„Onaj koji ima smeh na svojoj strani nema potrebe da ima dokaze”. Filozofski pogled Teodora Adorna potvrđuje tezu da način kako se čovek osmehuje govori više o njemu nego reči koje izgovara. Ako je suditi po tome, Nikola Džepina je dečko čija dobra narav jednostavno izlazi na površinu vrlo brzo nakon što mu pružite ruku, a kez ukrasi lice. Dok je čekao da mu konobar donese Cedevitu, što je poprilično potrajalo, ispričao je svoju neobičnu priču od Ledina do Valensije.
Ima atipičan put – koji se razlikuje od većine onih kojima su krenuli njegovi drugari iz reprezentacije Srbije. Na veliku scenu nije stigao preko večitih, niti Meginog pogona, već je iz juniorskog tima zemunske Mladosti krenuo put Španije, gde je potpisao višegodišnji ugovor sa Valensijom. Velikan je prepoznao potencijal u mladom krilnom centru, koji je jedna od uzdanica Vuleta Avdalovića na predstojećem Svetskom prvenstvu u Lozani.
Na svom putu je imao specijalnog saputnika i čoveka koji je mnogo učinio za njegov razvoj. Prirodno je bilo da momak sa Ledina ode kod Milana Gurovića, jer u pomenutom naselju legenda ima svoju dvoranu gde brusi dragulje. Nikolu je oblikovao toliko dobro da je došao u situaciju da ode u Valensiju, koja mu je donela poznanstvo sa još jednim bivšim reprezentativcem Srbije – Stefanom Jovićem.
Iako je povod bila reprezentacija, momak kome je uzor Nikola Mirotić za Meridian sport je govorio o mnogim drugim temema. Naravno, uvod je protekao u bojama Srbije. Nije imao sreću da bude deo Avdaovićevog tima na Evropskom prvenstvu, ali sada je jedan od glavnih osovina Orlića.
“Bio sam pozvan prošle godine, ali sam povredio pršljen, tako da mi je ovo prvo okupljanje”, rekao je Džepina za naš portal.
Sada će imati priliku da predstavja svoju zemlju na velikom prvenstvu.
“Nema lepšeg osećaja. Najlepši koji postoji”.
Rad sa novopečenim trenerom Mege je poseban za dečaka rođenog 2006. godine. Avdalović se etablirao kao jedan od najboljih stručnjaka za rad sa mladima.
“Vule je prema nama sjajan. Trenirali smo sjajno i ono što mislim da je najbitnije pošten je prema nama, kao što smo i mi pre njemu. Svi imamo jedan cilj, da uradimo nešto veliko na Svetskom prvenstvu i osvojimo medalju. Fokusirani smo na naše ciljeve. Lepa je atmosfera, lepo smo radili i važno je da ne budemo stegnuti, nego da igramo našu igru, da budemo pravi. Ako mi budemo na 100 odsto, retko ko može da nas pobedi. Zaista smo kvalitetna generacija, što govori i prošla godina. Sve je na nama i mislim da se mi pitamo. Imamo samopouzdanje. Videli smo da možemo da pobedimo Nemce i Francuze čak i kada ne igramo našu najbolju igru”.
Prvo košarkaško sećanje je vezano, naravno, za reprezentaciju. Budio se usred noći da bi gledao četu Saleta Đorđevića.
“Rio 2016! Sećam se sa ocem sam se budio kako bi gledali. Tada je počelo i više nisam mogao da stanem”.
Familija voli košarku, ali do Nikole nije imala gen za profesionalni sport.
“Tata je igrao amaterski, ali ništa specijalno. Ja sam prvi na nekom ozbiljnijem nivou. Započeo sam, a videćemo kako ću da nastavim”.
Kako je došlo do ljubavi sa narandžastom loptom? Kao i kod mnogih – preko druženja i prijetalja.
“Krenuo sam u Div Basketu na Bežanijskoj kosi. Drugari iz škole su tamo trenirali, pa sam hteo sa njima. To je više školica košarke. Kada je krenulo malo ozbiljnije, negde u pionirima, počeo sam da radim sa Milanom Gurovićem i trenirali smo zajedno dok nisam otišao u Valensiju”.
Milan Gurović ima posebno mesto u srcu Džepine. Nije bio samo individualni trener, već i životni mentor, ali i drugar.
“Ljudi mogu da misle jedno dok ga ne upoznaju, ali kada ga upoznaš – shvatiš da je legenda. Za sve što mi je bilo potrebno, ispoštovao me je maksimalno i neizmerno pomogao. Svaki put kada mi je bila potrebna hala, uvek mi je otvarao vrata. Treninzi sa njim su posebna priča… Jeste naporno, jeste teško, ali sam mnogo napredovao. Ključan je mentalni pristup. Na tome najviše radi. Maksimalno je posevećen i zaista uživa u radu sa malim. Uvek je na sto odsto. Ako nisi na maksimumu , možeš da izađeš iz hale. Dok je trening, tih sat i po vremena je potpuni fokus, a posle uvek može šala i zezanje”.
Mentalne igrice su bile sastavni deo rada.
“Uvek me je provocirao kako bi izvukao iz mene što više. Na primer, zada mi vežbu da dam 10 od 10 i čeka da promašim, gleda me i hoće da ti skrene fokus. Ako promašiš, uvek ide njegovo čuveno – Gde su m**a?”
Menjao je klubove, ali Ledine i Gurovićeva akedemija su uvek bili njegova redovna stanica.
“Posle pionirske sam otišao u Viva basket i onda sam otišao u Mladost Zemun, gde sam bio dve godine. Ali sve vreme sam radio sa Milanom. Uveče trening sa klubom, ujutru sa Milanom i tako svaki dan”.
Odnos je prevazišao relaciju igrač – trener. Jednostavno, količina vremena koju su proveli zajedno je uticala da postanu veoma bliski.
“On je mene i vaspitao. Ja sam tamo bio svaki dan pet godina, izuzev vikenda kada su bile utakmice. Stalno je bilo priča, savetovanje… Prvi put kad me je zvala Valensija, prvo sam pričao sa agentom, a posle toga sam zvao Milana”.
Španija nije ništa promenila, samo su obaveze učinile svoje.
“Čujemo se, popričamo. Hteo sam ovo leto opet da treniramo, ali nije se poklopilo. Ali, kada se završi reprezentacija – sigurno da ću pozvati Milana da radimo zajedno”.
Odlazak u Valensiju je izazvao pravi bum – pogotovo jer bio igrač poptuno ispod radara domaćih medija.
“Nisam ni debitovao za prvi tim. Ja više nisam hteo da ostajem ovde, jer sam mislio da je bolji način rada u Španiji ili Americi. Presudio sam ja! Kada sam čuo kakvi su uslovi i kako se radi sa mladima, popričao sam sa menadžerom, on mi je objasnio sve i preporučio da idem tamo, a i otišao sam prvo da vidim kako to izgleda. Bio sam zatečen – takve uslove nisam video nigde i mislim ni da ih nema niko u Evropi. Kada sam video kako se radi i da imaju program za mene, da sam im bitan i da hoće da me guraju da uspem. To mi se svidelo i odmah sam hteo da odem”.
Sam, sa 17 godina je spakovao kofere i otišao u nepoznatu zemlju da radi i živi. Uporedno završava Sportsku gimnaziju.
“Teško je… I dok sam u Valensiji nije bilo lako, jer sam ujutru sa prvim timom, a uveče radim sa mojima i tako da bukvalno jedva stižem da uzmem knjigu u ruke. Srećom, čekaju me i maksimalno mi izlaze u susret, tako da sad polako učim i tokom leta ću položiti.
Valensija ima velike planove sa Džepinom, potpisali su ugovor sa Srbinom do 2030. godine. Osim što je došao u sredinu koja je širom otvorila ruke, imao je sreće i sa samim mestom. Čarolija grada s dušom je opila i mladog košarkaša.
“Biću tamo još neko vreme. Otišao sam sam. U početku je bilo teško zbog porodice i prijatelja. Ali posle dva, tri meseca sam se navikao. Imao sam sreću, što sam prvo bio četiri meseca, pa sam se vratio u Srbiju, dok mi je ovih godinu dana prošlo brže nego prvih četiri meseca. Trebalo mi je vremena da se naviknem, nisam znao ni engleski. Sada sam ga naučio, a svi su imali razumevanja za mene i učinili da se osećam dobro”.
Dnevna rutina je pomogla da održi mir u glavi.
“Živeo sam sa cimerom. Imali smo sve apsolutno. Napravili su plan. Imamo tutora koji nas obilazi dok nemamo 18 godina. Kada postaneš punletan, onda dobiješ svoju kući. Ujutru trening, online škola, ručak, pa večernji trening… Sve je isplanirano. Upukaju ti ceo dan, a imaš i slobodnog vremena. Na početku dobiješ plan od ponedeljka do nedelje, što mnogo prija”.
Dodatan začin na Nikolin dolazak je bio Stefan Jović. Prvotimac Valensije je dočekao sunarodnika na najbolji mogući način.
“Stefan mi je mnogo pomogao! Prvo kada sam ga upoznao mi je bilo nerealno, jer sam ja njega gledao dok je igrao u Zvezdi. Imao sam straopoštovanje prema njemu. Vremenom, kada smo počeli da se družimo, ostalo je naravno poštovanje, ali sada imamo drugarski odnos. Da nije bilo njega, ne znam šta bi bilo. Vodio me je svuda.. Zbog njega nisam bio usamljen i poneo se zaista šmekerski. Sa njim sam proputovao mnogo i stvarno je legenda! Večno ću mu biti zahvalan. Molim Boga da produži ugovor sa Valensijom”.
Priča se rasplamsala, ali sat je otkucavao. Bližilo se vreme za odmor, a kod Avdalovića plan mora biti ispoštovan. Zato kratko – nekoliko blickrig pitanja. Idol?
“Ja najviše volim da gledam Nikola Mirotić. On mi je taman. Mislim da je vrhunski čovek i strašan igrač. Najviše volim da gledam njegove poteze”.
Avdalović izabrao tim za Svetsko prvenstvo
Omiljena pozicija?
“Iskreno, najviše volim četvorku, ali šta kaže trener igra. Pre sam igrao i trojku, a sada sam često i na petici”.
I za kraj snovi, a jedan ima crveno-beli Eden.
“San mi je da dostingem što veći nivo, da osvojim zlato sa reprezentacijom i da zaigram za Crvenu zvezdu ako Bog da”, zaključio je Nikola Džepina za Meridian sport.
Bonus video:
nemanja.stanisic
Od srca mu zelim da mu se snovi ostvare!!!!
davidpantelic80
Lepo bi bilo videti ovu grdosija kako igra u Zvezdi haha
biljana.rebec
Samo neka misli pozitivno,veliki snovi se cesto ostvaruju!!!!
kluka4002
Mnogo toga mora da se poklopi da sve ispadne kako treba brzo će se pokazati u kom smeru sve ide jedno su želje drugo su mogucnosti