Pedeset godina od istorijske titule - Moka Slavnić s ljubavlju i gorčinom: Vekovne greške učinile da Zvezdina riznica nema više evropskih trofeja

Znate onaj osećaj kada deda vadi priču iz arhive svojih sećanja, a vi već posle prve rečenice znate poslednju. Ali ne pomišljate da prekinite mudru glavu sede kose, već sa istim entuzijazmom slušate i upijate svaki detalj. Naši stari žele da ostave u amanet naslednicima ono najvrednije što su sakupili na životnom putovanju. Reči su moćno oruđe, iako često potcenjene, imaju snagu da dopru do čoveka, da probude i inspirišu, ali ako su koraci ostavili istorijski trag, onda je mnogo manja šansa da delo krene putem zaborava.

Možda se na Zvezdinom evropskom trofeju sakupio koji centimetar prašine, ali je danas dan kada blista, jer je 2. april zapisan zlatnim slovima u almanahe kluba sa Malog Kalemegdana. Pre tačno pola veka Crvena zvezda je osvojila prvi i jedini pehar u evropskim takmičenjima. Kup pobednika kupova je krenuo avionom iz Udina i uselio se u crveno-bele vitrine na ušću Save u Dunav.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

I više nego dovoljno razloga da se pretraži imenik i pozove kontakt pod imenom Zoran Moka Slavnić. Mangupski kako samo on ume, daje instrukcije kada će biti slobodan za lekciju iz košarkaške istorije. Na drugi poziv odgovara svojim zaštitnim znakom – asistencijom. „Pucaj“, izgovorio je Moka istog momenta, a naše je bilo da započnemo premotavanje filma čiju reprizu i dalje sanjaju u Crvenoj zvezdi.

„Prvo zaista ne mogu da verujem da je prošlo 50 godina… Sećam se svega, jer dementi zaboravljaju blisku prošlost. Vreme je pokazalo da nije lako ući u finale, a kamoli pobediti. Objektivno nismo imali ravnopravnog protivnika u Zbrojovki. To je bio pečat jedne generacije koja je polako spremala da se raziđe. Takve stvari ti dokažu da nisi proćerdao godine tek tako. Pehar je bio nagrada. Ni sanjali nismo da će to biti jedini trofej Zvezde u Evropi“, rekao je legendarni Slavnić na početku razgovora za Meridian sport.

Ako bismo napravili paralelu sa aktuelnim trenutkom, Kup kupova je imao skoro istu vrednost kao današnji Evrokup. E, pa Zoran Slavnić, kapiten Dragan Kapičić, Ljubodrag Simonović, Dragiša Vučinić i ostatak crveno-bele družine se prošetao do najvišeg postolja. Na putu do pehara su redom padali 17 Nandori iz Albanije, francuski Banjole, CSKA iz Sofije, torinski Sakle, španski Estudijantes u polufinalu, a poslednja prepreka je bio Spartak Zbrojovka.

„Osvajanje Kupa kupova je bilo zaista dominantno. Jedva smo čekali da odemo “preko“ kako bi kupovali odeću. Samo smo se nadali da ne idemo na Istok. Što se tiče košarke, mislim da nije bila nijedna teška utakmica za nas“.

KK Crvena zvezda slika 2

Verovatno bi mnogi u nastavku očekivali priču o veličanju svoje generacije i uspehu epskih razmera, ali je Moka i dok je bio na terenu gledao na igru drugačijim očima. Samim tim i na sport, život…

„Nije to šampionska generacija… Pokazali smo da nismo pravi kada od šest puta pet nismo bili prvaci. Nismo imali trenera da nam uđe u svlačionicu, podeli šamare i stavi stvari na svoje mesto. Kvartet Vučinić, Simonović, Kapičić i moja malenkost je nešto ipak predstavljalo. Imali smo odlične rezerve i bio je respektabilan tim, ali iskren da budem, šampionski nije“.

Crveno-bele je davne 1974. godine sa klupe predvodio legendarni profesor Aleksandar Nikolić – koji, barem prema rečima Slavnića, nije uspeo da uspostavi adekvantu vezu sa igračima.

„On je jedan od tri najveća trenera i nema šta da se kaže, ali on nije bio čovek koji je želeo da uđe u konflikt. On je bio gospodin i džentmlen, a to je više za izdavanje knjiga nego za trenera“. 

I tada su razne glasnine umele da se uvuku među javnost. Jedna je bila da su Slavnić i Simonović imali nesuglasice. Želeo je Moka da stavi tačku na takve navode.

„Atmosfera je bila dobra. Bili smo mladi, tako da nije bilo ljubomore. Pogrešno je od strane novinara saopšteno javnosti kako je nastao sukob između mene i Simonovića. Ako je postojao animozitet, jedino je mogao da postoji između Simonovića i Kapičića, jer su bili strelci, dok sam ih ja kljukao loptama. Naravno, ukoliko je zaista postojao. Bila je potrebna jaka ličnost da postavi stvari na svoje mesto“.

Kao prvi srpski klub sa evropskim peharom u svojoj riznici, negde se očekivalo da Zvezda nastavi osvajački pohod na Stari kontinent. Ali nekako je uvek falio taj jedan korak.

„Bilo je potrebno više kvalitetnih igrača. Bio sam reprezentativac tek godinu dana… Vučinić, Simonović i Kapičić su bili reprezentativci. To su bili odlični igrači, ali je nedostajalo mnogo toga”.

Ne krije gorčinu…

„Ljut sam pre svega na sebe, pa onda na ostale. Morali smo da nađemo jednog teškog centra sa naših prostora i onda bi možda dobili šampionsku notu. Bili smo mladi i nismo mogli da se uplićemo u donošenje takvih odluka. Zato nisam zadovoljan. Sanjao sam da budemo prvaci Kupa šampiona, ali bez ozbira na moju nepomirljivost – bio sam svestan onih drugih. CSKA sa osam reprezentativaca Rusije, Vareze sa dva najbolja stranca u Evropi. Teško mi je bilo da se mirim sa činjenicom da je neko drugi bolji“, osvrnuo se Slavnić na činjenicu da je Kup evropskih šampiona ostao van domašaja njegovih ruku, iako je godinu dana pre osvajanja Kupa kupova bila u polufinalu najkvalitetnijeg evropskog takmičenja.

KK Crvena zvezda slika

Vreme je prolazilo, a evropski trofeji su izmicali…

„Prođe pet, deset, dvadeset, pedeset godina… Pitaš se šta je ovo, kako niko ne osvaja?! Verovatno se nije radilo kako treba. Napravile su se kardinalne i vekovne greške. Na tacni smo imali Kićanovića i Dalipagića. Možda to nije loše, jer je Partizan postao ravnopravan rival i na neki način mi smo stvorili moćan Partizan, jer uprava nije razumela koliko su Dalipagić i Kićanović bili dobri“.

Slavnić se vrlo slikovito seća kako su dva velikana umesto crveno-belog zadužili crno-beli dres.

„Išli smo u Mostar da igramo, jer je Vučinić bio odatle. Hteli smo da vidimo Dalipagića i da ga uzmemo. Ali, pojavljuju se ljudi iz Partizana Siske Čolović i Miketa Đurić. Posle su me pitali kako mi se čini broj 14, na šta sam im odgovorio da nisam baš zapazio kakav je, ali da čim su došli ljudi iz Partizana, da ne razmišljamo mnogo nego da uzimam. Tada su rekli: „Imamo Kapičića“ i tako smo ostali bez Dalipagića“.

U slučaju Kićanovića sve je mogao da promeni Pežo 504.

„Kada smo 1973. godine igrali za reprezentaciju, vozio sam celu noć iz Zadra i povraćao… Sa mnom su bili Kapičić i Kićanović i išli smo pravo na sajam. Predsednik je bio Aleksandar Gec, čuveni igrač i legenda Zvezde. Oni su nisu dogovorili, jer je Kića tražio Pežo 504. Koliko god da je koštao, nije bila to neka lova. I tada su pričali da imamo Ducija… To su zaista katastrofalne greške. Inače, Kićanovićev otac Nikica je bio najveći zvezdaš u Čačku. Kića i ja smo bili zajedno u reprezentaciji, tako da znam da je i njemu crveno-belo bilo bliže srcu. Dalipagić sa druge strane nije gravitirao ni prema Zvezdi, ni prema Partizanu“.

Razgovor vraćamo na istorijski podvig kluba sa Malog Kalemegdana, ali sledi dribling Mokinih reči, koji objašnjava zašto kada se seća trofeja Kupa evropskih kupova nema ushićenje.

„Uspeh u Udinama ne sme da se neigra, ali ne bih da pričam sa mnogo euforije o tom trofeju, jer je nisam osećao ni tada, ali sam bio srećan što smo uzeli evropski trofej“.  

Munjevito prelećemo preko 50 godina i stižemo do aktuelne sezone, koja je najavljena kao istorijska, ali je ponovo ostala bez evropskog pečata.

„Kinta u životu ne može da kupi sreću, ali može da ti pruži zadovoljstvo. Isto je u sportu. Ne može da ti kupi titulu. Imali smo primera u prošlosti da su osvajali timovi koji nisu imali najveći budžet. Kinta može da pomogne, ali nije sve. Evroliga donosi iznenađenja i mogućnosti. Kako da nadoknadiš manjak kinte. Tako što si pametniji i bolje vidiš, pa kupiš igrače ispod radara. Ja se nadam da će Zvezda jednom uraditi tako nešto i ponovo doći do evropskog trofeja“, završava Moka optimistično priču za Meridian sport.

Bonus video:

2 Komentara

    Uvek je zadovoljstvo i uživanje pročitati neki ovakav tekst, i slušati o slavnim danima nase Zvezde.

    Kakva su to vremena bila … steta sto vide toga nema sto su tokom godina upropastio i sport na svaki noguci način zato su nam vitrine i prazne bez trofea

Postavi odgovor