Srbija nikada više nije pričala o koledž košarci. Od uticaja na budućnost, do sadašnjosti koja je donela sezonu sa balkanskim pečatom. Sinoć je Ilinoj stao, ali godine koje dolaze će zasigurno pisati nove bajke koje će u svom sufiksu imati „ić“.
Odlazak mladih preko Bare izaziva oprečna mišljenja i konstantne dileme, a da bi se zaista razumela tema, potrebno je čuti priče od čoveka koji je novim mladim Balkancima svojevrsni sensej. Iz Zemlje izlazećeg sunca javljao se na pozive momaka s prostora bivše države i, kako samo on ume – mirno i staloženo – objašnjavao šta ih čeka kada pređu okean. Dušan Ristić je bio jedan od pionira svog vremena u koledž košarci i sa posebnom radošću pronosi glas o svom putovanju u Arizoni, koja, na njegovu veliku žalost, nije uspela da prođe do borbe za titulu, s obzirom da je izgubila od Mičigena u polufinalu završnog turnira u Indijanapolisu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Često odgovara na pitanja mladih koji žele istim putem, a vrlo rado je prihvatio poziv Meridian sporta da bude vodič kroz koledž košarku za domaću javnost.
„Najbolja paralela za ljude u Srbiji, da bi razumeli šta je koledž košarka, bila bi kroz pogled Amerikanca na evropsku košarku. Kad dolaze u Evropu, njima je mahom sve isto. Ne razlikuju evroligaše od timova koji se takmiče u nižim ligama. Tako je i sa suprotne strane. Postoje velike konferencije – gde se nalaze Arizona, Kentaki, Djuk, Ilinoj… To su veliki programi i univerziteti koji su kroz istoriju pravili ogromne uspehe. Naravno, razlika u odnosu na manje koledže je velika. Amerikanci imaju podelu, koju bih preveo na srpski na sledeći način. Postoji visoki, srednji i niži nivo koledža. U prvoj diviziji postoji oko 350 timova i mogli bismo da ih podelimo u te tri grupacije. Kad pričamo o Martovskom ludilu, pričamo o 64 najbolja tima koja su došla do te faze. Naravno, ima izuzetan broj i drugih kvalitetnih timova koji nisu stigli do završnice“, počeo je Ristić priču za naš portal.
I dalje sa mnogo strasti gleda prema koledž košarci i svakodnevno se informiše o novostima koje stižu iz Amerike.
„Posebna je! Razlog je što nije šablonska. Možemo da vidimo najrazličitije stilove na jednom turniru. Lično, zato uživam u njoj – jer utakmica može da donese dva tima sa dijametralno različitim načinima igre.“
Osim što intenzivno gleda, na direktnoj je vezi sa momcima koji igraju na koledžu.
„Ja sam u kontaktu sa mnogim našim igračima koji su u Americi. Zovu me pre odlaska, često pitaju da im pojasnim situaciju, kontekst i objasnim sredinu u koju dolaze.“
Najveća razlika u odnosu na NBA ligu je strast.
„Kad pričamo o emociji koju donosi koledž košarka, ona je unikatna. U Evropi uglavnom ljudi iz grada navijaju za svoj klub, dok u Americi studenti koji završe koledž i odu da žive u drugi grad ostaju privrženi svom koledžu. Teško je opisati, jer ne postoji ništa slično u Evropi. Scene posle plasmana Arizone na Fajnal-for bile su neverovatne. Čuo sam se sa mojim prijateljima sa koledža, koji su sada svuda po svetu, i svi sa istom radošću pričaju o uspehu našeg koledža. Iako su u pitanju samo četiri godine, čovek se na poseban način veže i ostane mu u srcu do kraja života. Zato je koledž sport mnogo emotivniji od profesionalnog u Americi. Navijanje je bliže evropskom stilu i baš zato je koledž.“
Svoju američku turneju pamtiće do kraja života, jer je ostvario nešto mnogo važnije od današnjih NIL ugovora.
„Prijateljstva i konekcije su najveće blago, a najfascinantniji je osećaj kada sam se vraćao u Arizonu. Svaki put bi me primili kao da nikad nisam ni odlazio. Davali bi mi sve moguće privilegije. Privrženost koju imaju prema svojim studentima je do kraja života, obostrana je i nije materijalna.“
Kapiten reprezentacije Srbije ispričao je jednu anegdotu, kojom je slikovito želeo da objasni koliko su ljudi, konkretno u Arizoni, privrženi svom univerzitetskom timu.
„Letos sam bio u Arizoni i ručao u restoranu. Prišao mi je čovek i pitao da li bi mogao da se slikamo, jer je on pre deset godina bio na Arizoninom kampu kad sam bio frešmen i tada se slikao sa mnom. Pokazao mi je fotografiju na kojoj smo on i ja, a sada me je, deset godina kasnije, prepoznao i želeo da ponovo ovekoveči susret. To me je posebno ispunilo, jer si toj deci bio uzor, a sad je odrastao čovek.“
Koliko se voli košarka oslikava i priča o sezonskim ulaznicama.
„Ceo grad živi za košarku, jer nemaju nijedan profesionalni tim. Skoro je nemoguće doći do ulaznica. Oko 80 odsto ljudi ima sezonske, tako da moraš da se prijaviš na listu čekanja. Možda je malo morbidno, ali u Arizoni ima mnogo penzionera koji vole koledž košarku, pa da bi došao u priliku da kupiš sezonsku, moraš da sačekaš da neko umre. Tolika je potražnja i ekskluzivnost…“
Zainteresovanost medijskih kuća za univerzitetski sport je nezamisliva iz naše perspektive. Ambijent se u Ristićevo vreme podigao na viši nivo, jer je u svom timu imao buduću zvezdu NBA lige.
„Slučaj Diandrea Ejtona bio je ekstreman, jer je bio prvi pik, ali Arizona svake godine ima ogromnu pažnju medija. Svaka naša utakmica bila je prenošena na nacionalnim televizijama – ESPN-u, CBS-u, Fox Sportu… Postoji i jedna zanimljivost, koledž game day. Svake nedelje ESPN izabere jednu utakmicu i dođe u taj grad, pa cela država prati taj meč od jutra do završetka. Pošalju njihove komentatore, Džeja Bilasa, Bila Voltona i ostale, pa oni razgovaraju sa igračima, ispituju odakle su i tako dalje…“
Upravo zato – kao posledica svega – desilo se da koledži danas nude milionske ugovore za igrače.
„U pitanju je zaista ogroman novac. Trudim se da to objasnim na što jednostavniji način, ali tema je izuzetno široka i kompleksna. Pokušaću da je približim iz medijskog ugla – sve je to veoma propraćeno, kako od strane sponzora, tako i ljudi koji ulažu u univerzitete i njihove sportske programe. Jasno je da je u pitanju ogroman kapital i bilo je samo pitanje vremena kada će deo tog novca početi da ide igračima, jer ranije to nije bilo dozvoljeno.“
Čak će bivši studenti biti isplaćeni i retroaktivno…
„Postojala je i velika sudska parnica koja, čini mi se, još traje. Očekuje se da će u narednih nekoliko godina – govorimo o periodu od dve do tri godine – igrači početi da dobijaju određeni deo prihoda. Koliko sam upućen, te sume za sada nisu ni približne onima o kojima se danas govori, ali to je početak uspostavljanja sistema u kojem će svi biti adekvatno nagrađeni za svoj rad.“
U Ristićevo vreme bilo je drugačije, ali se mogao naslutiti razvoj situacije.
„Kada sam ja bio na koledžu, već se govorilo o tome da će doći do ovih promena. NCAA i univerziteti su zarađivali ogroman novac. Ako se dobro sećam, Univerzitet Arizona je u vreme dok sam bio tamo prihodovao između 30 i 35 miliona dolara godišnje samo od košarke. A američki fudbal je još popularniji sport, pa su tu cifre i veće. Bilo je jasno da će igrači pre ili kasnije početi da se plaćaju.“
Naravno, nije moglo bez povoda cele priče – momaka sa naših prostora koji su bili deo divne priče.
„Zaista ogroman uspeh za Ilinoj, a velike zasluge idu na račun momaka sa naših prostora, koji su doneli drugačiji kvalitet koledž košarci. U pitanju su momci koji su imali ozbiljne uloge u ABA ligi, gde su stekli iskustvo. Pokazali su kvalitet i pomogli timu da ostvari neverovatan uspeh. Arizona je, takođe, poznata po regrutovanju internacionalnih igrača. U timu trenutno imaju nekoliko zanimljivih primera – mladog Ivana Karčenkova, koji je već nastupao u Evroligi za Bajern, Moka Krivasa, litvanskog centra sa velikim potencijalom, kao i igrače iz Real Madrida i Australije. Jasno je da timovi koji se oslanjaju na internacionalce sve više ostvaruju rezultate, pa verujem da će se taj trend nastaviti. Slična situacija je i u NBA ligi – nikada nije bilo više internacionalnih igrača, a ogromne zasluge za to imaju igrači poput Jokića i Adetokunba. Globalizacija košarke je očigledna, a sada se sve više prenosi i na koledž nivo.“
Iako su u fokusu momci koji su uspeli da se izbore za svoje mesto, mnogo je srpskih igrača koji se za sada nisu pronašli.
„Naravno, sve zavisi od tima, konferencije i trenera – mnogo je faktora u igri. Kao i u Evropi, dešava se da se igrači ne snađu kada odu u inostranstvo. Nije lako napustiti svoju zemlju, pogotovo u mladim godinama, i prilagoditi se novoj kulturi i drugačijem stilu igre. Ipak, svi ti momci imaju kvalitet i verujem da će pronaći svoje mesto. Danas je, zbog novih pravila, lakše promeniti sredinu i pronaći odgovarajući tim. Ključno je da nastave da rade i budu strpljivi.“
Evropski timovi, među kojima su i srpski, uveliko se žale što mladi odlaze put Amerike. Naravno, kod nas se postavljalo panično pitanje: šta je sa budućnošću srpske košarke?
„Koledž košarka je, prema mom mišljenju, odlična opcija za mlade igrače. Postavljam pitanje šta je alternativa. Naši mladi igrači ne dobijaju priliku u Zvezdi i Partizanu. Osim mladog Nikole Kusturice u Barseloni – koji jeste pri prvom timu, ali još nije dobio šansu – mi nemamo talenta na velikoj sceni. U Srbiji trenutno nemaju mnogo prilika da igraju na visokom nivou. Prelazak iz juniorske u seniorsku košarku je veoma težak i tu se mnogi izgube. Koledž može biti idealan most između ta dva nivoa.“
Nastavlja Ristić u istom dahu.
„Tamo imaju vrhunske uslove za razvoj – fizički, taktički i mentalni. Ako su izuzetno talentovani, mogu da konkurišu za NBA draft. Ako ne, vratiće se u Evropu kao formirani igrači sa 22 godine, što je velika prednost. Ja sam jedan od takvih primera, a ima ih još mnogo. Biće spremniji u klubovima koji nisu imali hrabrosti da im daju šansu kada su imali 18 godina, da se bore za svoju ulogu. Naši talenti neće nestati – talenat uvek ispliva. Možda ne znamo tačno kojim putem, ali će se sigurno probiti. Najvažnije je da igraju i napreduju, a ne da sede na klupi, jer to je najgore za mladog igrača.“
Ponude koje stižu preko okeana su nezamislive za evropske okvire.
„Iako novac ne bi trebalo da bude primaran motiv u tim godinama, radi se o velikim sumama koje možda nikada neće videti u karijeri, a koje sutra mogu da obezbede sigurnost. Zbog svega toga, smatram da je odlazak na koledž „win-win“ situacija za srpsku košarku i ne vidim nijedan negativan aspekt kompletne situacije.“
Vratio je nakratko film na ranije generacije.
„U moje vreme je mnogo manje igrača išlo na koledž, tako da je uzorak znatno manji, ali pogledajte reprezentaciju Srbije – Filip Petrušev, Balša Koprivica, Uroš Plavšić… Sve momci koji su prošli koledž sistem, a ima i drugih igrača koji igraju na visokom nivou iako za sada nisu stigli do reprezentacije.“
Skroman, istinski željan da ne zvuči pretenciozno – pokazao je put kojim se može ići u budućnosti.
„Pogledajte litvanski sistem. Ne kažem da mene treba neko da sluša, ali pričam iz sopstvene perspektive. Zato bih voleo da istaknem sistem Žalgirisa, kome su okosnica domaći igrači, a beleže sjajne rezultate u Evroligi. Njihovi Litvanci su možda čak svi prošli kroz koledž sistem. Tubelis je bio na Arizoni i kroz njegov primer ću pokušati da objasnim zašto mi se dopada Žalgirisova ideja. On je bio na koledžu, malo bio u NBA i pošto nije uspeo – vratio se u Litvaniju, gde je igrao za Ritas i Neptunas, gde je bio vrlo dobar, tako da je usledio poziv Žalgirisa – s kojim blista ove sezone. Epilog cele priče – veliki dobitak za litvansku košarku i za njega samog. Eto primera kako bi naša košarka sutra mogla da ima benefite od koledža.“
Na ličnom primeru je dodatno objasnio šta je važno pri povratku u Srbiju, nakon završenog koledža.
„Kada sam ponovo stigao u Crvenu zvezdu, bila mi je potrebna adaptacija. Stil igre je drugačiji, zahtevi su veći i nema mnogo prostora za greške. Prve godine u Zvezdi bilo je zahtevno, jer je sredina takva da ne postoji tolerancija na grešku. A mladom igraču je neophodan prostor da uči i greši.“
Zaključuje…
„Zato smatram da je za mlade igrače bolje da se posle koledža vraćaju postepeno, kroz sredine gde imaju više prostora za razvoj i greške, a ne kroz timove kao što su Zvezda i Partizan.“
Uveren je da budućnost donosi još veće otvaranje Amerike za košarkaše van američkog tla.
„Danas programi poput Ilinoja i Arizone pokazuju koliko internacionalci mogu da doprinesu, što će otvoriti vrata mnogim igračima iz Evrope. Ipak, i dalje postoje određene predrasude prema evropskim igračima – da su mekani, da nisu dovoljno dobri, ali se one postepeno ruše – baš kao što se to ranije desilo u NBA ligi. Uspeh Ilinoja je zato važan, jer će dodatno otvoriti vrata za momke s naših prostora, koji će u budućnosti biti još više cenjeni i samim tim će im biti lakše da se adaptiraju“, zaključio je Dušan Ristić za Meridian sport.
Bonus video:
nina
A gde bi išli onda? U neki strani klub? Ja sam za to da svaki od tih talentovanih klinaca provede po dve do tri sezone u Zvezdi i Partizanu pa tek onda razmišlja o inostranstvu ili NBA ligi.
tatjana
Nije se skoro niko vratio u Zvezdu ili Partizan od srpske dece sa americkih koledza….