Žofri Lovernj se ovog leta, posle 12 godina, vratio u Partizan. Francuski centar ponovo će obući dres kluba u kojem je stekao punu afirmaciju, postao kapiten i izgradio vezu koja nije oslabila ni tokom dugogodišnjeg odsustva.
U međuvremenu je prošao put od Evrolige do NBA lige i nazad, sarađivao sa nekim od najpoznatijih evropskih trenera i donosio odluke na koje danas gleda drugačijim očima. U opširnom razgovoru za SKWEEK govorio je o promenama koje su zahvatile evropsku košarku i pravcu u kojem ona ide.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Jedna od tema bio je i Željko Obradović, sa kojim je sarađivao u Fenerbahčeu. Najtrofejniji evropski trener ovog leta se, baš poput Lovernja, vratio u klub za koji ga vezuju snažne emocije. Obradović je u Panatinaikos stigao posle 14, a Žo u Partizan nakon 12 godina.
“Ne mislim da postoji razlika. Željko je veoma emotivan kada donosi takve odluke. Od njega sam uvek slušao da su njegova dva kluba zapravo Panatinaikos i Partizan. Zbog toga me nije iznenadilo što se vratio u Panatinaikos“, rekao je Lovernj u drugom delu razgovora (prvi deo).
Prisetio se i saradnje sa Obradovićem, kao i lekcija koje je od njega naučio u Istanbulu.
“Moj period u Fenerbahčeu bio je istovremeno i dug i kratak. Došao sam, igrao tri ili četiri meseca, a onda sam se povredio i pauzirao osam meseci. Vratio sam se na teren, a dva meseca kasnije počela je pandemija koronavirusa,” istakao je francuski centar, pa nastavio:
“Željko ima zaista drugačiji način rada. Naučio me je da stvari ne radiš zbog kluba ili trenera, već zbog sebe. To je verovatno najvažnija lekcija koju sam od njega dobio. Mnogi treneri pokušavaju da budu opušteni i da se druže sa igračima. Željka to ne zanima previše. Radi ono što smatra neophodnim kako bi ekipa bila uspešna. Ima svoj način rada. Može da ti se dopada ili ne, ali to je njegov put. Lažno prijateljstvo nije njegov stil.“
Francuska košarka danas ima izuzetno snažno prisustvo u Grčkoj. Samo Panatinaikos ima četvoricu francuskih igrača – Matijasa Lesora, Geršona Jabuselea, Mustafu Fala i Silvena Fransiska. Mogao je i Lovernj da se okuša u Atini, ali se nije dalo…
“Nažalost, 2022. godine izabrao sam Asvel umesto Panatinaikosa. Takođe, kada je Lesor slomio nogu u decembru 2024, Asvel mi nije dozvolio da odem u Panatinaikos.“
Osvrnuo se potom i na predstojeću sezonu Evrolige, ali i promene koje su poslednjih godina zahvatile samo takmičenje.
“Mislim da se košarka promenila. Pre dve sezone, kada je Evan Furnije tek stigao u Olimpijakos, rekao mi je: ‘Znaš šta? Očekivao sam mnogo veću razliku između NBA lige i evropske košarke.’ Rekao je da Evroliga počinje da liči na NBA, a onda se ispravio i dodao: ‘Na NBA od pre šest, sedam ili osam godina.’ Potpuno se slažem sa njim. I dalje postoje razlike između NBA lige i Evrope, ali način na koji se danas igra u Evropi podseća na NBA košarku od pre osam ili deset godina. Igra je brža, igrači su niži, visoki gotovo uopšte više nemaju loptu u rukama, dok su bekovi sve veštiji.“
Evropska košarka se ubrzano menja, a na scenu stupaju novi investitori, ambiciozni klubovi i finansijski sve moćnija tržišta.
“Svi možemo da pokušamo da predvidimo šta će se dogoditi, ali niko zapravo ne zna. Neki od najboljih igrača u Evropi neće ni igrati u Evroligi. Mladi evropski košarkaši odlaze na koledže u Ameriku. Tu je i Japan, koji svake godine privuče jednog, dvojicu ili trojicu veoma dobrih evroligaških igrača, jer tamo mogu da zarade mnogo više. Pojedini Amerikanci takođe biraju Japan umesto Evrope. Kina je i dalje prisutna, Bliski istok raste, ali je i u Evropi sve više novca. Pojavljuju se brojni projekti, a ulaganja rastu na svim tržištima.“
Tu je, naravno, i najavljena NBA Evropa.
“Svi govore i sanjaju o NBA Evropi. Igrao sam u obe lige, ali kao Evropljanin želim evropsku košarku. Ako želim da igram ili gledam NBA, onda ću gledati NBA. Naša košarka već nestaje zbog načina na koji se igra i pravca kojim evropski klubovi idu. Sve je snažnije okrenuto američkom modelu. Ne znam ni da li je Evroliga sada konkurentnija.“
Lovernj ističe da bi voleo da vidi više domaćih igrača u klubovima širom kontinenta, pa tako i u Partizanu.
“Kada sam bio dete i gledao Panatinaikos, gledao sam Spanulisa, Focisa i Dijamantidisa. Naravno, bilo je i Amerikanaca, ali su ti klubovi imali najbolje evropske igrače. Kada gledam Žalgiris, želim da vidim litvanske igrače. Kada gledam Partizan, želim da vidim srpske igrače. Ne želim da svi klubovi izgledaju isto. Neko će možda reći da sam staromodan, ali to je moje mišljenje.“
Prokomentarisao je i neke od najzapaženijih letnjih transfera, a posebno ga je iznenadio prelazak Džedija Osmana u PAOK.
“Meni je to prilično teško da razumem. Turčin je, u Turskoj postoje tri evroligaška kluba, a on odlazi u Grčku i neće igrati Evroligu? Ipak, svako u određenom trenutku karijere očekuje i želi nešto drugačije. Ako je doneo takvu odluku, pretpostavljam da želi da ostane u Grčkoj ili da igra za Andreu Trinkijerija. Zaista me je iznenadilo.“
Očekuje da će i ostali potezi sa tržišta doprineti veoma zanimljivoj sezoni u elitnom takmičenju.
“Neočekivan je bio i transfer Silvena Fransiska. Luda je bila i situacija sa Mozesom Rajtom, koji je navodno trebalo da ode u Barselonu, a na kraju je završio u Milanu. Biće ovo veoma zanimljiva sezona. Naravno, tu je Olimpijakos, koji već godinama igra sjajno. Tu je i Panatinaikos, koji pravi neverovatne ekipe i vraća Željka. Kada se ruski klubovi vrate, pojaviće se još dve ili tri veoma konkurentne ekipe sposobne da potroše mnogo novca,” rekao je Lovernj, pa dodao:
“Pitam se i da li će i kada neki klubovi početi da igraju isključivo Evroligu, jer je i to jedna od mogućnosti u budućnosti. Najteže je stići do Fajnal-fora i onda izgubiti jednu utakmicu. To je veoma nepravedno, jer u jednom meču može da se dogodi baš sve“.
Bonus video:
