Na današnji dan 2000. godine, tog surovog, prokletog 15. decembra, nekih sat i po nakon ponoći, preminuo je Haris Brkić.
Srce jednog od najtalentovanijih igrača ikada na ovim prostorima prestalo je da kuca. Ni dan-danas se ne zna ko je pucao na našeg Harisa tog kobnog 13. decembra, nakon čega se borio za život dva dana.
Haris je rođen 24. jula 1974. u Sarajevu, gde je sa 10 godina i počeo da trenira košarku, u slavnoj Bosni.
Iz kluba koji je prvi evropski šampion s ovih prostora (1979), prokleti rat oterao ga je u Beograd, gde su pokojni profesor Aca Nikolić i Željko Obradović prepoznali talenat. Spremali su ga da nasledi Predraga Danilovića, koji je u Partizan takođe došao iz Bosne… A Haris je to prihvatio oberučke.
Šest sezona je sa velikim uspehom i ponosom nosio crno-beli dres, u tom periodu osvojene su tri titule prvaka i tri nacionalna kupa, a 1998. je igran i završni turnir Evrolige u Barseloni.
Miroslav Muta Nikolić ga je u sezoni 1999/2000 poveo sa sobom kada je preuzeo tada moćnu podgoričku Budućnost, a i tu je Haris osvojio još jednu titulu prvaka Jugoslavije. Valja pomenuti da je sezonu 1992/93 proveo na pozajmici u Borcu iz Čačka.
Krajem 2000. godine se vratio u voljeni Partizan, za koji je, nažalost, odigrao još svega tri utakmice.
Tog pomenutog 12. decembra nepoznata osoba je na parkingu ispred hale “Pionir” prišla Harisu i mučki ispalila u glavu dva metka iz malokalibarskog pištolja. Jedan metak je nesrećnog mladića pogodio ispod oka, a drugi u jagodičnu kost. Našao ga je slučajni prolaznik, koji je utrčao u halu gde su još bili ljudi iz Partizana. Brkić je prevežen na Neurohirurgiju, gde je operisan, lekari su se žestoko borili da ga spasu, borilo se i jako i veliko Harisovo srce, ali nije izdržalo.
Veliki šok je potresao čitavu košarkašku javnost i bar malo dirnuo srce svakog čoveka.
Ko je i zašto to uradio, izgleda da nikada nećemo saznati, jer je Haris svuda bio omiljen, pa motiva gotovo da nema. Opet, neko je imao neki bolesni motiv, te se usudio da u svoje ruke uzme sudbinu dvadesetogodišnjek mladića. Priče su različite, ali ne treba mnogo zadirati u sve to jer su samo govorkanja, ne treba, ako ni zbog čega drugog onda zbog Harisovih roditelja, Radmile i Ismeta.
Najbolji drug i ja pobegli smo iz škole da bismo otišli na njegovu sahranu…
Različitih smo navijačkih boja, ali one tad nisu bile bitne. Nikad ne bi ni trebale da budu, osim tamo na tribinama, s dlanovima i glasom.
Sećam se kao da je juče bilo, hladno, padala je neka kišica, a bilo je mnogo, mnogo ljudi, poznatih i nepoznatih. Bili smo najmlađi tamo, siguran sam. Šta smo mi znali tada o smrti, a opet eto, osetili smo potrebu da se oprostimo od njega.
Nikada neću zaboraviti oproštajni govor Miće Berića na grobu, evo i sad mi je knedla u grlu…
Još malo o košarci, eto da pomenem da je Brkić sa mladom reprezentacijom Jugoslavije osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1996, a da je bio i povremeni član seniorskog tima. Da je ostao živ, sigurno bi ostavio i veći trag. Što se Partizana tiče, pored pomenutih trofeja, na večnoj listi je deseti po broju odigranih mečeva (290), osmi je strelac sa 3.709 postignutih poena, a što se evropskih kupova tiče, peti je na listi kluba, sa 951 poenom.
Malo je igrača za koje se može reći: “Uf, kakav je to igrač bio!”, a Haris to svakako jeste.
Ostaće upamćen po produženom koraku, njegovom “izumu”, bio je stvarno unikatan jer ga je bilo teško braniti kad krene prema košu.
Da li će otići na dvokorak, da li će asistirati, nikada se nije znalo. Znalo se samo da će nešto dobro ispasti iz toga jer je stvarno retko grešio, bio je pun košarke da se tako izrazim. Oni koji su ga gledali, znaju o čemu pričam.
Šuškalo se da je želeo da bar jednu sezonu odigra za Bosnu, ali tu priliku, eto, nikad nije dobio…
Svakog leta, Partizan, Bosna i Budućnost igraju memorijalni turnir u njegovu čast, nedavno im se priključio i Borac. Svakog decembra, mi se sećamo. Ovog je zaključena još jedna godina s istim pitanjima: “Ko?” i “Zašto?”, još jedna godina bez ijednog odgovora…
Neka ti je večna slava, Harise.
DAN KAD JE OTIŠAO DRAŽEN: Legenda živi i 26 godina kasnije
OBAVEZNO POGLEDAJTE SPORT FOKUS | PRESSEK: Kokoškov je „TAJ“, Zvezda treba iskusnijeg trenera, Bogdan bira tim i cifru
