Postoji razlog zašto su, tokom dva dana u Zagrebu, neki od najboljih evropskih igrača svih vremena govorili da je najveći, zapravo, bio Dražen Petrović. Najveći.
Oni su ga poznavali, gledali, trenirali, igrali sa njim i protiv njega. Oni su prisustvovali njegovoj veličanstvenosti (ne postoji idealan prevod za engleski „greatness“). Njegovom mentalitetu, umeću, karakteru, harizmi.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Oni su ga među sobom smatrali posebnim. Takav je bio i takav je, prerano, napustio svet.
Više od tri decenije posle njegove smrti, mit o ovom majstoru iz Šibenika širi se po Hrvatskoj i Evropi. Priča se sve do NBA lige.
Toliko je bio obožavan da je Arena Zagreb bila puna ljudi koji su voleli da ga gledaju ili da slušaju o njemu. Memorijal u znak sećanja na Dražena Petrovića okupio je… Sve!
I svi su, u četvrtak veče, bili deo njegove zaostavštine. Mnogo godina kasnije budile su se emocije. Lepe kada bi se vrteli filmovi iz njegove karijere. Tužne kada bi se okupio (skoro) ceo tim iz Barselone 1992, a nedostajao je samo – on.
Ali, da krenemo hronološki, baš kao što je i njegov put predstavljan onima koji su to samo želeli još jednom da vide (pošto svi znaju napamet ionako).
Lesor premotava neverovatan film: Sve što mi se dešava počelo je od Partizana (VIDEO)
Na terenu su igrali reprezentacija Hrvatske protiv Tima Dražen u sastavu: Tornike Šengelija, Ilajdža Brajant, Nenad Dimitrijević, Vanja Marinković, Jaka Blažič, Džanan Musa, Dajšon Pjer, Valter Tavares, Matijas Lesor, Andreas Obst i čovek koji je dobio najveće ovacije – Boban Marjanović.
Luka Dončić, Dario Šarić, Bojan Bogdanović i Ivica Zubac nisu mogli da igraju, ali im je omogućeno da dobiju ovacije kada su se našli na terenu.
Mario Hezonja je bio glavna zvezda hrvatskog tima, ali niko nije dobio veće aplauze od Marjanovića i – Željka Obradovića, trenera Tima Dražen uz Nevena Spahiju.
U pauzama, predstavljani su značajni timovi i značajni ljudi u Draženovoj karijeri. Prvi su na teren izašli članovi moćne Šibenke: Predrag Šarić, kapiten Miro Jurić, Srećko Jarić, Zoran Slavnić i trener Vlade Đurović.
Odmor od igre i predstavljanja napravljen je u vidu takmičenja u šutiranju trojki gde su učestvovali Jordano, Hezonja, Musa i Obst. Hezonja i Musa, saigrači iz Reala, ubacili su po 15 poena, tako da su ušli u finale gde je Hezonja pobedio. I zaradio medaljon sa likom Dražena Petrovića.
Začulo se „Najdraža je košulja plava“ kada su na teren izašli članovi Ciboninedinastije: Mihovil Nakić, Sven Ušić, Andro Knego, Zoran Čutura i trener Željko Pavlićević.
Skandiranje „Ea ea Cibosi“ prekidalo je govornike.
Nakon što je sa Cibonom osvojio sve, Real je odlučio da prekine mučenje i dovede Dražena Petrovića. Kraljevski klub predstavljali su Alberto Ereros, Enrike Viljalobos, Alfonso Rejes. I Luka Dončić.
Potom su ovacije dobili Petrovićevi treneri: Vlade Đurović, Željko Pavličević, Bogdan Tanjević, Zoran Slavnić i Pino Đerđa.
Kasnije i Ergin Ataman i selektor Srbije, Svetislav Pešić.
„Košarka je u međuvremenu postala globalni sport, a on je u tome dao apsolutno najveći doprinos“, rekao je Pešić.
Posebne ovacije stigle su na račun velikih Petrovićevih rivala, Panajotisa Janakis, Dorona Đamšija, Rišara Dakurija, a posebno Nikosa Galisa!
Emocije su kuljale i kada su srpski predstavnici tima iz 1989. izašli na parket: Žarko Paspalj, Vlade Divac, Zoran Radović, Predrag Danilović.
„Mnogo vremena smo provodili zajedno, tokom sezone bili protivnici, posle saigrači. Postaneš familija. Kada dođe vreme za takmičenje, imaš jednog Dražena koji u svakom momentu, energijom i načinom davanja poena, može da stavi 40, takmičenja su nam se pretvarala u zabavu gde svako finale dobiješ sa 20-30 razlike. Dražen je bio izuzetan, kada provedeš to vreme zajedno. Strašan, veliki, veliki igrač“, rekao je Paspalj.
Vlade Divac je dočekan ovacijama, ali kada je počeo da priča, začuli su se i sporadični zvižduci.
Bili su tu i Teri Porter, saigrač iz Portlanda, odnosno Keni Anderson, plejmejker Netsa, NBA timova u kojima je Petrović igrao.
I onda je došao trenutak za suze. Najveći uspeh hrvatske košarke, u Barseloni 1992. na Olimpijskim igrama. Jedan po jedan najavljivani su: Aramis Naglić, Dino Rađa, Arijan Komazec, Alan Gregor, Stojko Vranković, Žan Tabak, Franjo Arapović, Vladan Alanović, Toni Kukoč, Danko Cvjetičanin, Velimir Perasović...“
I broj četiri.
Pojavio se hologram Dražena Petrovića. I zasuzile oči Arapovića. I začuli Novi Fosili.
„Kako je dobro, vidjeti te opet…” “Za ona dobra, dobra, dobra stara vremena…“
To su izgovarali svi prethodnih dana. Kao što je Aca Petrović, brat rekao:
„Dražen nas je sve ovde okupio.“
Ah, da, Tim Dražen je pobedio 110:107.
Bonus video:
uprekic
Treba uvek odrzavati secanja na Drazena