Nevena Rosić, plejmejker Mege i najbolji strelac nedavno završene finalne serije Prve ženske lige, nije imala dilemu…
“Joca je tu neprikosnovena”, rekla je pričajući o budućnosti ženske košarke u Srbiji. O toj “bolnoj” poziciji plejmejkera, na kojoj još od Ane Dabović čekamo novog velikog talenta. Igračicu koja će na takav način praviti razliku. Ana i Joca u reprezentaciji nose čak i isti broj – 13. Neka to bude neki “znak”.
SPECIJALAN POKLON STIŽE: Registruj se i opremi stan – vaučer od 10.000 EUR te čeka!
I sama Nevena je neko koga javnost vidi u dresu Srbije u godinama pred nama. Zapravo, ona je već i debitovala za državni tim. Ali… I ona je to rekla…
“Joca je tu neprikosnovena”.
A “Joca” je Jovana Popović. Devojčica koja će 5. oktobra proslaviti 17. rođendan, visoka 175 santimetara, juniorska reprezentativka Srbije.
Joca je i MVP finalne serije Prve ženske lige u kojoj je predvodila Megu do prve titule u klupskoj istoriji. Nažalost, u arhivama domaćeg takmičenja takvi podaci se ne beleže, ali usudićemo se i reći – da je plejmejker Mege i najmlađi MVP u istoriji naše Prve ženske lige.
Koliko sećanje doseže – i Mina Đorđević je u kadetskom uzrastu bila MVP domaćeg takmičenja. Kada je 2017. vodila Zvezdu do titule, prve posle 13 godina pauze.
“Neeee…“, skoro da se postidela kada smo je pitali da li je pravo iz škole išla na utakmice, pa čak i nedavno završene finalne serije. Ipak je još srednjoškolka.
I dalje nenavikla na pažnju javnosti, pomalo stidljivo je pričala…
“Sigurno da mi sve ovo znači, ali do tog MVP priznanja ne bi došla da nije bilo mojih saigračica. Veoma mi je drago što sam ove cele sezone trenirala i sarađivala sa njima. Mnogo su mi pomogle. Kada god mi je nešto trebalo, uvek su bile tu. Pre svega, sve one su jako dobre kao osobe, pa tek onda sjajne košarkašice. Ovo je moj prvi trofej i veoma mi je drago da sam ga baš sa njima osvojila”, pričala je Jovana za Meridian Sport.
Ali – kako je igrala u finalnoj seriji, nije izgledalo kao još nije proslavila 17. rođendan. O svemu tome kaže…
“Pokušavam da se uskladim sa ostalim saigračicama, da iz dana u dan sve više napredujem. Samo to što treniram sa prvim timom mnogo mi znači, brže napredujem”.
Očigledno je ove sezone napredovala koracima od sedam milja. Šampionska titula i MVP su dokaz svega. Jovana se osvrnula i na finalnu seriju protiv Zvezde. Mega je kroz prve dve utakmice protutnjala, u trećoj je neizvesnost potrajala 30 minuta, ali je to na kraju ipak bila ubedljiva pobeda.
“Ekipa Zvezde je stvarno sjajna, svakako iskusnija od naše. Mi imamo mnogo mlad tim. Ali, ovo smo želele od početka. Znale smo šta hoćemo, došle smo sa puno želje i volje. Uspele smo da pobedimo, na trčanje, na volju, na želju…”
Ta velika želja se jasno videla tokom finala. Ali – koja je njena želja, ona “velika”. Neki san o kome je maštala kada je počela da trenira košarku? Kaže…
“Naravno da sam maštala o tome da igram sa ovakvim igračicama, koje su pre svega jako dobri ljudi. Ovo mi je prva titula, nadam se će ih u budućnosti biti još, da ću iz dana u dan napredovati i poboljšavati svoju igru. I da ću jednog dana uspeti u onome što želim”.
U Megi je godinu dana, tu je stigla iz Vrbasa. Njena priča je – kaže – sasvim obična. Prvim košarkaškim koracima Jovanu je učio Milan Ivanić, u Vrbasu je sarađivala i sa Markom Grubačem i Vesnom Džuver, koja joj je bila trener i u kadetskoj reprezentaciji Srbije. U Megi sarađuje sa Milanom Vidosavljevićem, inače i selektorom juniorske reprezentacije…
“Od 9. godine treniram košarku, počela sam u Vrbasu, gde sam na nivou Vojvodine osvajala trofeje. Odatle sam početkom ove sezone došla u Megu”. I toliko…
Kaže i da uzore – nema…
“Iskreno, ne. Naravno da gledam mnogo košarke, gledala sam i reprezentaciju… Upijam dobre poteze, ali nemam uzora”, kaže Jovana.
Igrala je i za kadetsku selekciju Srbije, koja je osvajanjem prvog mesta na Evropskom prvenstvu B divizije, pre dve godine u Podgorici izborila povratak u elitu, pa prošlog leta u Izmiru sačuvala elitni status. Ovog leta – logično – očekujemo je u juniorskom timu.
“Videćemo”, – kratko je rekla na tut emu.
Sve su ovo samo stepenici ka konačnom cilju – seniorskom timu Srbije.
“Svakome ko počne da trenira košarku cilj je seniorska reprezentacija. Čast je i privilegija igrati za nacionalni tim. Nadam se da ću jednog dana zaigrati na nekom velikom takmičenju”.
I mi se nadamo… I to što pre!
Bonus video:
Goran Munic
Popovicka je kapacitet za WNBA
vanicdusan01
Šteta što se o našim mladim košarkašicama ne piše dovoljno u medijima jer one su izuzetno talentovane i mi obratimo pažnju na njih tek kad ih neki strani klub pozove i onda tamo naprave karijeru