Džepina u epizodi prvi put sa Jokićem na trening: Njegova milost jedina šansa... Dobio sam zadatak kao najmlađi, a poziv Alimpijevića prošlog leta nisam mogao ni da sanjam

Koliko god da se ljudi opiru i čine sve da pokvare kazaljke na satu kako bi pobedili vreme, budućnost je namenjana mladima. Oni su ljudi koji će pisati nove stranice istorije, a narativ košarkaških autora, pogotovo u Srbiji, često ima apokaliptične prognoze o nadolazećem periodu.

Pitanje koje se kao pokvarena ploča ponavlja na otprilike deset godina odzvanja i danas: Šta će biti kada ova generacija ode? Verovatno ništa – doći će nova i imaće svoj put. A kakav će on biti zavisi od momaka koji kucaju na vrata prvog tima. Predvodnik novog talasa nagoveštava da bi Srbija mogla da ostane na trofejnom kursu i da razloga za brigu nema.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!

Nikola Džepina je za sada pokazao sve naznake da će biti biti veliki košarkaš. Da ima preduslove da izraste jednoga dana u lidera reprezentacije, a razlozi nisu samo košarkaši, koji su očiti, već i ponašanje van terena. Od stereotipa vezanih za nove generacije često ne vidimo suštinu, a ona crta skicu vaspitanog mladog čoveka koji, iako ima samo 20 godina, veoma zrelo razmišlja o svemu što mu se desilo u košarci.

Od Zemuna je krenuo put Valensije, gde je dobio poziv od španskog kluba, a kada su koledži krenuli da pecaju po evropskom moru – nisu mogli da ne vide kapitalca kao što je Džepina. Potpisao je za Vašington, gde će biti i naredne sezone, a leto iza sebe je bilo bajkovito za Beograđanina. Nosio je reprezentaciju do 20 godina na Evropskom prvenstvu. Umalo su osvojili zlato, ali i srebro sija s posebnim ponosom, tako da je dodatno je privukao pažnju na sebe, a kao nagrada za sve što je uradio je stigao poziv Dušana Alimpijevića.

To je bio povod za prekookeanski razgovor sa reprezentativcem Srbje, koji se javio iz Sijetla i vreme do jutarnjeg treninga iskoristio za rekapitulaciju prethodnog perioda.

„Trenutno imam po jedan jutarnji trening dnevno zbog strogih NCAA pravila. Posle toga sam slobodan, jer nam predavanja na fakultetu počinju krajem septembra. Fakultet stvarno nije težak. Sasvim je drugačija priča kada si običan student i kada si sportista. Ljudi sa koledža nam maksimalno izlaze u susret, imamo mentore koji nam pomažu oko domaćih zadataka i gradiva. Jedina obaveza je da se pojaviš na predavanjima i odslušaš to. Zna da bude naporno kad posle jakog treninga dođeš mrtav umoran, ali navikne se čovek na sve”, rekao je Džepina na početku razgovora za Meridian sport.

Dok se sprema za novu sezonu, gde će biti jedan od lidera tima, ima vremena za misli o letu iz snova. Vrhunac se desio kad je zazvonio telefon, a na displeju se pojavilo dobro poznato ime koje je saopštilo najlepše moguće vesti.

„Pozvao me je trener U20 selekcije Nemanja Jovanović. Samo mi je javio da sam pozvan na spisak A reprezentacije i čestitao mi na tome. Bio sam presrećan, kako drugačije čovek da se oseća u tom trenutku? Neverovatna čast i privilegija je naći se među tim momcima, u prvom trenutku mi je sve to delovalo potpuno nerealno.“

Nikola Džepina – iz Valensije u Ameriku: Zvezda najveći san, Vašington lepa realnost

Početak leta je mogao da nagovesti kraj i mogućnost da postane deo seniorskog tima. Ucrtali su u mapu želja seniorski poziv – svi su imali podjednake šanse, a Džepina je uspeo da jedini iz generacije, naravno za sada, ostvari veliki cilj.

„Iskreno, nadao sam se pozivu i imao to u glavi. Pre početka prvenstva za mlade se pojavio nagoveštaj. Trener Jovanović nam je rekao da treniramo i da se okupljamo sa jednim glavnim ciljem – da neko od nas radom i igrama zasluži poziv u A selekciju i da krajnji cilj bude odlazak na Olimpijske igre. Naravno da je osvajanje medalje bilo veoma važno, ali prekomanda u seniorski tim bila je prioritet zbog koga smo radili mesec i po dana celo leto. Znam da do sledećih Igara ima još oko dve godine, mnogo vremena. Neće to doći preko noći, nastavljam naporno da treniram, pa ćemo videti ako se desi, ali sada sam fokusiran na ono što sledi.“

Imao je Džepina simpatičan ispraćaj na studije kod Jokića i družine. Dok mnogi koledži zatvaraju vrata svojim igračima na pomen reprezentacije, Vašington je bio izrazito ponosan na činjenicu da Srbija zove njihovog bisera.

„Moj univerzitet ima potpuno drugačiji pristup prema reprezentaciji u odnosu na većinu drugih koledža koji nemaju praksu da puštaju igrače. Oni žele da nas puste, radili su to i ranije. Izašli su mi u susret i za U20 selekciju i za A tim. Glavni trener je čak lično doputovao u Sloveniju da me gleda na prvenstvu za mlade, a potom je ostao nekoliko dana i pratio treninge seniorske reprezentacije kako bi mi pružio podršku. Američki igrači generalno nemaju izgrađenu svest o tome šta u Evropi znači igrati za reprezentaciju. Trener je tamo želeo da im objasni koliko je to važno. Tek kada su gledali Olimpijske igre u Parizu, počeli su da shvataju dimenziju svega toga. Znaju za Jokića i Bogdanovića, pa su me po povratku ispitivali kakav je Jokić lik privatno. Odgovorio sam im da je skroz normalan i prizeman tip.“

Idealni Džepina posle srebra usmerava pogled ka novim ciljevima: Još medalja, debi u A reprezentaciji – i Crvena zvezda

Rad sa Dušanom Alimpijevićem je bio veoma prijatan za bivšeg igrača Valensije.

„Najviše me je impresionirala brzina igre i neverovatan kvalitet tih igrača. Saradnja sa selektorom bila je izvanredna. Odlično smo trenirali, što se videlo i po rezultatima – dobili sve osim jedne utakmice, a i tada smo od Francuza primili nesrećan koš za pobedu u samoj završnici. Sve u svemu, sjajna saradnja, druženje sa momcima i vrhunsko iskustvo.“

Očekivano, kao najmlađi igrač u reprezentaciji imao je svoje obaveze.

„Najbolje su me prihvatili mlađi igrači, od kojih sam neke znao i od ranije. Tu su prednjačili Jović, Petrović, Đurišić… Kao najmlađi u sastavu imao sam svoje obaveze, posebno na gostovanjima. Moj glavni zadatak bio je da nosim zvučnik i puštam muziku pre treninga i tokom istezanja. Ništa ekstremno niti neprijatno, momci su bili maksimalno korektni.“

Imao je posebnu priliku, unikatnu i neprocenjivu – da sarađuje sa najboljim košarkašem današnjice.

„Čuvati Jokića na treningu je doživljaj sam po sebi. Posle dve nedelje provedene sa njim na terenu, gledajući šta i kako radi, osećam da sam napredovao. On je najbolji igrač na svetu i trudio sam se da upijem svaki njegov potez. A kada dođe do situacije jedan na jedan – tu odbrana ne postoji. Ne može njega niko na svetu da sačuva, poentiraće kad god poželi, jedino ako sam odluči da te poštedi ili promaši. Kod njega i ostalih zvezda najviše me je fascinirao nivo profesionalizma: rutina koju prolaze pre svakog treninga, fokus, način na koji se hrane i vode računa o svom telu.“

Umalo nije dobio i minute… Debi se nije desio, ali je samo pitanje vremena kada će.

„Bio sam u sastavu protiv Francuske, ali nisam ulazio u igru. Ne postoji nikakav žal niti se time opterećujem. Znam da ću u reprezentaciji sigurno debitovati kad za to dođe vreme. Meni je u ovom trenutku bila ogromna čast i privilegija samo što sam bio deo te ekipe i ravnopravno trenirao sa njima.“

Dragulj Valensije, pulen Gurovića, uzdanica Avdalovića – Nikola Džepina: Daće Bog da Jović produži ugovor, Srbija uzme medalju, a ja zaigram za Zvezdu

Kao nagradu za dobar rad se našao na letu za Pezaro, gde je Srbija došla do velike pobede, a Džepina je bio u ulozi posmatrača.

„Utakmica u Italiji bila je izuzetno važna u tom FIBA prozoru. Odlično smo otvorili meč, ali smo potom napravili nekoliko grešaka što su Italijani iskoristili da se vrate. Ipak, momci su pokazali karakter, izdržali pritisak pune dvorane i neprijateljske atmosfere, priveli meč kraju i zabeležili potpuno zasluženu pobedu.“

Vreme u reprezentaciji je iskoristio da upija detalje koji prave razliku.

„U seniorskoj reprezentaciji nije bilo nekih dugačkih razgovora van košarke. Stariji igrači su mi davali isključivo konkretne taktičke smernice vezane za postavljanje akcija, kretanje i samu igru. Svi su mi pružili podršku, rekli su mi da će pratiti moje nastupe na koledžu i navijati za mene.“

Godinu dana ranije, njegova generacija je doživela neuspeh na Svetskom prvenstvu za mlade. Neočekivano, ostala je Srbija bez medalje, ali je bilo jasno da je dobila Džepinu. Sada je dobila i jedno i drugo, pošto su izabranici Nemanje Jovanovića došli do srebrne medalje na Evropskom prvenstvu.

„Prošle godine je ostao veliki žal što nismo uzeli medalju, ali pred ovo prvenstvo sam bio ubeđen da je osvajamo. U razgovorima sa trenerom ciljali smo isključivo zlato. Ta grupa momaka je funkcionisala kao prava porodica, sve smo radili zajedno i atmosfera je bila fantastična. Da mi je neko prošlog leta rekao da ćemo uzeti medalju, verovatno bih poverovao, ali da ću dobiti poziv za A selekciju – u to ne bih verovao. Druženje i rad sa U20 ekipom tokom mesec i po dana leta mi je bilo pravo uživanje i ti momci će mi najviše nedostajati u Americi. Nadam se da će biti prilike da nekada opet budemo svi na okupu“.

Na novu priliku u prvom timu će sačekati do sledećeg leta.

„Nema šanse da me koledž pusti za reprezentativne prozore tokom sezone. NCAA sezona traje svega tri meseca, tempo je izuzetno gust i svaka utakmica je od sudbinskog značaja za tim. Prema njihovim pravilima, u tom periodu ne puštaju nikoga.“

Povratak u Vašington raduje Džepinu, koji će dobiti značajno više minuta nego što je imao prošle sezone.

„Očekivanja su ogromna, i od strane tima i od mene samog. Celo leto sam naporno radio i spreman sam da preuzmem ulogu lidera na terenu. Cilj nam je da odvedemo Vašington što dalje i da izborimo plasman na završni NCAA turnir, a posle toga ćemo videti dokle možemo.“

Prva godina je bila period privikavanja, ali i velika škola iz koje je srpski košarkaš mnogo naučio.

„Debitantska sezona bila je specifična jer sam stigao tek u decembru, usred takmičarske godine. Tada više nema vremena za bazične treninge i uigravanje, već se samo igraju utakmice. Sve je bilo novo: drugačija pravila, drugačiji stil košarke i fizički zahtevi. Teško je kada kao brucoš dođeš u tim gde igraju momci od 23 ili 24 godine koji su u koledž sistemu već četiri ili pet sezona i znaju ga u prste. Ipak, izborio sam se za minute, stekao ogromno iskustvo i bio zadovoljan tom prvom sezonom.“

Iako je bio na radaru mnogih tokom prethodnog perioda, ostao je pri čvrstom stavu da ostane na željenom kursu.

„Sa Vašingtonom sam potpisao ugovor na godinu i po dana. Razgovori o budućnosti vode se tek po završetku takmičarske sezone, tako da tokom ovog leta nisam ni razmatrao druge opcije. Potpuno sam fokusiran na Vašington i siguran sam da sam doneo pravu odluku.“

Rad u Americi je na potpuno drugom nivou u odnosu na sve drugo.

„Uslovi za rad su fascinantni. Imamo dva odvojena sportska kompleksa – muški i ženski. Posedujemo posebnu dvoranu isključivo za treninge i posebnu halu u kojoj igramo utakmice. Tu su najmodernije šuterske mašine, a timski menadžeri, koji su takođe studenti, na raspolaganju su nam 24 sata dnevno. Ako poželiš da šutiraš u deset uveče, samo ih pozoveš i oni su u hali za deset minuta da ti dodaju lopte. Svaki igrač ima karticu kojom u bilo koje doba dana i noći može sam da otključa salu i trenira koliko želi. U okviru kompleksa imamo ogroman restoran za ishranu igrača, kao i moderan medicinski blok za oporavak sa toplim i ledenim kadama i svim mogućim aparatima.“

Samostalan život u Americi prija Džepini, koji je kroz vreme u Valensiji naučio da se bori sa nostalgijom.

„Već tri ili četiri godine živim potpuno sam, još od odlaska u Španiju, tako da sam se odavno navikao. Ovo mi je druga godina u Americi, dobro sam upoznao sredinu i imam drugare. Svaki slobodan dan koristimo da negde otputujemo i obiđemo nešto novo. Pored toga, na svaka dva ili tri meseca mi u posetu dođe neko iz porodice, tako da nema mesta nostalgiji ili krizama. Bilo mi je znatno teže na početku kada sam otišao u Valensiju, gde sam bio sam i nisam govorio jezik, ali sada je sve na svom mestu.“

Vratio je film na odlazak iz Zemuna u Španiju, koji mu je doneo i poznanstvo sa Stefanom Jovićem. Zahvaljujući bivšem reprezentativcu Srbije se snašao u inostranstvu i značajno lakše prebrodio odlazak u nepoznatu sredinu.

„Period adaptacije na profesionalni nivo u Valensiji bio je prekretnica, a pomoć Jovića bila je neprocenjiva. On je proveo dve i po godine sa mnom i stalno mi je davao savete. Kad god smo imali slobodan dan, vodio me je na ručkove, večere ili na more. Kada kao mlad igrač odeš u inostranstvo, od tebe se odmah traži da donosiš više i praviš veću razliku od domaćih košarkaša, a Stefan mi je svojim iskustvom neverovatno olakšao taj prelaz.“

I sada u Americi kraj sebe, doduše na nekoliko sati vožnje avionom, ima selektora Nemanju Jovanovića.

„Mnogo mi znači što je Jogi tu; bili smo u stalnom kontaktu i prošle godine. On je dugo u sistemu, odlično poznaje rad koledža i profesionalne košarke i pruža mi veliku pomoć savetima, kako na terenu, tako i van njega.“

Pogled u budućnost ne opterećuje srpskog košarkaša, ali sve nagoveštava da ispred sebe ima blistavu karijeru.

„Znam da se priča o draftu za predstojeću godinu, ali se time uopšte ne opterećujem. Moj primarni fokus je timski uspeh, lični napredak i uživanje na parketu. Koledž košarka pruža neverovatan ambijent – dvorane su krcate, mečevi su kvalitetni i nema negativnog pritiska. Naravno da je NBA liga krajnji cilj svakog košarkaša i verujem da kroz ulogu lidera u Vašingtonu mogu doći do te šanse, ali idem korak po korak i ne razmišljam previše o tome“, zaključio je Nikola Džepina za Meridian sport.

Bonus video: