Dan kada je sa svake Ruže otpala po latica

Fiksni telefon u Žurnalu je kratko zvonio.

„Dule je, neko me zvao.“

Nije mu odgovaralo kad je čuo ko je s druge strane žice. A kad Dušku Vujoševiću nije odgovaralo, to nije mogao, niti je na bilo koji način, pokušavao da sakrije.

„Daj mi Latkovića ako je tu…“

Drugi Dule (Latković) se javio, kratko popričao, spustio slušalicu i zadovoljno počeo da se smeje:

„Kaže ti Dule da je jeftin način da se ruši Partizan to što si naveo imena onih koji su povređeni.“

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Od tada, koliko god tekstova napisao i (ne)prijatnih razgovora obavio, ako bi na mobilnom telefonu izašlo 063xxxxxx, to je nešto značilo.

Nepunih deset godina kasnije, u nikad tmurnijem i nikad zagušljivijem hodniku Partizanovog stadiona, ispred kancelarija i trofejne sale u kojoj je svojeručno popunio barem jedan zid, Vujošević je izgledao potpuno drugačije nego kada je bio u naponu snage. Bolest i bitke na različitim frontovima su ga prepolovile. A nekoliko minuta ranije, u Klubu sportista, čuo je da u njegovom Partizanu više nije dobrodošao.

Prizor tog čoveka koji je bio – sviđalo se to nekima ili ne – krajnji autoritet u srpskoj i jugoslovenskoj košarci dobrih petnaestak godina, ostaje urezan.

„Košarci će nedostajati Dule“, rekao je kolega te 2015.

Tada smo se, zapravo, oprostili od Duška Vujoševića, velikog trenera. A opraštamo se danas, 8. aprila 2026. Valjda zato što Dule i Partizan… Čudno je to.

U tom zastarelom prolazu u Humskoj stajao je istrošen čovek. Preciznije, čovek koji je sam sebe istrošio – u Partizanu i za Partizan. I koji je u svemu tome, da ne bude zablude, uživao.

Uživao je dok se švrćkao parketom crveno-belog Pionira kao da je to šetalište u Herceg Novom. Ma ne, nije ni u Boki imao takav osmeh kao u trenutku dok mu većinski deo Srbije poručuje koliko ga mrzi. Samo je on znao kako se oseća, možda je to bila maska ubedljivija od svih onih sa Maškara, ali je zaista delovao kao da u tome pliva savršeno. Kao da strah ne postoji.

Kako i da postoji kad je sa 27 godina (dvadesetsedam!?) preuzeo jedan od najtalentovanijih timova Evrope možda i svih vremena, sa Divcem i Paspaljem, vodio ga do Fajnal-fora, pa do osvajanja FIBA Kupa Koraća i titule velike Jugoslavije kada su u njoj igrali šampioni Evrope.

Kako i da ima straha kada je od povratka u Partizan uvek birao mlade i sa njima išao na bogatije i moćnije. Istina, za to mu je bila potrebna podrška, a imao ju je od Predraga Danilovića baš zato što je jedan od njegovih učenika znao da je Dule bio to što jeste. Onaj koji će se boriti protiv svih. Svih!

Đordi Bertomeu? Ne treba ga dirati? Mogla bi da stigne kazna? Udarao je po „Bertolomeuu“ kad god je stigao.

Rado Lorbek? Nije pametno, moćan je čovek u Evroligi? Nije imao trunku ustezanja.

Evroligaške sudije? Mogle bi da se svete? Nema veze! Uletao je raspojasan ka njima dok ga je Dragan Todorić vukao za košulju, držao… Bio je to ples njih dvojice koji više nigde ne može da se vidi na košarkaškim terenima. Verovatno i ne treba, ali je koreografija svakako bila uvežbana do savršenstva isključenja.

Arbitrima Dule svakako nije nedostajao uz teren, ali i oni će danas, sutra, narednih dana sedeti u nekoj „sudijskoj kafani“ u svakom delu Evrope i sećati se svega što su prošli sa njim. Možda će se i smejati.

O novinarima da ne pričamo. A bili su mu najzahvalniji (nismo, ali je trebalo da budemo) na spektakularnim citatima koje je po potrebi izvlačio iz knjiga koje je toliko zavoleo.

Strogoća je iz njega izbijala, ali je imao dečački osmeh kad bi bacio neku foru, ili bi ostao hladan kad izgovori njegovu manje poznatu:

„Život je opasna pojava po zdravlje.“

I niko, nikada, neće posumnjati da li je neki, recimo, Gete zaista govorio ono gde ga je Dule citirao. Ostaće upisano da jeste. Svedok: Duško Vujošević.

Poslednjih godina u Partizanu je pokazivao slabosti (usledio bi poziv da ovo može da pročita). Ali slabosti prema momcima koje je vodio.

Na treningu u Kijevu, prilikom vežbe „tri na nula“, mladi Pera Aranitović je signalizirao Draganu Milosavljeviću da mu baci eli-up posle čega bi verovatno mogao samo da traži ispisnicu. Kapiten ga je spasio zadržavši mir, ali kada ih je Dule okupio, kada je trebalo biti najmirniji i najposlušniji, Gagi nije izdržao. Po cenu da mora da pliva po Dnjepru za kaznu, dobroćudni Kragujevčanin je počeo naglas da se smeje. Vujošević se u čudu isto zasmejao, zbunjen. Možda je opsovao Gagija, ali i to je bilo iz ljubavi. Ljubavi prema toj iskrenosti.

Zato je i voleo toliko Milosavljevića. I njega i Lučića. Njih dvojica su bili među retkim učenicima koji su ga obilazili svojevremeno u bolnici kada su problemi sa bubregom uzeli maha.

Voleo je i mnoge druge iz nepregledne mase onih koje je trenirao, kojima je davao šansu kakvu možda nikad ne bi, a koju svakako nikad pre nisu, dobili.  Retki su mu uzvratili ljubav kada bi napustili crno-beli brod. Uvek svesni koliko im je pomogao, ali ne praštajući ono što im je – najčešće – govorio. Njima, ili o njima. Verovatno i s razlogom. U određenim slučajevima sigurno s razlogom!

Dok se još probijalo dnevno svetlo kroz stakla Hale sportova, uhvatio je Bogdana Bogdanovića za vrat. Sa svih strana su krenuli na njega zbog tog nedopustivog poteza, a novinar (tada Žurnala sada Meridian sporta) koga su i samog treneri jurili po školskim salama da ga biju zbog neposlušnosti – napisao je kritiku jer se Dule nije izvinio dobrom 22-godišnjaku. Zato što je gordo stajao na konferenciji i govorio da je to „normalno“… A nije bilo.

Samo dan kasnije, isti novinar je tražio ono što se ne traži – dozvolu da pozove Bogdanovića.

„Može“, javila je Duletov odgovor i sama iznenađena Sonja.

Možda se tim činom izvinio, ali na pogrešnu adresu. Bogdan je pokupio stvari i otišao.

Zbog onoga što je Vujošević govorio, otišli su i neki drugi sa kojima je bio najbliži.

Međutim, sa svakog od njih – sa svake Duletove ruže – otpala je po latica u sredu, 8. aprila 2026. godine. Otpala i sletela na prvi košarkaški teren.

Bonus video: