa klupe i laganim, mirnim hodom, sa jaknom prebačenom preko ruke, otišao u tunel. Utakmica je još uvek trajala, a to je bio njegov poslednji radni dan u Crvenoj zvezdi.

Paradoks ovog događaja leži u činjenici da je Bajević u trenutku odlaska imao devet bodova prednosti na tabeli u odnosu na najbližeg pratioca i praktično trasiran put ka tituli. Ipak, za razliku od stabilnog sistema kakav je Zvezda imala u Stankovićevoj eri, Bajević je radio u vreme kada se klub nalazio u izuzetno teškoj organizacionoj i finansijskoj situaciji, što je njegov tihi, ali šokantni odlazak učinilo jednim od najupečatljivijih trenutaka u istoriji domaćeg prvenstva.

Taj čuveni, nepregledni tunel ispod severne tribine Marakane odavno je prerastao u mitološko mesto evropskog fudbala. Teskoba tog dugačkog podzemnog prolaza i huk koji podseća na grmljavinu uterivali su strah u kosti generacijama evropskih velikana i najvećim fudbalskim imenima današnjice mnogo pre nego što bi uopšte osetili travu beogradskog stadiona. Međutim, isti beton pokazao se podjednako nemilosrdnim i prema sopstvenoj deci. Taj mračni hodnik ne pita za pređašnje uspehe, biografiju ili igrački kult – pretvorivši se u simboličnu tačku bez povratka na kojoj surova očekivanja lome i one za koje se verovalo da su nesalomivi.

Na kraju, ova dva dijametralno suprotna događaja svedoče o neumoljivoj prirodi fudbala na Marakani, gde se trenerska dugovečnost meri trpljenjem pritiska, a ne uvek stanjem na tabeli ili minulinim zaslugama. Bez obzira na to da li se rastanak odigra uz vulkansku erupciju emocija, pocepanu majicu i žučnu raspravu, ili uz nečujne korake, tišinu i jaknu prebačenu preko ruke, epilog ostaje isti. I Stanković i Bajević su na svojoj koži spoznali da užarena klupa Crvene zvezde ne troši samo trenere, već beskompromisno guta i mitove, ostavljajući iza sebe kadrove koji će se prepričavati decenijama.

BONUS VIDEO: