U Partizanovom timu, u sezoni 2014-2015, igrali su Saša Pavlović, Milan Mačvan, Milenko Tepić, Nikola Milutinov, Dragan Milosavljević… Ipak, bila je to istovremeno sezona koja je obilovala nervozom, u kojoj su crno-beli lutali, borili se da izdrže nalet sve jače Crvene zvezde, da odbrane titule u ABA i Srbiji, da se eventualno vrate u Evroligu…
Na tom putu, 4. marta, potpisan je Džoš Akojon. Na bivšeg NBA igrača gledalo se kao na potencijalnog vatrogasca, ali se ispostavilo da će se Amerikanac sa nigerijskim pasošem zadržati u Humskoj samo do 23. aprila.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ipak, boravak u Partizanu je za paklenog šutera iz Kalifornije značio više nego što je i sam mogao da pretpostavi. Kroz višeslojnost mesec i po dana provedenih pod dirigentskom palicom Duška Vujoševića i uz brojne ozbiljne igrače, Meridian sport prolazi u momentu kada je objavljeno da će Saša Pavlović biti deo D.I.R.E. projekta iza kojeg stoji upravo Akojon.
„Igrao sam 25 godina i imam odlične odnose sa mnogim igračima i trenerima iz različitih zemalja. Hteo sam da napravim platformu besplatnu za igrače i trenere“, počeo je javljane za naš portal ljubazni Akojon.
„Košarka je meni mnogo dala, želeo sam da uzvratim zajedno sa partnerom u ovom poslu, Veslijem Flulenom. Možda se sećate njegove priče, doživeo je srčani udar na terenu u Grčkoj 2013. godine i bio mrtav više od 20 minuta! Ipak, vratio se, preživeo i počeo da radi sa decom. Samo je on izgurao oko 400 klinaca. Sada želimo da napravimo korak dalje – da okupimo vrhunske igrače i trenere koje poznajemo, a koji poštuju igru. Da u Srbiji, Italiji, Brazilu, Americi, Africi…dovedu decu na ovu platformu kako bismo im pomogli. Ako, recimo, Saša Pavlović dovede klinca iz Srbije, svi treneri na koledžima će znati ko ga je preporučio i verovaće. Na taj način će se otvoriti vrata za još veći broj dece.“
Akojon je za samo mesec i po dana izgradio odnos sa Pavlovićem koji i danas traje. Sada će Baranin, nekadašnji NBA as, pomoći ne samo ovom projektu, već i samom Džošu.
„Na početku je bilo mnogo naporno. Potrebno je bilo dve godine da se sve podigne. Ali, sada kada dovodimo partnere kojima verujemo, manje oduzima vremena. Ranije smo morali da gledamo snimke, analiziramo svakoga… Imam Fila Hendija, Sašu i druge proverene ljude, tako da više ne moram da gledam svakog igrača. Ako mi Saša kaže da je dobar, apsolutno mu verujem.“
Hendi, Saša… Ali, tu je između ostalih i Frenk Robinson, još jedan dobro poznato lice navijačima crno-belih.
„Da, Frenk je takođe igrao u Partizanu“, nasmejao se Akojon. „Imamo još mnogo ljudi sa kojima pričamo. Fil trenira u NBA pa ima drugačiju komunikaciju. On i Saša su velika imena. Tu je i Džeremi Rusoti sa Prolifik Prepa…“
Pomenut je Partizan. Iako je saradnja Akojona i crno-belih trajala nepuna dva dva meseca, nešto posebno je stvoreno.
„Najbolje iskustvo u mojoj karijeri! Kad sam izašao na prvo zagrevanje i čuo buku u trenutku kad sam probacio loptu kroz obruč, mislio sam da se nešto dogodilo, uplašio sam se. Takav ambijent te tera da igraš jače, da budeš nešto više. Ubedljivo najbolje mesto na kom sam bio! Nažalost, povredio sam rame na treningu. Učinili su sve da me vrate, ali nismo uspeli.“
Tada je Akojon napravio potez koji dovoljno govori o njemu i zašto je održao dobre odnose sa saigračima iz tog perioda.
„Navijači Partizana su zaslužili više od onoga što sam mogao da pružim povređen. Nisam mogao da podignem rame. Doneo sam odluku i rekao ljudima iz kluba: ‘Ne morate da me platite. Otpustite me i dajte te pare nekome drugom ko bi mogao da vam pomogne do kraja sezone’“.
A u jednom momentu je pomislio da može mnogo toga dobrog da se dogodi u Partizanu, iako je klub bio u velikoj krizi.
„Različita je košarka u Kini i Evropi. U Kini je sve na tebi – ne moraš da igraš odbranu, samo šutiraj i ubacuj koševe. U Evropi su svi dobri, svi razumeju igru. Verovao sam da će mi biti mnogo, mnogo lakše da utičem na ekipu znanjem i uz skinut pritisak sa leđa… Mogli smo daleko više, taman sam počeo da shvatam kako se postavljaju blokovi, kako da igram uz Mačvana, Eda (Murića), Dragana (Milosavljevića), Sašu (Pavlovića)… Taman sam počeo da shvatam i šta Dule traži od mene. A onda je povreda došla.“
Dule… Vujošević je posebna tema za Akojona.
„Kad sam došao, prijatelji iz evropske košarke rekli su mi da je mnogo težak trener. Da će biti loš prema meni, da će me gaziti, da će raditi ovo, da će raditi ono… A desilo se sve suprotno! Bio je najfiniji. Jedino što je tražio jeste da budem profesionalac i sve ostalo će onda doći. Ali, ako kasniš na trening, loše radiš, ne fokusiraš se tokom gledanja snimka… Onda postaje onaj koga nećeš voleti. Bio je najbolji na svetu kad shvataš posao ozbiljno. Dule mi je odmah rekao šta želi, da me neće držati na povocu, da šutnem kad sam otvoren, kad želim da igram jedan na jedan, kad želim da organizujem za druge… Dao mi je slobodu. Bio je fenomenalan prema meni, voleo sam ga…“
Utoliko mu je teže bilo kada je dobio poziv iz Francuske.
„Boris (Dalo) mi je javio da je Dule umro… Užasno sam se osećao, mnogo mi je teško bilo. Vujošević je iz Partizana otišao u Limož, a jedan od mojih najboljih prijatelja, Anđelo, tamo je TV komentator. Govorio mi je kako gleda Duletove utakmice, prati njegov rad… Kazao sam mu: ‘Da, to je Dule.’ Kada mi je Boris, zabolelo je.“
U Partizanovom timu dete je bio Vanja Marinković, sada kapiten crno-belih, a perspektivni centar Nikola Milutinov, u ovom trenutku zvanično najbolja petica Evrolige.
„Savršeno se sećam koliko su me samo puta nešto pitali… Neki drugi klinci bi sedeli, a Milutinov bi me pitao kako hoću da mi postavlja blok, rekao mi da kada uradi ovo ili ono, da mu bacim ovako ili onako… Detalji. Marinković me pitao kako posle krosovera nešto uradim… Sve ih je zanimalo. Tada sam znao da će postati odlični. Nisu bili stidljivi i povučeni, čim sam došao krenuli su sa pitanjima. Kako izbacuješ loptu tako brzo, kako postavljaš noge… Svakog dana, na svakom treneru. Rekao sam sebi, ovi klinci će biti mnogo dobri. Kad vidim dokle su stigli, nisam iznenađen.“
Takve klince bi voleo na svojoj platformi. Decu koja žele da uče i slušaju.
„Apsolutno! Partneri mi kažu da imaju nekog dobrog klinca, a prvo što ih pitam je da li voli da uči, da li ima problema sa trenerima, sa saigračima… To su prva pitanja. Ako kažu da je pametan i dobar, onda mogu da mi pričaju o košarci. Milutinov i ostali su bili prvi koji su mi pokazali taj mentalitet, posle čega sam shvatio da želim da znam više kakvi mladi van terena, da li su učenici košarke. To je zapravo i pokrenulo platformu“, ističe Akojon.
Džoš je nastupao za reprezentaciju Nigerije. I radio je to na vrhunskom nivou, iako je rođeni Amerikanac.
„Bio sam ponosan što sam predstavljao oca. On je iz Afrike došao u Ameriku. Ja sada živim u Kanzasu, daleko od porodice koja je u Kaliforniji i shvatam kakva je to žrtva, iako je ocu bilo mnogo teže. Želeo sam da predstaljam zemlju u kojoj je on odrastao. Posle shvataš sve vrednosti toga. Kada igramo protiv Hrvatske, Španije, Brazila, vidiš kakvu strast ti momci imaju prema zemlji. Ako izgube, ili ako dobiju, moraju da se vrate kućama. To je mnogo važnije nego kad se igra za klubove. Kad igraš za zemlju svi su jedno, svi najbolji dođu i žele da pobede.“
Akojon je nastupao i na Olimpijskim igrama 2016. godine kada je Nigerija šokirala Hrvatsku i praktično poslala šahovničare na Srbiju u četvrtfinalu.
„Tek što smo izgubili od Španije u neizvesnom meču. Pre toga smo izgubili i od Argentine, tako da smo se pitali da li ćemo biti samo još jedan tim iz Afrike koji je samo došao na takmičenje, ništa više od toga. Zato smo hteli da budemo super-agresivni, pa i ako izgubimo, da se zna da smo se borili. Ipak, šutevi su počeli da mi ulaze. Sećam se da sam video i saigrača iz kluba u Italiji (Sasari), Roka Stipčevića, dobacivali smo jedan drugom, smejali se… To mi je dodalo još malo samopouzdanja, svaki put kad bih pogodio namignuo bih mu. Pobedili smo …“
Nigerija ima ogroman potencijal, ali su igrači koji bi mogli da nastupaju za ovu afričku zemlju manje-više rasutiu po celom svetu. Četvorica njih su trenutno u Crvenoj zvezdi, u Akojonovom Beogradu – Džordan Nvora, Semi Odželej, Ebuka Izundu i Čima Moneke.
„Znate, imamo grupu na WhatsApp-u i tu su maltene svi iz košarke koji imaju veze sa Nigerijom. Tražimo još ljudi da pridruže toj grupi. Na četu pričaju o svima, a mnogo puta ne znam baš sva ta imena. Ipak, mnogo puta sam video koliko se pominje Moneke, kako je dobro odigrao, kakav je igrač… Neke druge momke ne znam, ali ću ih sigurno upoznati.“
Ipak, uz sav talenat, Akojon je zabrinut za nigerijsku reprezentaciju.
„Za Nigeriju je stvarno nesreća to što radi vlast. Ako kažem šta su nama sve obećavali za Olimpijske igre, a ništa se od toga nije ostvarilo… Bolje da kažu: ‘Dođite i igrajte za svoju zemlju, nećemo moći da vam pomognemo oko ovoga i onoga’ pa onda mi da odlučimo. Umesto toga, oni su pričali šta će sve učiniti za nas, a kad dođeš, ništa se ne desi. Najbolji igrači se tako sigurno neće vraćati, jer si ih slagao. Biće sve teže i teže ako ne dovedu nekoga kome može da se veruje, ko bi mogao da brine o igračima. Dobri hoteli, dobra hrana, transport a ne samo da nas terate da radimo sve i da plaćemo iz svojih džepova. Ako to uspeju, izvući će mnogo bolje nigerijske igrače, umesto što oni odlaze i igraju za druge zemlje“, dodao je Džoš Akojon u razgovoru za Meridian sport.
Bonus video:
