Jednog letnjeg dana, 2014. godine, Nikola Jokić se pojavio u prostorijama „P3“ u Santa Barbari. Dečak na pragu NBA lige došao je tada kod Markusa Eliota, sportskog naučnika i osnivača laboratorije „Peak Performance Project“ iz koje stižu rezultati o fizičkim potencijalima određenih atleta.
Meridian sport te casti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!
Tamo, u Kaliforniji, procenjuju najbolje sportiste sveta i traže tajne ljudskih dometa. Smatraju da su tradicionalna merenja – visina, snaga, brzina – suviše ograničena, a da sprint, vertikalni skok i benč nisu kompletni da bi pokazali šta neko u teoriji može da postigne.
Jokić je tada imao 19 godina i mali pivski stomak, kako je ocenio Eliot. Vertikalni skok je bio 43 santimetra. Bio je to najgori vertikalni skok koji su ikada zabeležili.
Sada najbolji košarkaš sveta, prošao je potom mnogo ozbiljnije testove. Pokretljivost kukova od kojih zavisi lateralna kretna, koliko brzo može da ukoči, koliko visoko može da skoči dva puta zaredom… Kada su testovi bili gotovi, rezultati su ubačeni u mašinu koja pomoću algoritama grupiše sportiste sličnih sposobnosti.
Jokić je bio u grupi „Švajcarski noževi“ jer je mogao da uradi sve.
„To su oni sa ocenom 4-, ili 4, ali u svemu“, objasnio je Eliot. „To je Jokić. Pogled na te podatke bio je prelep.“
Ova priča „Atletika“ proistekla je ne zbog sada već potvrđene činjenice da je Nikola Jokić najdominantnija sila svetske košarke. Već zato što slično telo vlada američkim fudbalom.
Slika gde Patrik Mahoms, bez majice, slavi u svlačionici, postala je viralna zbog činjenice da telo kvoterbeka Kanzas Siti Čifsa ne deluje ni nalik na ono kako biste zamislili građu vrhunskog sportiste, jednog od najpopularnijih u Americi. Opušten stomak, retki zategnuti mišići…
„Pomislio bi neko da je klasičan tata koji vodi dete na fudbal“, opisao ga je Tajrik „Čita“ Hil.
„Dad Bod (telo tate)“, slegnuo je ramenima i Mahoms, svestan da ga izgled ne sputava da bude nešto najbolje što američki fudbal trenutno (a grabi i ka istoriji) ima. Sa takvim fizičkim predispozicijama došao je sada do trećeg uzastopnog Superbola.
Jokiću i Mahomsu se u društvu priključuje i Luka Dončić. On na P3 merilima takođe nije blistao u tradicionalnim segmentima, ali je imao supermoći. To su nazvali „ekscentričnom silom“. U prevodu, sposoban je da ide punom brzinom i odjednom se zaustavi.
Mahoms brže menja promene pravca nego što trči pravolinijski, koristi viziju da bi shvatio koliko brzo je važno da ide u odnosu na odbrambenog igrača. Njegove reakcije su hitre.
Dovesti telo do nekih ustanovljenih standarda nekada je kontraproduktivno. U bejzbol svetu, prosečna težina igrača koji su bacali lopticu davne 1994. bila je 87,5 kilograma, a 2010. godine – 98,5. Brzine kojom loptice lete ka udaraču sada su neuporedivo veće.
„Ako njima više prija da imaju 20 odsto masti u telu, zašto bismo jurili da dođu do 10 odsto“, rekao je Ben Bruster koji je istraživao ove specifičnosti.
Mahomsu prija kada je na 14 odsto. Procent masti kod sportista se obično kreće od 7-8 odsto, dok je Majkl Džordan imao nestvarnih četiri odsto! Ali, to je bio on. Nikola Jokić je došao sa oko 21 odsto masti, sada je na oko devet prema nekim informacijama. I dominira.
Sećate se onih poređenja “moj MVP protiv tvog MVP-a” kada se pojavio snimak proslave osvajanje medalje u Parizu?
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Amerikancima je neshvatljivo da neko ko nije atletske građe može da izvodi onakve skokove i pokrete kakve rade Jokić i Dončić.