Kada se povukao, Ignasio Naćo Rodrigez je otišao u penziju kao igrač sa drugim najvećim brojem utakmica odigranim u španskom prvenstvu. Rođen u Malagi, trebalo je da postane legenda Unikahe, ali je u jednom trenutku povukao nepopularan potez i otišao u Barselonu.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Tamo se upoznao sa Aleksandrom Đorđevićem, u to vreme jednim od najboljih igrača Evrope. Igrao je kao njegova zamena, a onda i kao rival. Tada mu je i zasmetalo što se Đorđević, koji je u međuvremenu prešao u Real, raduje tituli sa Madriđanima, usred Katalonije. Ušao je u sukob sa srpskim asom, gurnuo ga… Da li se kaješ – upitan je u opširnom intervjuu za katalonski magazin čiji naziv u prevodu znači – ukratko zabeleženo, „Žot Daun“.
„Ne“, odgovara Rodrigez.
Ni kada vidi slike i snimke sa tog finala igranog 2000. godine…
„Nisam ni ponosan, niti se kajem. Ja sam igrač vrele krvi. Nisam ga tražio kada se utakmica završila. Pozdravili smo se kada smo ušli u tunel. Bila je baš vrela serija. Uz sve što se desilo, u tom trenutku, rekao sam mu: ’Zašto si to uradio? Da podgreješ atmosferu? Moglo je da bude problema’. Mnogi me podsećaju na to, kao da se moje vreme u Barseloni svelo samo na taj trenutak. Bio sam tamo šest godina, osvojio mnogo titula. Sećam se da mi je Migelo Betankur, sudija, rekao pre meča sa Unikahom da bi trebalo da ostanem smiren. Kazao sam mu – da sam smiren, ne bih igrao za Barselonu.“
Kada su bili zajedno u Barseloni, međutim, bilo je drugačije.
„Saša je bio dobar saigrač, iako van terena nije bilo mnogo druženja, ne samo sa mnom, već sa svima. Ali, bila je privilegija trenirati sa njim. Bio je mnogo dobar. Ako poredim sa Šarasom, sa njim sam bio sjajan prijatelj, išli bismo na večere. Imao sam čast i privilegiju da budem rezerva dvojici ponajboljih plejmejkera u istoriji evropske košarke koji su, inače, sada sjajni treneri.“
Rodrigez i Đorđević su se sreli u Sevilji, nekoliko godina kasnije.
„Izgrlili smo se i pozdravili. Uvek sam ga mnogo poštovao. Ne pričamo o tome šta se desilo. Ako bolje razmislim, možda nije trebalo to da uradim. Ako treba da se izvinjavam, izvinjavam se. Sve je to prenaglašeno.“
Tri godine kasnije, drugi Srbin mu je postao saradnik. Svetislav Pešić je došao u Barselonu.
„Trenirali smo mnogo više kada je došao. Sa Aitom si želeo da budeš na terenu, kada bismo završili treninge, svi bismo ostajali i radili jedan na jedan, šut… Jedini koji ne bi ostao je Roberto Duenjas. Aitova filozofija je bila da bi trebalo da se radujemo igri. Pešićeva je potpuno suprotna: da napustiš dvoranu umoran kako bi znao kako je kada osetiš isti taj zamor na utakmici. Njih dvojica su bili kao noć i dan. Nikada u životu nisam trenirao kao kod Pešića. Povraćao sam po atletskoj stazi posle nekoliko treninga.“
Imao je još jednu anegdotu Naćo Rodrigez. I to sa završnog turnira 2003. godine, na kojem je Barselona osvojila prvu titulu prvaka Evrope.
„U petak smo pobedili u polufinalu. U subotu je normalno da se pažljivo odradi taktički deo za nedelju. Ali, ne! Igrali smo pet na pet, udarali se… Gledali smo međusobno i govorili: ’Sutra nam je finale, šta ako se neko povredi?’ Pešića to nije zanimalo.“
Što se srpskih košarkaških asova tiče, Rodrigez priča da je otvorene šuteve imao kada je igrao sa Dejanom Bodirogom, da ga je Zoran Savić zvao u Barselonu kada je postao generalni menadžer… Ali, posebno zanimljivo je kako je potpisao Nikolu Mirotića 2019. godine, kada je uveliko bio na mestu sportskog direktora katalonskog giganta.
„Predsednik Bartomeu me je pozvao i rekao da dođem da popričamo nasamo. Prethodno je rečeno da želi da potpiše nekog Španca iz NBA, ali smo svi mislili da je u pitanju Riki Rubio, ili neko od braće Gasol. Kad smo se našli, pitao me je: ’Šta misliš o Mirotiću? Završio sam to. Želim da odeš u Boston i potpišeš ugovor! Pozvaće te njegov agent, Igor Krespo, da ti sve pojasni.“
Rodrigez kaže da nije spavao dva dana, jer nije mogao da veruje da će jedan košarkaš biti toliko plaćen koliko je Bartomeu planirao.
„Rekao sam predsedniku: ’Da li znate koliko primaju Majk Džejms i Šejn Larkin, najplaćeniji igrači? Tri miliona, mnogo manje nego što pričamo o Mirotiću. To će biti bomba za svlačionicu.’ Nekoliko dana kasnije, na sastanku, uprava me je poslušala i odlučila da ga ne potpišemo. Tri meseca kasnije smo ponovo pričali sa Krespom, oko potpisivanja Aleksa Abrinesa. Tada mi je rekao da mu je potrebna pomoć, jer je Mirotić želeo da promeni agenta zato što je posao sa Barselonom propao. Rekao sam mu da je onaj prvi ugovor preveliki, ali da možemo da ponudimo nešto što je prihvatljivije za Evropu.“
Barselona je poslala novi ugovor Mirotiću, tada NBA igraču, ali odgovor nije stizao.
„Premišljao se, jer je Juta nudila 45 miliona dolara i mesto startera. Ipak, u šest ujutru mi je zazvonio telefon. Krespo mi je rekao da je Niko razgovarao sa ženom i da je prihvatio ponudu, četiri puta manju nego što je prvobitno dogovoreno sa predsednikom. U klubu su mi čestitali na sačuvanim milionima. A znao sam i da je Mirotić prvobitno želeo u Real, ali su ga odbili.“
Još jedna uzbudljiva priča je ona koja se tiče ostavljanja Tome Ertela u Istanbulu, umesto da se sa timom vrati u Španiju, 2020. godine. Sve je počelo od toga da je Francuz želeo da napusti klub i trener nije računao na njega. Ali, igrač je hteo u Istanbul sa timom. Nije se sa ekipom i vratio. Jer, u međuvremenu je dogovorio saradnju sa Realom!
„Posle utakmice, otišao sam u svalčionicu. Šaras mi je rekao: ’Ertel se ne vraća sa nama, zar ne?’ Kazao sam mu da mora da se vrati, ne možemo ga usred pandemije koronavirusa ostaviti tamo. ’Ne, Naćo, to ne može tako. Ide u Madrid!’ Pričao sam posle sa ljudima u kluba i rekli su da ne možemo da ga ostavimo u Istanbulu. Ipak, devetorica ljudi u u svlačionici su mi rekli da ga ne žele.“
Naćo je rekao da kada bi mu se sve ponovilo, čak i da mu svi kažu da ostave igrača negde, ne bi to učinio.
„Bila je to ozbiljna greška.“
Bonus video:
