Počeo je od nule – sa samo četiri zaposlena. Krenuo u naizgled Sizifov posao, jer nije delovalo kao moguće naterati Nemce da zavole košarku. Ali, imao je viziju, strast i ljubav prema igri pod obručima. Zato je i uspeo! Sagradio je bavarsku tvrđavu, a svoje ime ugravirao zlatnim slovima u temelje košarkaškog kluba. Marko Pešić je postao personifikacija Bajerna – čija je velelepna SAP dvorana postale mesto gde svake nedelje dolazi više od 11.000 navijača da podrži voljeni klub.
Kad je bio na samom vrhu, s obavljenom (ne)mogućom misijom, odlučio je da se povuče i stavi tačku na najuspešniju eru u istoriji kluba. Posle 15 godina nejmar modernog Bajerna je napustio kormilo, a iako možda bez funkcije generalnog direktora – uvek će pronositi ime bavarskog kluba, jer je za Pešića dom i mesto najlepih poslovnih uspeha. Skinuo je teret pritiska i sada iz sunčane Španije gleda prema predstojećoj utakmici između Bajerna i Zvezde. Opušten i raspoložen u razgovoru za naš portal je premotao film na nezaboravne godine u Minhenu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
„Velika promena za mene, jer kad radiš posao koji sam ja radio 15 godina, onda je nemoguće da porodica ne trpi, pošto si 24/7 posvećen zadatku. Mi smo počeli 2011. godine praktično od ničega i bilo je neophodno dati celog sebe zarad projekta. Kad izađeš iz takvog procesa, sve je drugačije – na početku sve bolje, osećaš mir, slobodu… Sad sam sa ženom u Španiji, tako da putujem, uživam i osećam se dobro i zadovoljno“, počeo je Pešić priču za Meridian sport.
Možda se za trenutak odmakao od evroligaške gužve, ali narandžasta lopta duboko je utkana u njegov DNK.
„Košarka je nešto oko čega se za mene i moju familiju ceo život okreće. Radio u klubu ili ne, košarka je sunce prema kojem se okrećemo. Naravno, pratim kako se situacija razvija, ali iz perspektive posmatrača.“
Posao funkcionera kluba kao što je Bajern jednostavno melje. Koliko god bili čvrsti i postojani, ne možete da ostanete neokrnjeni.
„Kad zagaziš u svet profesionalne košarke, ulaziš u režim koji zahteva maksimalnu disciplinu i posvećenost. Skoro 30 godina, od prvog ugovora, naučen sam i naštelovan da živim na taj način. To se sigurno neće promeniti, jer disciplina organizacije dnevnog života je nešto što je ispravno i tako treba da bude. Međutim, za mene je najveći izazov bila odgovornost koju sam imao prema klubu i ljudima koji su mi dali šansu. Ta odgovornost više ne postoji i predstavlja mentalno olakšanje. Osećam se kao da sam skinuo s leđa veliki teret i sigurno mi prija.“
Nemci nisu poznati kao nacija koja pokazuje emocije, međutim, pri rastanku sa Pešićem je bilo dirljivo. Ostavio je trag koji će zauvek biti zapisan u vremenu.
„Ja sam imao sreću da mi je gospodin Henes dao šansu sa 34 godine. Često pričam da možeš da završiš najbolje studije na svetu, da si najbolji stručnjak na svetu, ali ukoliko ne dobiješ šansu – sve je džabe. Ja sam dobio priliku i uvek sam radio i živeo za klub, a nikada nisam živeo od kluba. Bilo mi je jasno da će se samo tako klub kao Bajern pobrinuti za mene. To što sam na kraju dobio da budem prvi počasni član sportskog društva iz košarke sekcije je nešto što ne može da se opiše ni emotivno, niti materijalno. Vrlo je teško opisati kako se osećam povodom takve časti koju sam dobio. Nikada ništa slično nisam očekivao, pogotovo jer sam prvi iz košarkaškog kluba koji dobio takvo priznanje. Filozofija i koncept po kojima sam radio su se i više nego isplatili u smislu svega što sam dobio nazad.“
Najlepši trenutak u Minhenu je ujedno bio i onaj kada je shvatio da je vreme da stavi tačku. Barem za sada.
„Ispunjenje svega desilo se 3. oktobra kada smo otvorili novu dvoranu posle pobede nad Real Madridom. Krug u kojem sam se stalno vrteo se zatvorio. Jedan od najlepših trenutaka u karijeri, ali istovremeno i momenat u kojem sam odlučio da sam završio svoj posao u Bajernu. Jutro posle otvaranja dvorane doneo sam odluku da napustim klub. To me je ispunilo na svim mogućim aspektima. To je bila akumulacija svega – od trofeja, plej-ofa Evrolige, odluka koje su dovele do ciljeva… Sve je stalo u taj jedan trenutak! Nisam odmah saopštio svoju odluku, ali sam duboko u sebi osetio da je došlo vreme da predam štafetu nekom drugom.“
SAP dvorana je jedna od najboljih u Evropi, a tribine su krcate na svakom meču Evrolige, što dovoljno govori gde je Bajern kao košarkaški klub danas.
„Kad smo počeli 2011. godine, nismo imali dvoranu, pa smo dogradili Audi dom i praktično smo iz bauštele krenuli u proces, da bismo posle 15 godina izgradili takvu dvoranu u gradu koji je do skoro bio samo fudbalski. To niko nije mogao da zamisli“.
Na putu prema vrhu nije bilo lako. Mnogo puta je morao da zastane, pogleda, shvati u čemu je pogrešio, da bi na kraju izašao kao još jači.
„Najteži trenuci su najlepši kad pogledam unazad. Pritisak na košarkaški klub Bajern je ogroman – kako u domaćim, tako i u internacionalnim okvirima. Svi misle da kad je potreban novac – Marko nazove Rumenigea i on samo prebaci tri miliona. Međutim, na početku mi je rečeno, što ujedno mislim da je najbolja moguća odluka, da košarkaški klub mora sam da se finansira. Ni fiskalno, ni pravno nije moguće da fudbalski klub daje subvencije košarkaškom. Ta konstantna bitka da se nađe novac, da se objasni ljudima u klubu da moramo da budemo strpljivi kada su u pitanju sportski rezultati… Mi jednostavno nismo mogli zarađeni novac da guramo samo u sportski sektor, već je bilo neophodno napraviti bazu ljudi koji rade posao iza kulisa, koji će raditi na tome da klub dodatno zarađuje. To je bio mukotrpan rad i borba da se podrži takva ideja, pogotovo u klubu kao što je Bajern, gde je rezultat na prvom mestu. Znate i sami da strpljenje nije odlika velikih timova.“
Setio se sada već davne 2011. godine.
„Ja sam počeo sa pet zaposlenih ljudi, a Bajern, kada priključimo i sportski deo, ima oko 140 zaposlenih. Bio je to veliki proces i najteži deo rada. Klub sada sam zarađuje 50 miliona evra godišnje, a ako Bog da – zarađivaće i više u budućnosti.“
Mnogo trenera je prošlo kroz klub tokom Pešićevog mandata. Ipak, trojicu je morao da izdvoji, jer su dali poseban šmek i šampionsku aromu
„Pešić je, kada je došao na zimu 2012. godine, bio veoma bitan trener za razvoj sportskog dela, jer je uveo profesionalizam, stručnost i strukturu koja se nadograđivala u godinama ispred. Imao sam sjajno iskustvo sa Dejanom Radonjićem, koji je došao u Bajern u kritičnom momentu. Osvojio je dve titule… Posle je došao Andrea Trinkijeri, koji je fenomenalan trener i koji je pomogao klubu da dobije iluziju da može i internacionalno da se bori za najviši cilj. Mi smo sa njim u dva navrata bili šut do Fajnal-fora, a onda i četvrtinu od plasmana među četiri najbolje ekipe Evrope. Možda sam nekog zaboravio, ali njih trojica su bili, prema mom subjektivnom mišljenju, najbitniji treneri za razvoj košarkaškog kluba Bajern.“
Rad sa pomenutom trojicom je bio unikatan i svako od stručnjaka je donosio nešto sa sobom.
„Milion anegdota, posebno sa Andreom. Doživeo sam neverovatne stvari s njim. O Svetislavu da ne pričam… Dejan je, za razliku od njih dvojice, bio najmirniji. Bio je veliki profesionalac i radnik. Sa njim je saradnja bila najlakša, a Andrea i Svetislav konstantno postavljaju nove izazove i tražili reakciju druge strane. Nije lako živeti s tim, ali kad se razume da oni daju primer, onda problemi nestaju i dolazi se do sjajne saradnje. Bilo je svega, ali ne bih iznosio u javnost.“
Bajern ne može bez porodice Pešić, pa je tako Marko otišao iz kluba, dok je u svom stilu ušetao Svetislav. Legendarni srpski stručnjak ima 76 godina, ali verovatno poseduje veću energiju nego značajno mlađi treneri. Sada je ponovo na kormilu minhenskog tima.
„Svi me pitaju kako i odakle mu energija. Odgovor je vrlo jednostavan. On živi za košarku, a ne od košarke. Bez košarke ne može da živi. Odatle crpi energiju i motivaciju. Uvek je veliko pitanje kako će kada ne bude radio u košarci. Mislim da će to za njega biti veoma teško. Kada to razumeš, onda je lakše raditi sa njim. Dok sam bio igrač, bilo je nemoguće razumeti ga, ali mi je takvo iskustvo pomoglo kada sam postao generalni menadžer u Bajernu da shvatim njegov način rada i košarkašku filozofiju. On je prilično komplikovan u pozitivnom smislu, ali zbog svega što sam prošao s njim kao igrač – na kraju je bilo lako da razumem njegovu filozofiju i da radim na dnevnom nivou sa njim“.
Marko je otkrio da nije učestvovao u povratku Karija u Bajern.
„Ja sam praktično već izašao iz priče, tako da se nisam mešao, jer ne bi bilo fer, pošto sam odlazio iz kluba. Naravno, pitao me je šta mislim. Ja sam mu rekao da, ako ima energiju, dođe i pomogne, jer je Bajernu u tom trenutku bio potreban čovek koji poznaje situaciju iznutra. Tajna njegovog uspeha je u tome što ima svoju filozofiju, koncept rada, ali je uvek bio spreman da se adaptira na sredinu u kojoj radi, posebno na ljude sa kojima radi – od predsednika, menadžera, pa do igrača. To je jedan od njegovih najvećih kvaliteta. On to ne radi jer je moderno, već zato što se na taj način usavršava. Zato i sa 76 godina radi na najvišem nivou.“
Uloga Marka u Bajernu je bila višestruka, a jedna od njih je bila briga o igračima.
„Moj zadatak je na početku i na kraju mandata bio da sam 24 sata dostupan za igrače i njihove porodice. Nikada se nisam postavljao da sam iznad njih. Naravno, to može da funkcioniše ako obe strane znaju koja je njihova odgovornost. Na moju sreću, nikada za 15 godina koliko sam bio u klubu nisam morao da kažem: ‘Slušaj, ja sam generalni menadžer i ima da radiš ono što ti kažem.’“
Nije želeo da se krije u floskulama kako su svi igrači jednako dragi. Jednostavno, s određenim je ostvario specifičnu konekciju.
„Prošlo je mnogo igrača kroz Bajern u poslednjih 15 godina. Naravno, moram da istaknem Vladimira Lučića, koji je deset godina u klubu. Andi Obst je prototip igrača Bajerna, Nihad Đedović je uradio mnogo za klub, Tajris Rajs i Malkom Dilejni su doneli poseban smer. Bilo je mnogo igrača sa prostora bivše Jugoslavije i svi su ostavili veliki trag.“
Nastavio je…
“Maks Kleber, koji je došao kod nas povređen, praktično pola godine nije igrao, a onda je otišao u NBA ligu, gde je i danas. Pol Zipser, koji je iz omladinskog pogona otišao u Čikago… Na to sam posebno ponosan i oni znaju da uvek mogu da me nazovu i oslone se na mene. To su transferi koji su za mene bili bitni. Naravno, dolazak Ibake, Grega Monroa… Nisu bili laki transferi, ali su bili izuzetno iskustvo.“
Osvrnuo se na jedan odlazak – za koji ne krije da mu je teško pao.
„Najviše me je pogodilo kada je Bonga napustio klub. On je igrač za kojeg sam se dugo borio da dođe u Bajern, još dok je imao 14 godina i igrao u Koblencu. Kada je potpisao za Bajern, to je za mene bila velika satisfakcija. Ja mislim da on nije dobar, nego fantastičan igrač, a još bolji momak. Pogodilo me je kada je otišao i nadam se da će se nekada vratiti“.
Peišić je otkrio i najveću neostvarenu želju vezanu za transfere Bajerna.
„Jednom smo pokušali Vilbekina i bili smo blizu da završimo posao, ali je propalo u poslednjem trenutku. Vilbekin kad vidi Bajernov grb, to je +30! To je moja neostvarena želja, jer je možda pomoglo da u tom trenutku napravimo veći iskorak.“
Naravno, nije moglo bez priče o legendarnom kapitenu – Vladimiru Lučiću.
„On je došao u Bajern posle jedne ne toliko povoljne situacije u Valensiji. Morao je da odluči gde će da nastavi karijeru. Sećam se razgovora sa njim u Beogradu. Tačno znam gde smo sedeli i pričali. Razgovor je bio interesantan i tek tada sam shvatio ko je on. Znao sam ga kao igrača, ali sam tu video o kakvom momku je reč. Sve što se posle toga dešavalo bila je potvrda za mene da je ono što sam video u njegovim očima u tom razgovoru zaista tako. On je osoba koja je pre svega lojalna – klubu i ljudima. Kada te prihvati, ne pušta te! Kao što je bilo u Partizanu, tako je i u Bajernu. Postao je otac i razume da je Bajern klub koji se brine o porodicama. On nije slučajno ni kapiten, niti legenda kluba. Sve što je dobio – zaslužio je!“
Činjenica da Lučić dolazi iz Srbije nije uticala na odnos koji je stvorio sa Pešićem.
„Nikada nisam gledao pasoše i nije mi bilo bitno odakle je igrač. Slučajnost je što je iz Srbije. Ja uvek gledam kvalitet ličnosti, gde je on neprikosnoven, i zasigurno je jedan od najznačajnijih igrača u novijoj istoriji Bajerna.“
Čovek sa biografijom kakvu ima Marko Pešić može da bira gde će da nastavi karijeru. Pominjalo se da bi mogao da bude deo lige koju Lebron Džejms planira da osnuje u narednom periodu. Ipak, trenutno je prioritet odmor i profesionalna nadogradnja.
„Ni sam ne znam šta ću raditi u budućnosti. Koristim vreme da se usavršavam, jer kada si 15 godina u mašineriji kluba – ne vidiš mnogo toga što se dešava oko tebe. Pokušavam da učim, gledam, radim na sebi, pa ćemo videti. U ovom trenutku niti imam, niti hoću da odlučim šta ću raditi. Možda se desi da više ne radim u košarci, a opet možda i bude nešto. Trenutno ne vidim sebe u nekom klubu. Ako bih potencijalno hteo da radim u klubu, onda bi to bio samo Bajern. Mene interesuju projekti koji počinju od nule, koje treba graditi. To su izazovi koji me pokreću. Ali ne vidim u ovom trenutku nešto slično, niti me trenutno interesuju.“
Deluje neverovatno, ali je istinito – da Marko Pešić nikada nije dobio nijedan poziv srpskih klubova i uošte ljudi iz naše košarke.
„Nikada me niko nije kontaktirao. Smatram da kao ličnost i čovek koji ima svoj način rada ne bih mogao da funkcionišem u Srbiji. Srpski klubovi imaju svoj način rada, gledanje na situaciju, komunikaciju sa javnošću… To je sve meni malo strano. Ne kritikujem, samo konstatujem da je drugačije, a ja nisam kompetentan da radim u takvim sistemima.“
Večerašnju utakmicu (20 časova) između Zvezde i Bajerna možda pogleda.
„Ako uhvatim kanal, sigurno ću gledati.“
Imao je reči hvale za crveno-bele.
„Za mene je Zvezda fantastična ekipa. Ako Saša izdrži pritisak, koji se konstantno bez razloga pravi, imaju velike šanse da uđu u plej-of. Igrati u Beogradu pred navijačima Zvezde je jedna od najtežih gostujućih utakmica. Nije bitno da li si Real ili Bajern.“
Istovremeno, veruje da Bajern ima način da iznenadi Zvezdu u Beogradu.
„Sigurno vide svoju šansu i pokušaće da pobede. Nikad se ne zna u Evroligi. Siguran sam da će biti interesantna utakmica, ali mora da se kaže da je Zvezda favorit.“
Za kraj je ostavljena najteža tema, koja bi mogla da bude i vrlo jednostavna, objašnjava Marko. Samo kad bi ljudi gledali širu sliku. U pitanju je budućnost evropske košarke.
„Ako ljudi koji odlučuju u evropskoj košarci imaju interes da pomognu, onda će se naći rešenje. Ako su na umu sopstveni benefit i lični interes, biće veliki problem. Sada imate situaciju da su G liga i koledži prestigli Evropu. Evroliga je postala liga iskusnih igrača, a svi mladi su u Americi ili će biti tamo. Ako se ne reši problem, kompletan ekosistem evropske košarke će biti u ogromnom problemu, a već je sada u problemu, što i sada jeste. Samo da se lični interes skloni na stranu i da odgovorni ljudi počnu da rade zajedno“, zaključio je Pešić za Meridian sport.
Bonus video:
emilija
Suvise dugo je bio u Bajernu i logicno je da mora da promeni sredinu!