Divovska mu krila smetaju da kroči

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;

on se s burom druži, munjom poji oči,

ali na tlu sputan i zemlji nevičan,

divovska mu krila smetaju da kroči.

Dražen Dalipagić je Bodlerovim „Albatrosom“ ispraćen na komemoraciji kojoj su prisustvovali giganti srpske, evropske i svetske košarke. Onako kako je jedan od najvećih igrača svih vremena, preminuo 25. januara 2025. godine, zaslužio.

Bili su tu: Dragan Kićanović, Zoran Slavnić, Željko Obradović, Božidar Maljković, Žarko Zečević, Svetislav Pešić, Duško Vujošević, Dragan Stojković, Predrag Mijatović, Aleksandar Đorđević, Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Ivo Nakić, Željko Jerkov, Bora Beravs, Dušan Kerkez, Miroljub Damjanović, Branko Kovačević, Zoran Savić, Vlade Đurović, Dragan Todorić, Goran Grbović, Goran Ristanović, Bata Đorđević, Dragiša Vučinić, Mlađan Šilobad, Miodrag Marić, Nebojša Zorkić, Miroslav Nikolić, Nebojša Čović, Nemanja Vasiljević, Blaž Stojanović, Zaga Žeravica…

Emitovan je film sa snimcima iz igre u kojoj je legendarni Praja bio nedodirljiv, kao i sa prijema iz Kuće slavnih.

Dalipagića je govorom ispratio Duško Vujošević.

„Skup gde smo se sabrali da lakše podnesemo tugu, svesni da je otišao jedna od najboljih. Takođe svesni da se ovim skupom zlazi iz oporuke, amaneta koji je ostavio, da ne bude nikakvih komemoracija… Ne bih pričao mnogo o opštim mestima, zna se sve o Praji, neki od vas i bolje od mene. Praja se zvao taj fudbaler iz Mostara po kom je dobio nadimak. Sa 19 godina je došao ovde i to je jedino ime koje će pomenuti, imao je sreće da dođe kod Ranka Žeravice koji je bio u maksimalnoj snazi, pravio je jak Partizan, imao je sreću da dođe kod njih, a imali su i oni sreću. U Partizanu je bio dominantan fudbalski klub, bio je i vaterpolo važan, pamtili smo mečeve na Šalati, Tašmajdanu, košarka je bila u drugom planu i ona počinje da dolazi u prvi plan upravo dolaskom Dalipagića”, govorio je Vujošević.

“Partizanovi navijači među kojima sam ja bio kao klinac, išli smo da gledamo te utakmice i neku strast prema košarci sigurno je razvijala njegova velemajstorska igra. U početku nije bio tako savršen u svom šutu, levoj strani, tom jednom driblingu iz kog je igrao. Međutim, on je košarku nosio u krvi, genima, rođen je sa tim znanjem, a sigurno je i Ranko to koristio na pravi način. Tad je počeo da se stvara kult koji sad drži JSD Partizan, usamljeno. Vrlo brzo je postao ljubimac, idol, svojom igrom, svojim ponašanjem onako poštenog i skromnog čoveka koji je znao u odnosu na svoje kvalitete koja je njegova mera, koliki je njegov prostor i nije povređivao prostor nikoga drugog, nije ulazio, sem u igri. Tamo su mu mogućnosti bile ogromne, trebala je samo potvrda i to je bila vleika dominacija. Brzo je napisao jedan talentovani pisac knjigu o njemu ‘Ispod koša’, iako je Praja bio iznad koša. Horozi, zakucavanja, skok šutevi svi drugi elemeneti, bili su nešto što su od njega napravili… Nije momenat za poređenja, definicije, rang liste, neke rasprave ko se o njega ogrešio, a ko nije. Biće vremena i o tome da se priča, ali Dražen Dalipagić je bio jedan od najboljih košarkaša Evrope i ovih prostora, a po mišljenjima nekih trenera i najbolji igrač.”

MN Press

Vujošević je pričao…

“Hoću da istaknem da je bio fantastičan, pošten čovek. Marko Miljenov bi ga stavio među prvim primerima čojstva i junaštva. On je znao da se našali, primi šalu. Potpuno je bio posvećen košarci. Bio sam pomoćni trener juniora, 1. januara je bio trening u Hali sportova kad je bilo sve oslobođeno, nije bilo treninga. Dolazi Praja s torbom. Krenuo na trening, ide svojim putem, ne razmišlja o odmorima. To je bio stepen posvećenosti, način sportskog života. U to vreme nije bilo mobilnog. Kasno je počeo, dugo je igrao, pre neki dan je bila godišnjica kada je sa 36 godina dao u Arsenalu čak 70 poena Bolonji, moćan je bio. I veliki Jugosloven, po opredeljenu. Postao je Beograđanin. Ja sam došao u Beograd koji je bio glavni grad Jugoslavije, voleo je i verovao u nju. Ja kad čujem himnu Jugoslavije, setim se generacije, kako stoje na postolju i kako ide ta himna zasvirana, ja ustajem.”

“Mnogo je voleo Jugoslaviju, smatrao je to aksiomom, nečim što se ne objašnjava, igrao je za nju, jedan od razloga što nije otišao u Boston Seltikse je što bi izgubio pravo da igra za reprezentaciju. Dolazio je na Kalemegdan, išao je na probu, to su bile šale koje je primao nekog njegovog društva, u ubeđenju sam da je otišao da bi do Majkla Džordana bio najbolji strelac NBA lige. Mogu da svedočim i da pretpostavim, pare koje je zaradio pošteno, znojem, koševima, prenosio je u jugoslovenske banke, jugobanka. Da su bili pametni da kažu da tu pare čuva Dražen Dalipagić. Znao je da su pare u Švajcarskoj sigurnije, ali njemu je Jugoslavija bila sigurna destinacija. Taj raspad Jugoslavije… Sad se neko ljuti kad se pomene građanski rat. Znam da mu je teško palo, mogu pretpostavili kako se osećao kad se rušio stari mostarski most. Desilo se mnogo toga. U ovim vremenima tranzicije, ovim vremenim građanskih ratova, nije želeo da se snađe. Nije želeo da u prljavoj vodi pliva, da koristi tranziciju, privatizaciju određenih fabrika, lokala, bilo čega. Njegova biografija u svim tim vremenima je ostala čista. Ljudi to tumače ovako ili onako. Ja znam da je želeo da bude čist i da nema kontakta s prljavim ljudima.

Na kraju je Vujošević zaključio:

“Na ovoj zemlji povećava se broj ljudi, ali je sve manje nas te retke krvne grupe. Žalim za tobom, Prajo, žalim za nama, Prajo.”