U današnjem blogu ćemo govoriti o prestižnom FIBA košarkaškom takmičenju (Svetskom košarkaškom prvenstvu), njegovoj istoriji i mnogobrojnim uspesima i uticaju naših nacionalnih timova na svetsku košarku.
Pre toga, napomenućemo da je košarkaška priča Srbije na Svetskim košarkaškim prvenstvima prilično duga i neobična. Sredinom 20. veka, košarka je postala relativno razvijen sport za to vreme, i upravo su se u ovom istorijskom trenutku postavljali temelji za sve ono što će košarka postati na globalnom nivou u budućnosti.
Pored početka organizacije međunarodnih košarkakaških takmičenja, postavljeni su i prvi temelji mnogih nacionalnih prvenstava kao i temelji najbolje košarkaške lige na planeti danas, NBA lige.
Sami počeci internacionalnih košarkaških takmičenja su usko vezani sa formiranjem i regulatornog internacionalnog košarkaškog tela – FIBA-e u Ženevi 1932. godine.
Dve godine pre toga, košarka je postala punopravan član međunarodnog Olimpijskog komiteta a njen uzbudljiv način igre je na mnoge sportske navijače ostavio jedinstven utisak.
Sve ovo je pomoglo da se košarka unapredi i da se sport globalno popularizuje. A tu počinje i naša košarkaška bajka.
Uticaj jugoslovenske škole košarke na košarku u globalu
Iz današnje perspektive slobodno možemo da kažemo da kada su se postavljali temelji međunarodnih košarkaških takmičenja, veliki uticaj na to su imali i ljudi koji su uporedo kreirali i tu čuvenu jugoslovensku košarkašku školu.
I direktno i indirektno. Nastupi naših nacionalnih timova na Svetskim košarkaškim prvenstvima i jugoslovenska škola košarke su svakako imali izuzetan uticaj na trenere i igrače, pa čak i čitave timove iz drugih zemalja.
Uticali su i na samu kulturu koja je bila vezana za košarku u tim zemljama. Njihov uticaj na košarku generalno, je, nemerljiv. Ono što sa sigurnošću možemo da kažemo je da su se čitave generacije vrhunskih evropskih košarkaša proizvele iz košarkaških principa koje je ta škola uspostavila, a koji se koriste i dan danas.
Možemo reći da zbog njih i zauzimamo visoko mesto u istoriji i razvoju ovog neverovatnog sporta. Uostalom, 11 medalja sa 19 Svetskih košarkaških prvenstava dovoljno govori o uticaju koji smo imali na “magičnu igru pod obručima”.
Od tih 11 medalja, osvojili smo pet zlatnih, četiri srebrne i dve bronzane, što nas stavlja na drugo mesto osvojenih medalja u istoriji FIBA Svetskog prvenstva, posle Sjedinjenih Američkih Država koje imaju 12 osvojenih medalja.
U nastavku bloga ćemo se podsetiti svakog odigranog Svetskog prvenstva, naših uspeha i neuspeha na svakom od njih i prisetiti se legendarnih igrača, trenera i ekipa koje su obeležile istoriju Svetskog prvenstva u košarci. Kao i nekih legendarnih trenutaka.
Prvo Svetsko prvenstvo u košarci – Argentina 1950
Istorija Svetskog košarkaškog prvenstva traje od 1950. godine, kada je po prvi put održano Svetsko prvenstvo u košarci, i to u Argentini.
Pored toga što je ovo prvi put da se organizuje ovakva vrsta internacionalnog takmičenja košarke u svetu, ovo prvenstvo će ostati upamćeno i kao prvenstvo na kojem je učestvovalo deset reprezentacija iz celog sveta.
Današnja reprezentacija Srbije je međunarodno priznata pravna naslednica svih medalja i uspeha koje smo imali kao Jugoslavija u svojoj istoriji. Među deset reprezentacija na prvom Svetskom košarkaškom prvenstvu u Argentini našla se i reprezentacija Jugoslavije.
Na ovom prvenstvu se nismo baš proslavili jer smo u sva tri odigrana meča bili nadigrani, pa smo prvenstvo završili na poslednjem desetom mestu. Ali, ovo je bio samo mali iskorak u stvari koje će se dešavati na međunarodnoj košarkaškoj sceni u godinama koje dolaze.
Prvi košarkaški svetski šampion postala je reprezentacija domaćina Argentine, koja je u finalu pobedila reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država rezultatom 64 – 50. Naša ekipa se vratila u domovinu obogaćena velikim iskustvom.
Svetsko prvenstvo u Brazilu 1954. godine (I mali iskorak za naš nacionalni tim)
Drugo Svetsko prvenstvo u košarci je odigrano u Brazilu. Na njemu se opet našla i selekcija Jugoslavije koju je tada predvodio proslavljeni trener prof. Aleksandar Nikolić, jedan od utemeljivača jugoslovenske škole košarke.
On je uspeo da sa svojom ekipom dođe do prve pobede naše reprezentacije na Svetskim prvenstvima, što je u tom trenutku bio jako veliki uspeh. Na turniru je ovog puta učestvovalo 12 ekipa u odnosu na deset sa prošlog prvenstva, a naša reprezentacija je osvojila pretposlednje 11. mesto.
Naša reprezentacija je turnir završila skorom 1 – 4, a jedinu pobedu su ostvarili protiv reprezentacije Perua, i to u produžetku. Rezultat je bio 86 – 84 za Jugoslaviju.
Svetsko prvenstvo u košarci 1959. godine – Čile
Svetsko prvenstvo u Čileu je jedno od dva svetska prvenstva na koja naš nacionalni tim nije uspeo da se kvalifikuje. Svetski prvak je postao Brazil, amerikanci su osvojili svoje drugo srebro a reprezentacija Čilea svoju prvu bronzu.
Brazil ponovo centar košarkaškog sveta – (Prva medalja za Jugoslaviju)
Po drugi put u devet godina se Svetsko prvenstvo u košarci igralo u ovoj južnoameričkoj državi. Ovoga puta, naš nacionalni tim je imao ozbiljne ambicije.
Prvenstvo je nastavilo da raste i da se širi, pa se tako u ovom izdanju najbolje svetske košarke u Brazilu našlo 14 ekipa. One su odmerile svoje snage u malo izmenjenom sistemu takmičenja. Ove godine, igrale su se tri grupe sa po četiri ekipe (igrao je svako sa svakim u grupama).
Selektor Aleksandar Nikolić i pomoćni trener Ranko Žeravica (pioniri onoga što danas zovemo jugoslovenska škola košarke) su na raspolaganju imali dve velike evropske zvezde u svom timu.
Legendarno krilo jugoslovenske košarke Radivoj Korać i plejmejker Ivo Daneu su predvodili naš nacionalni tim iz meča u meč. Njihove igre, u kombinaciji solidnim učinkom ostatka ekipe, su rezultirale osvajanjem prve medalje na Svetskim prvenstvima u istoriji naše države.
Naš tim u ranijim izdanjima Svetskog košarkaškog prvenstva u mnogim situacijama nije imao sreće, a ni neophodnog iskustva da ostvari nešto bolji rezultat. Ovoga puta, u Brazilu, naš nacionalni tim je pored uigrane i iskusne ekipe imao na raspolaganju i dva superstara evropske košarke u to vreme.
Na putu do zlata ih je sprečila ekipa budućeg šampiona sveta, Brazil, od koje su pretrpeli i jedini poraz na prvenstvu. Prvenstvo su završili sa učinkom od 5 – 1. Brazil je postao novi šampion sveta sa skorom 6 – 0 i tako osvojio drugu titulu prvaka sveta u košarci u svojoj istoriji.
Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica predvodili su naš tim do prvog srebra u za našu zemlju na Svetskim prvenstvima. Morali smo da se zadovoljimo drugim mestom, ali bio je to jedan veliki korak napred za našu košarku u tom trenutku koji je ostavio itekako pozitivne utiske na sve ljude u našoj zemlji.
5. Svetski kup ponovo u Južnoj Americi (Urugvaj 1967)
1967. godine u Urugvaju na Svetskom prvenstvu učestvovalo je 13 ekipa koje su bile podeljene u tri grupe sa po četiri ekipe. Mi smo bili u grupi sa Italijom, Sjedinjenim Državama i Meksikom.
Domaćin Urugvaj se direktno kvalifikovao za finalni deo prvenstva u kojem su učestvovali pobednici grupa, kao i drugoplasirane ekipe. Ove godine, na terenu, naš tim je dobio dva pojačanja koja vredi spomenuti.
Pored Daneua i Koraća, Ranko Žeravica (koji je u međuvremenu postao glavni trener ekipe) je na raspolaganju imao dve legende hrvatske i jugoslovenske košarke – Krešimira Ćosića i Petra Skansija. Obojica su igrali na poziciji centra.
Popularni “Krešo” je revolucionizovao košarku u Jugoslaviji. Bio je prvi igrač u istoriji košarke koji je mogao da igra svih 5 pozicija na terenu. Lista njegovih košarkaških ostvarenja je poprilično duga, a mi ćemo spomenuti samo neka:
Igrač sa najviše nastupa za nacionalni tim (303)
Uvršten je u FIBA-inih 50 najboljih igrača ikada 1991. godine
Hrvatski kup i dvorana KK Zadar nose njegovo ime
Posthumno je postao član FIBA-ine kuće slavnih 2007. godine.
Uz njega, Petar Skansi je bio kao šlag na torti za trenera Žeravicu. Skansi je bio nešto stariji i iskusniji od Ćosića u tom trenutku. Njegova košarkaška ostvarenja su jednako impresivna:
Uvršten je u FIBA 50 najboljih igrača ikada 1991. Godine
Osvojio je Kup Jugoslavije 2 puta (1972, 1974)
Hrvatski sportista godine (1970)
Najbolji strelac finala Evrolige
Kao igrač je ostavio neizbrisiv trag u istoriji naše i svetske košarke, a kao trener je verovatno ostavio i dublji. Uz ova dva pojačanja na poziciji centra, Jugoslovenski tim je predstavljao više nego ozbiljnog protivnika za sve ekipe.
Međutim, naša reprezentacija opet nije mogla do samog vrha. Sovjetski Savez je po prvi put postao novi šampion sveta pobedivši Jugoslaviju u poslednjem kolu šampionata rezultatom 71 – 59.
Ivo Daneu je proglašen za najboljeg igrača turnira, a našoj ekipi koju je predvodio Ranko Žeravica nike preostalo ništa drugo nego da se opet zadovolji srebrnom medaljom sa najprestižnijeg međunarodnog košarkaškog takmičenja.
Prvo Svetsko prvenstvo van Južnoameričkog kontinenta i prva zlatna medalja (1970)
Svetsko prvenstvo u košarci 1970. godine igralo se u Jugoslaviji. Prvi put je zemlja domaćin košarkaškog Svetskog prvenstva bila država koja se nije nalazila u Južnoj Americi.
Kao domaćini plasirali smo se u finalnu rundu takmičenja, a sistem takmičenja je bio kao sa prošlog prvenstva iz Urugvaja – 3 grupe sa po 4 ekipe iz kojih su u finalnu rundu išle prvoplasirane i drugoplasirane ekipe iz grupa.
Ranko Žeravica je i dalje predvodio naš tim sa klupe, a ove godine imao je, do sada, verovatno i najjači sastav na raspolaganju od kako je postao trener nacionalnog tima.
Skansi, Ćosić, Daneu, Kapičić, Simonović i ostali su se pobrinuli da Jugoslavija osvoji svoju prvu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u košarci. Krešimi Ćosić je izabran u najbolju petorku prvenstva.
MVP prvenstva je bio legenda sovjetske košarke Sergej Belov. Možemo da kažemo da je od ovog prvenstva krenuo zlatni period jugoslovenske košarke.
Portoriko domaćin sedmog Svetskog prvenstva (1974)
Naša reprezentacija je osvajanjem titule šampiona sveta postala favorit za osvajanje Svetskog prvenstva koje je trebalo da se odigra u Portoriku. Međutim, našu ekipu je zadesila smena generacija, i svoju šansu na velikim takmičenjima po prvi put dobijaju dva velika buduća asa Dražen Delipagić i Dragan Kićanović.
Od samog starta prvenstva izdvojile su se tri reprezentacije za koje se znalo da će se boriti za medalje. To su bile Jugoslavija, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez. Ovog puta 14 ekipa je učestvovalo na turniru a naša reprezentacija se kao pobednik prošlog prvenstva direktno plasirala u završnu rundu takmičenja.
Na tron se penje Sovjetski Savez, i to po drugi put. Mi osvajamo treće srebro a amerikancima je pripala bronza. Sve tri ekipe su završile turnir sa skorom 9-1, ali zbog boljeg međusobnog rezultata zlato je pripalo Sovjetskom Savezu.
Dragan Kićanović je proglašen za najboljeg igrača prvenstva i prosečno je beležio 20 poena po utakmici te godine za nacionalni tim.
Manila i drugo zlato za Jugoslaviju (1978)
Osmo Svetsko prvenstvo u košarci održano je u gravnom gradu Filipina, Manili. Na ovom turniru reprezentacija Jugoslavije je pošteno izdominirala protivničke ekipe. Profesor Aleksandar Nikolić se vratio na mesto selektora i okupio ekipu koja će postati poznata pod nadimkom “zlatna generacija”.
Dražen Dalipagić, Dragan Kićanović, Ratko Radovanović, Peter Vilfan, Zoran Slavnić, Mirza Delibašić, Branko Skroče, Krešimir Ćosić, Duje Krstulović, Željko Jerkov, Rajko Žižić i Andro Knego su do zlatne medalje stigli bez poraza.
Ovo Svetsko prvenstvo će ostati u sećanju kao prvo takvo prvenstvo održano u Aziji. Ostaće i u sećanju po tome što se po prvi put na Svetskom prvenstvu igralo po novom sistemu koji je predviđao finalnu utakmicu.
U finalu smo pobedili u neizvesnoj utakmici ekipu Sovjetskog Saveza rezultatom 82 – 81, nakon čega smo proslavili drugu titulu svetskog šampiona u košarci. Jugoslavija je takmičenje završila sa skorom 10 – 0. Drugo mesto je pripalo Sovjetskom Savezu dok je treće mesto osvojila ekipa Brazila.
Najbolji igrač turnira kao i najbolji strelac bio je Dražen Dalipagić.
Povratak u Južnu Ameriku (Kolumbija 1982)
Svetsko prvenstvo u Kolumbiji nije baš ostalo u lepom sećanju za naš tim. Iako smo nastavili konkinuitet sa osvajanjem bronzane medalje, činilo se da je ova ekipa mogla takođe do finala.
Umesto nama, zlato je pripalo većitim rivalima Sovjetskom Savezu, a drugo mesto su osvojili igrači Sjedinjenih Američkih Država. Rolando Frejzer je proglašen za najboljeg igrača prvenstva, a nastupao je za reprezentaciju Paname.
Rolando je takođe bio i najbolji strelac prvenstva a postizao je 24,4 pone po utakmici.
Jubilarno deseto Svetsko prvenstvo i nova nedalja (1986)
Na ovo Svetsko prvenstvo smo otišli u značajno podmlađenom sastavu. Prvenstvo se održalo u Španiji, a finalna faza takmičenja se igrala u Madridu.
Iako je bio jako mlad, Dražen Petrović je bio veoma poznat igrač već u tom trenutku. U svojim klupskim utakmicama, tako i u utakmicama koje je igrao za reprezentaciju, Petrović je izgradio reputaciju maldog superstara evropske i svetske košarke.
Pored njega je tadašnji selektor Krešimir Ćosić poveo i sedaemnastogodišnjeg Vladu Divca koji će postati jedan od nosioca reprezentacije Jugoslavije tokom devedesetih godina 20. veka.
Petrović je bio mladi bek šuter sa sjajnim osećajem za igru, a Divac je bio jako kreativan centar i dobar odbrambeni igrač. Sa njima dvojicom naš nacionalni tim je uspeo da se domogne nove medalje na Svetskim prvenstvima.
Ovaj šampionat će ostati upamćen po trenutku kada je naša reprezentacija izgubila u polufinalu protiv Sovjetskog Saveza. Pedesatak sekundi pre kraja utakmice imala je devet poena prednosti. Sovjeti su uspeli da stignu rezultatski zaostatak postigavši tri trojke, a onda su nas pobedili u produžetku rezultatom 91 – 90.
U finalu je Sovjetski Savez izgubio od Sjedinjenih Država, a mi smo u borbi za treće mesto bili bolji od Brazila i tako došli do nove bronze.
Dražen Petrović je proglašen za najboljeg igrača turnira.
Ovakav ishod turnira je bio veoma bolan za našu ekipu. Uskratili su sebi priliku da se bore za još jedno zlato. Imali su protivnika baš gde su ga želeli, ali im se u polufinalu protiv sjajne ekipe Sovjetskog Saveza jednostavno nije dalo da dođu do pobede.
Postali su iskusniji tim koji će se već na sledećoj smotri najboljih košarkaških reprezentacija iskupiti svojoj publici.
Dražen Petrović i Vlade Divac, sa još nekim mlađim igračima su bili oksonice reprezentacije u sledećih nekoliko godina.
Jugoslavija zlatna u Argentini (1990)
Posle neuspeha iz Madrida, reprezentaciju je preuzeo trener Dušan Ivković. Njegov način razmišljanja u košarkaskom smislu je proistekao od trenera i igrača koji su vodili reprezentaciju poslednjih četvrt veka, međutim on je jedan od najzaslužnijih košarkaških radnika koji je modernizovao jugoslovensku košarkašku.
Ekipa je počela da implementira u svoj način igre savremene košarkaške metode, da igra brže, da više koristi igru u tranziciji i da odbranu igra na mnogo većem nivou. Što individualno, što na timski način.
Sastav su činili: Dražen Petrović, Velimir Perasović, Zoran Čutura, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Jure Zdovc, Radisav Ćurčić, Željko Obradović, Vlade Divac, Arijan Komazec, Zoran Savić i Zoran Jovanović (koji je došao kao zamena za povređenog Dina Rađu).
Svetsko prvenstvo se od ove godine igralo u proširenom formatu, i na njemu je učestvovalo 16 ekipa koje su bile podeljen u četiri grupe sa po četiri ekipe.
Naši momci su uspešno preskakali sve prepreke. U prvom meču na turniru savladali smo ekipu Venecuele 92 – 84, potom ekipu Angole 83 – 77, a onda ekipu Brazila 105 – 86.
Pao je i Sovjetski Savez rezultatom 100 – 77, kao i Grčka 77 – 67. Prvi poraz na turniru pretrpeli smo od Portorika 75 – 82. Naši su se sa jako dobrim učinkom plasirali u polufinale gde smo bili bolji od Amerikanaca 99 – 91.
U finalu smo ponovo pobedili starog rivala, Sovjetski savez, rezultatom 92 – 75, a za najboljeg igrača turnira proglašen je Toni Kukoč. Nažalost, ova ekipa će poslednji put nastupiti u ovom sastavu, jer se posle političkih potresa koji su pogodili zemlju Jugoslavija raspala, kao i svi njeni nacionalni timovi.
Usledio je period sankcija i embarga, i ovo je vreme u kojem su se košarkaški putevi Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i ostalih republika bivše Juge razišli.
Ono što je veoma bitno je da znamo da su imali zajedničke korene, a da se sa košarkaškim praksama koje su zajedno negovali i izgradili duže od 30 godina, nastavilo i posle raspada zajedničke države.
Iako ove Jugoslavije na košarkaškoj mapi sveta više nije bilo, uspesi na košarkaškim terenima su se za našu državu nastavili.
Sankcije i propuštena šansa za klasikom (Kanada 1994)
Kako su našoj zemlji SR Jugoslaviji uvedene sankcije morali smo ne samo da odustanemo od organizacije Svetskog prvenstva koje je trebalo da se održi u Beogradu, već smo morali da odustanemo i od učešća.
Umesto u Beogradu, najbolji košarkaši sveta su svoje snage odmerili u Torontu u Kanadi. Ovo je prvo Svetsko prvenstvo na kojem je dozvoljeno profesionalnim američkim košarkašima iz NBA lige da nastupaju za svoj nacionalni tim.
To je samo po sebi bilo spektakularno za publiku koja je imala priliku da vidi na terenu igrače koji su svojim kvalitetom zaista bili dominantni. Međutim, ono za čim je ostao veliki žal u sportskom smislu je nesuđeni susret dva velika drim tima – Jugoslavije i Amerike. Amerikanci su prvi put došli na Svetsko prvenstvo u najjačem sastavu ali mi smo zbog navedenih sankcija morali da propustimo šampionat.
Amerikanci su lako došli do aposultno zaslužene titule. U finalu su savladali Rusiju rezultatom 137 – 91, a turnir su završili bez poraza skorom 8 – 0.
Ono što je interesantno je da je Hrvatska šampionat završila na trećem mestu i osovjila svoju prvu medalju na Svetskim prvenstvima. Ekipu su predvodili sjajni Dino Rađa i Toni Kukoč.
Povratak na tron i četvrta titula šampiona sveta (Grčka 1998)
Posle jako dugo čekanja, tačnije osam godina, naši momci su imali privilegiju da opet učestvuju na Svetskom košarkaškom prvenstvu. Tim koji je imao neverovatno samopouzdanje i koji je verovao da je mogao do trofeja i 4 godine ranije da ga sankcije nisu sprečile, imao je sada priliku da pokaže koliko vredi.
Reprezentaciju je sa klupe predvodio sjajni bivši igrač Željko Obradović koji je i kao igrač osvajao titule sa reprezentacijom. Mnogi su znali da će biti sjajan trener, ali verovatno ni sam Željko nije mogao da sanja da će postati najtrofejniji evropski trener svih vremena.
Zbog svog igračkog iskustva iz reprezentacije, znao je tačno kako naši igrači moraju da odigraju ako žele da se vrate na stare staze uspeha. Na terenu su nas predvodili “neki novi momci”, Dejan Bodiroga i Saša Đorđević. Uz njih imali smo u ekipi i Željka Rebraču i Predraga Drobnjaka, buduće NBA igrače.
U grupi smo ostvarili sve tri pobede, savladavši Portoriko 80 – 66, Rusiju 82 – 74 i Japan 99 – 54. Kao favoriti smo prošli dalje, a onda su naši momci pokazali fenomenalnu timsku igru koja nam je donela novu zlatnu medalju.
U četvrtini finala smo savladali Argentinu 70 – 62, u polufinalu domaćina Grčku 78 – 73, a u finalu smo naleteli na starog protivnika Rusiju. Taj meč smo uspeli da dobijemo sa dva poena rezlike 64 – 62 i postali smo prva zemlja u istoriji koja je 4 puta osvajala prestižno Svetsko prvenstvo u košarci.
Dejan Bodiroga je izabran za najboljeg igrača turnira, a zajedno sa njim je u idealnu petorku turnira izabran i naš centar Željko Rebrača. Trebalo bi imati na umu da nismo imali na raspolaganju u tom trenutku sve naše najbolje igrače jer je Vlade Divac turnir propustio zbog povrede. To je bio dobar znak da ćemo i u narednom periodu međunarodne košarke biti u njenom samom vrhu.
Sa novim mladim nadama koje su naši treneri uvek motivisali i afirmirali kroz nacionalni tim, budućnost srpske i jugoslovenske košarke na Svetskim prvenstvima je izgledala viđe nego obećavajuće.
Indijanapolis (2002)
U periodu između prvenstva u Grčkoj i prvenstva u SAD-u izdešavalo se svašta, kako u svetu košarke tako i u svakodnevnom životu. Naša zemlja je prošla kroz još jedan buran period, a sa osvajanjem evropskog prvenstva godinu dana ranije, naš tim je imao velike ambicije i u Indijani.
Tim je preuzeo legendarni trener iz Pirota Svetislav Pešić. Roster reprezentacije: Dejan Bodiroga, Peđa Stojaković, Marko Jarić, Milan Gurović, Igor Rakoćević, Vlade Divac, Predrag Drobnjak, Dejan Tomašević, Žarko Čabarkapa, Dejan Koturović, Vladimir Radmanović i Miloš Vujanić.
Iako nisu igrali na svom prepoznatljivom nivou, naši momci su uspeli da izvojevaju pobede na mečevima u grupi protiv Angole rezultatom 113 – 63 i Kanade 87 – 71. Međutim, izgubili smo od Španije 71 – 69 što nas je dovelo do drugog mesta sa kojeg smo prošli u dalji tok takmičenja.
U novoj grupi nas je čekao ne tako lak zadatak, a stvari su se dodatno zakomplikovale kada smo na samom startu druge runde neočekivano izgubili od Portorika 85 – 83. To je značilo da bi prolaskom u četvrtfinale imali težeg protivnika. Što se i obistinilo.
Posle druge faze takmičenja postalo je jasno da će se tim Svetislava Pešića, možda čak i nepotrebno, susresti već u četvrtfinalu sa ekipom Sjedinjenih Američkih Država. To je bio verovatno najveći izazov sa kojim se ova reprezentacija suočila.
U meč sa Amerikancima smo ušli dosta rasterećeno. Većim delom utakmice SAD su vodile, ali su pred kraj treće četvrtine probudio Milan Gurović koji je sa 4 vezane trojke i 15 poena ukupno preokrenuo rezultat u našu korist.
Sjajan je bio i Divac sa 15 postignutih poena, ali čovek koji nas je odveo do pobede je bio Stojaković koji je postigao 20. U američkoj ekipi istakli su se Andre Miler i Pol Pirs sa po 19 poena. Utakmicu smo dobili rezultatom 81 – 78.
U polufinalu smo igrali protiv Novog Zelanda koji nije bio nimalo naivan protivnik Savaldali smo ih rezultatom 89 – 78. U finalu smo savladali Argentinu rezultatom 84 – 77 posle produžetaka u jednoj od najboljih finalnih utakmica u istoriji Svetskog košarkaškog prvenstva.
MVP turnira je bio Dirk Novicki, koji je odveo svoju ekipu do trećeg mesta i prve medalje za Nemačku na Svetskim prvenstvima. Mi smo po 5. put postali prvaci sveta i nastavili smo zlatnim slovima da ispisujemo stranice evropske i svetske košarke.
Svetsko prvenstvo prvi put u Japanu (2006)
Na Svetskom prvenstvu u Japanu je po prvi put u istoriji učestvovalo 24 ekipe. Ekipe su sada bile raspoređene u četiri grupe sa po šest ekipa.
Stekao se utisak da je nivo košarke koji se igrao na prvenstvu znatno opao u odnosu na prošla prvenstva zbog utakmica timova koji u tom trenutku još uvek nisu bili ni blizu po kvalitetu sa najboljim evropskim i svetskim timovima. Naša reprezentacija je ove godine nastupila pod imenom Srbija i Crna Gora, a trener ekipe je bio Dragan Šakota.
Naš igrački kadar je doživeo potpunu promenu u odnosu na Indianapolis. Imali smo samo jednog igrača iz ekipe koja je postala prvak sveta, Igora Rakočevića. Ostali igrači su uglavnom bili mlađi momci koji su igrali po našim klubovima a koji su kasnije napravili jako ozbiljne karijere. Darko Miličić, drugi pik sa legendarnog NBA drafta iz 2003 godine bio je uz Rakočevića naš najbolji igrač.
Iako je ova ekipa nastupala kao de fakto trenutni šampion sveta, igračko neiskustvo jednostavno nam nije dozvolilo da napravimo ozbiljniji rezultat. Posle lošije igre u grupi, ispali smo u osmini finala Svetskog prvenstva. Bolja od nas je bila Španija (87 – 75) koja je kasnije postala novi Svetski šampion savladavši Grčku u finalu. Treće mesto pripalo je Sjedinjenim Državama koje su u borbi za bronzu savladale Argentinu.
Pau Gasol je bio MVP turnira.
Srbija prvi put samostalna na Svetskom pvenstvu (Turska 2010)
Turska je bila domaćin 16. Svetskog prvenstva u košarci. Ove godine smo po prvi put nastupili pod imenom Srbija, a nacionalni tim je ponovo preuzeo Duda Ivković – legenda Radničkog sa Crvenog Krsta, srpske i evropske košarke.
Ivković je povratio dozu samopouzdanja našim igračima koji su već imali jedan uspeh sa njim godinu dana pre osvojivši srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu.
Tim je bio obnovljen sa još mladih igrača, a po prvi put se na svetskom prvenstvu pojavljuju Miloš Tedosić, Novica Veličković i Nemanja Bjelica koji su u tom trenutku svi imali manje od 23 godine i koji su predstavljali buduću okosnicu našeg tima..
Kapiten ekipe i jedan od iskusnijih igrača Nenad Krstić je imao na raspolaganju respektabilan tim koji je ohrabren svojim igrama na Evropskom prvenstvu godinu dana ranije mogao daleko da dogura.
Počeli smo turnir pobedom nad Angolom sa čak 50 poena razlike 94 – 44. U drugom kolu smo posle produžetka izgubili od Nemačke 82 – 81. Kako je prvenstvo odmicalo naši igrači su podizali formu, pa smo u trećem kolu savladali reprezentaciju Jordana 112 – 69 a zatim i reprezentaciju Australije 94 – 79.
U poslednjem kolu bili smo bolji od Argentine i tom pobedom obezbedili prvo mesto u grupi. U šenaestini finala smo naleteli na dobro poznate protivnike Hrvatsku. U meču koji je bio napet do samog kraja, naša ekipa odnosi pobedu rezultatom 73 – 72.
U osmini finala smo igrali protiv aktuelnog šampiona sveta – Španije. Naši momci su sjajno ušli u meč i nisu podlegli pritisku sa početka utakmice. Pitanje pobednika rešio je Miloš Teodosić fenomenalnom trojkom sa devet metara u poslednjem napadu Srbije.
Time smo obezbedili sebi šansu da uđemo u borbu za medalje, što je i bio glavni cilj naše reprezentacije. U polufinalu smo se sastali sa ekipom domaćina Turske, i posle jako neizvesne završnice i par sumnjivih sudijskih odluka, Turska je slavila prolazak u finale.
U finalu su se sastali sa ekipom Sjedinjenih Država od koje su izgubili 81-64. Ostao je gorak ukus u ustima našim igračima posle srceparajućeg poraza od Turske što se najbolje videlo u meču za bronzanu medalju koji smo igrali protiv Litvanije.
U toj utakmici naša ekipa nije ličila na sebe, pa je Litvanija slavila 99 – 88 i time obezbedila sebi novu medalju sa Svetskog prvenstva. Amerikanci su po četvrti put postali prvaci sveta. Za najboljeg igrača turnira izabran je Kevin Durent.
Naša ekipa, iako nije stigla do medalje, napravila je stabilnu okosnicu tima koji će biti kompetitivan na svakom prvenstvu na kojem budu igrali u dogledno vreme.
Srbija srebrna u Španiji (2014)
Svetsko prvenstvo u Španiji je svim ljubiteljima košarke u Srbiji u lepom sećanju. Posle razočarenja iz Turske ova generacija srpskih košarkaša je imala priliku da pokaže da poseduje kvalitet da dođe do medalje. Mada, put do te medalje nije bio lak.
Sa klupe nas je predvodio proslavljeni Aleksandar Đorđević koji je zamenio Dudu Ivkovića i uneo prekopotrebnu energiju u tim.
Ovoga puta format takmičenja je bio nešto drugačiji, iako je broj ekipa koji učestvuje na turniru ostao isti. U prvoj fazi takmičenja ekipe su podeljene u 4 grupe po 6 ekipa, i prve 4 ekipe iz svake grupe su išle u šesnaestinu finala.
Mi smo u prvom delu takmičenja prošlji dalje kao četvrti u grupi sa učinkom od 2-3. Pobedili smo Egipat 85 – 64 i Iran 83 – 70, a izgubili smo od Francuske 74 – 73, Brazila 81 – 73 i Španije 89 – 73.
U drugi krug smo ušli kao totalni autsajderi, a onda su naši momci u pravom trenutku odigrali najbolje kad je najviše trebalo. U osmini finala dobili smo Grčku relativno lako 90 – 72. Na tom meču naš najbolji poenter je bio Bogdan Bogdanović.
Bogdanović je postigao 21 poen, a Nemanja Bjelica je pogurao svoj tim do pobede odličnom odbranom i skokom na obe strane terena. Teodosić je bio standardno dobar. Kalinić bio velika pomoć sa klupe u odbrani.
U četvrtfinalu smo naleteli na Brazil koji nas je pobedio u grupi, ali ovoga puta brazilska reprezentacija nije imala nikakve šanse protiv naših momaka. U napadu je briljirao Miloš Teodosić pistigavši 23 poena i podelivši nekoliko asistencija za brza krila našeg tima, Kalinića i Bogdanovića. Sjajnom i pre svega nesebičnom igrom u napadu i disciplinovanoj igri u odbrani naš tim je došao do ubedljive pobede 84 – 56.
A u polufinalu su nas čekali Francuzi. Postoji jedno nepisano pravilo a to je da jednu ekipu ne možete dva puta da pobedite na jednom turniru. I u ovom slučaju se ostvarilo.
Nakon neverovatnih 40 minuta lavovske borbe srpske i francuske reprezentacije, uspeli smo da se domognemo pobede i osiguramo Srbiji (pod tim nazivom) prvu medalju na Svetskim prvenstvima. U našim redovima opet je Teodosić briljirao sa poena uz fenomenalan šut iz igre 9/12, a čak 6 naših igrača je bilo dvocifreno.
Sjajnom požrtvovanošću uspeli smo da umaknemo naletima reprezentacije Francuske i Nikolasa Batuma koji je meč završio kao najbolji strelac sa čak 35 poena.
U finalu smo igrali sa Sjedinjenim Državama koje su u drugom polufinalu savladale Litvaniju. U tom trenutku, naša reprezentacija se nije mogla ravnopravno suprotstaviti reprezentaciji Amerike. Finale smo izgubili 129 – 92.
Durent je bio MVP turnira. Međutim, bez obzira na to, osvojena srebrna medalja na Svetksom prvenstvu je za ovu generaciju bio ogroman uspeh.
Kina i neki novi klinci (2019)
Svetsko prvenstvo u Kini je modifikovalo svoj format, tako da će se od ovog prvenstva na svotama najboljih reprezentacija sveta boriti 32 ekipe.
Ekipe su na ovom prvenstvu podeljene u osam grupa sa po četiri ekipe, a dve prvoplasirane ekipe iz grupe obzbedile bi prolazak u narednu fazu takmičenja. Naši momci su grupu prošli relativno lako, ali su u ključnom meču na turniru odigrali nešto slabiju utakmicu.
Roster je bio sastavljen od sledećih igrača: Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić, Nikola Milutinov, Marko Simonović, Nemanja Bjelica, Vladimir Lučić, Miroslav Raduljica, Stefan Birčević, Vasilije Micić, Marko Gudurić, Stefan Jović, Boban Marjanović.
Iako smo u prvim mečevima izgledali dominatno na terenu, Argentina je bila ekipa koja je uspela da iskoristi našu nešto sporiju selekciju i izbaci nas sa prvenstva već u četvrtfinalu. Ovo je bila poslednja šansa za neke naše momke da se domognu medalje na Svetskim prvenstvima.
Ali, ova ekipa će svima praviti probleme dokle god na raspolaganju selektora budu igrači kao što su dvostruki NBA MVP Nikola Jokić ili Bogdan Bogdanović. Uz uvek nekog mlađeg igrača naš tim može da se takmiči sa bilo kojim timom na svetu.
A to je sve što mi kao navijači želimo. Šansu da se naša zemlja bori za medalje. A što se tiče Svetskog prvenstva u Kini, Španija je po drugi put postala šampion sveta u košarci. U finalu su bili bolji upravo od Argentine koje nije imala snage da se nosi sa moćnim špancima. Meč je završen rezultatom 95 – 75.
Bronzu je osvojila Francuska koja je u meču za treče mesto pobedila Australiju 67 – 59. MVP turnira je bio Riki Rubio. Bogdan Bogdanović je završio turnir kao član idealne petorke Svetskog prvenstva.
Sledeće Svetsko prvenstvo i nove generacije igrača
Imamo veliku privilegiju da živimo u zemlji čiju su košarkašku istoriju pisali ljudi kao što su Dušan Ivković, Ranko Žeravica, Željko Obradović, Aleksandar Nikolić i mnogi drugi. Zahvaljujući njima, košarka je postala deo identiteta ovog naroda, a pored velikih priznaja koje nam je košarka kao zemlji donela, donela nam je i putokaz na koji treba svi po malo da se ugledamo.
Dominacija neše košarke je vidljiva u svim segmentima evropske košarke, naši treneri su živeli i radili svuda po svetu i odnosili i delili su svoje iskustvo i znanje sa drugim trenerima.
Ostavili smo veliki uticaj na čitave generacije igrača i trenera van naše zemlje. Predivno je videti da neki novi igrači, poput Luke Dončića i Nikole Jokića tu granicu pomeraju i dalje i da je svašta moguće ako vredno radiš na sebi.
Ali, najbitnija stvar koju nas košarka kao sport može naučiti je da zajedništvom, međusobnim pošrtvovanjem i timskom igrom uvek možemo da prevaziđemo sve prepreke, i velike i male.
Košarka nas uči skromnošću. A kada ste deo takve sportske kulture, uspeh je maltene zagarantovan. Sledeće Svetsko prvenstvo se igra sledeće godine na Filipinima, u Japanu i Indoneziji. Naši momci su trenutno u kvalifikacijama i ne ide im baš najbolje za sada.
Posle Indijanapolisa na klupu reprezentacije se vratio Svetislav Pešić. Trenutno se reprezentacija Srbije suočava sa velikim problemima, pre svega sa neigranjem najboljih igrača kroz cikluse kvalifikacija za Svetsko prvenstvo.
Ali svaki tim se suočava sa istim problemima. Bez obzira na sve, treba podržati naše momke koji se odazovu pozivu selektora, a timski i individualni uspesi koje smo jedva uspeli da navedemo ovde u nas verovatno malo i razmazili.
PEŠIĆ OTVORENO O SVEMU: Jokić dođe prvi na trening i poslednji ode, postoji tenzija, ranije su prioriteti bili drugačiji…
OBAVEZNO POGLEDAJTE: RADE OPAČIĆ NAJAVLJUJE JURIŠ NA VRH: Iz poraza se uvek vratiš gladniji!
