Dragan Todorić o bestseleru: Morao bih da skinem rukavice, ali nešto mora da ostane među nama. Partizanov uspeh zasmetao Evroligi, niko na svetu nema legendarne trenere kao mi (VIDEO)

Na listi ličnosti iz srpske košarke koje su trenutno nedovoljno iskorišćene Dragan Todorić bi svakako imao mesto u TOP 5. S obzirom na ogromno iskustvo, uz vitalnost, obaveštenost i brzinu razmišljanja koja ne odaje da je nedavno napunio 72 godine, po mnogima bi bio i lider na tom spisku. Trenutno je savetnik predsednika Partizana, ali to otprilike izgleda kao da Ferari vozite Ibarskom magistralom, daleko od mogućnosti da u bilo kom trenutku razvijete punu brzinu.

Jedini čovek koji je što kao igrač, što kao funkcioner učestvovao u osvajanju svih trofeja Partizana za Meridian sport je govorio o prijateljstvu sa Kićanovićem dugom pola veka, povukao je paralelu između Kićinog i Danilovićevog rukovođenja crno-belog kluba, prethodnoj turbulentnoj sezoni, kao i izazovnoj predstojećoj… skenirao je trenutnu situacije u našoj košarci i stanje u sudijskoj organizaciji, na kraju i otkrio da li će objaviti dopunjeno izdanje biografije „Crno na belo”, čiji je prvi tiraž brzo rasprodat.

Za Todorića je Zlatibor obavezna destinacija tokom letnjeg odmora. Zbog punjenja baterija, ali i druuženja sa Draganom Kićanovićem, nekadašnjim saigračem, bliskim saradnikom, kumom…

„Družimo se od 71. Inače, znamo se od 70. igrali smo jedan protiv drugog, on u Železničaru iz Čačka, ja u kraljevačkoj Slogi. Odnos koji smo napravili tokom 50 i više godina je mnogo više nego onaj između saigrača…”, počeo je Todorić priču za Meridian sport.

Priča Milovana Đorića o tome kako sa Draganom Džajićem nije razgovarao 18 godina, potakla ga je da ispriča zašto su u ovom kumstvu dugo bili zahlađeni odnosi.

„Svako prijateljstvo ima uspona i padova. Sve što smo radili, bilo dobro ili loše, sve je bilo zbog Partizana. Nije bilo zbog nekih stvari van kluba. Slušao sam malopre o odnosu Đore i Džaje… Kića i ja se uopšte nismo svađali, nije bilo nijedne ružne reči, nikakve polemike između nas. Desila se smena Željka Lukajića sa kojom se jednostavno nije složio. Sećam se, kao da se juče dogodilo – u kancelariji smo bili Đorđe Čolović i ja, ušao je i sa Sisketom razmenio par reči. Potom je samo izašao iz kancelarije rekavši: ’Želim vam sve najbolje’. To je bilo, koliko se sećam, neke 1994. Od tada više nije ušao u Partizanove prostorije na stadionu. Tako da i mi nismo govorili, nismo se jednostavno čak ni viđali. Ako smo se videli u tom periodu desilo se jedanput, dvaput.”

Otopljavanju odnosa doprineo je Željko Obradović.

„Željko je za 50. rođendan pravio veliku feštu. Okupio je širi krug prijatelja i poznanika. Sad, da li je to bila Željkova ideja, u svakom slučaju nas je stavio da sedimo za istim stolom. Koliko se sećam Kića je prvi došao sa ženom, posle njega ja sa suprugom, pozdravili smo se kao da se ništa nije desilo i od tog trenutka…”, zastao je Todorić, pa dodao: „Lepo je rekao Đora da možda naše prijateljstvo postalo još čvršće nego što je bilo do tada.”

Kićanović je ne samo igračka legenda Partizana, već i sinonim savremenog Partizana. Početkom 21. veka klub je sa velikim uspehom vodila još jedna legenda – Predrag Danilović. Sa obojicom je sjajno sarađivao, a na pitanje da li kao funkcioneri imaju sličnosti povukao je paralelu:

„Imali su sličnosti, imali su viziju. Taj posao ne možeš da radiš ako ne možeš da predvidiš neke stvari. Kad je Kića došao da bude direktor kluba, zadao je svima nama u klubu šta treba da uradimo. Zadatak je bio vrlo prost – ’Hoću da četvoricu, petoricu najboljih mladih igrača u Jugoslaviji dovedem u Partizan. Pri tome moramo da zadržimo dvojicu, trojicu iskusnih koji treba da pomognu klincima da stasaju.’ I tako je Partizan, ako tako mogu da kažem, napravio Đorđevića, Divca, Paspalja, Danilovića i Nakića, da ne nabrajam sad sve. A veliku ulogu u njihovom sazrevanju imali su Grbović, Savović i Obradović koji su, oni su bili ta trojka koja je pomogla klincima da postanu asovi. Divac, Paspalj, Đorđević i Danilović su pored Rađe i Kukoča bili najbolji u Evropi, svi su došli do NBA. Neko je u NBA imao veliku karijeru, neko nije, ali su svi imali ogromne karijere. To je bila Kićina vizija, on je to osmislio. Imao je u glavi i situaciju sa Željkom Obradovićem. Fiksirao ga je dok je još igrao, znao da će on da bude taj. Samo je čekao pravi trenutak i na sreću desilo se te ’91. I Partizan je osvojio evropsku titulu. Mada, mislim da je to donekle bila kompenzacija za Gan, kad smo faktički najbolji tim, ali je plaćen ceh neiskustvu Duleta Vujoševića, koji je tada bio mlad trener.”

Na red je došla Danilovićeva era:

„Danilovićeva vizija je bila angažovanje Duška Vujoševića. Saša je došao posle onog 5. oktobra 2000, kad je Dule bio u Radničkom. Odmah po dolasku je rekao da će Dule sledeće godine biti trener, da će ceo koncept kluba faktički biti poveren njemu i da ima apsolutno poverenje u njega. Dao mu je odrešene ruke da radi onako kako misli da treba. I Dule je deset godina za redom bio prvak Srbije, osvojio pet titula ABA lige, ne znam koliko trofeja u kupu i tako dalje. Da ne pričamo o moru igrača koji su izrasli u tih desetak godina i to uglavnom srpskih igrača. I jedan i drugi su napravili velike stvari sa Partizanom. Kića je udario kamen temeljac modernom Partizanu, Saša je nastavio taj put.”

U te dve etape Partizan je bio najveća fabrika vrhunskih igrača. Na pitanje šta je dovelo do promene – da li je to imperativ rezultata kluba samim tim i trenera ili je reč o nedostatku hrabrosti da se mladom igraču ukaže šansa, Todorić odgovara:

„Rezultatima su opterećeni i Zvezda i Partizan. Ušao je veći novac u odnosu na raniji period i sad da bi se opravdala ta ulaganja izraženija je želja da se naprave rezultati. I tu se malo zanemaruje rad sa mlađim igračima, treneri izbegavaju da im daju šansu računajući da će uspeh ostvariti sa iskusnijima i sa strancima kojih je svake godine sve više i više. Mi i Crvena Zvezda smo u poslednjih godinu-dve smo imali tim sa 90 odsto stranaca. Odlaskom Duleta Vujoševića je prestao taj način rada i rizik od slabijih rezultata nauštrb davanja šanse mladima. Partizan je zaštitio Duleta kao trenera, znalo se da će biti trener maltene dokle god bude hteo. Zauzvrat je davao šansu klincima i sa Partizanom napravio velike rezultate. Odlazak u Pariz na taj fajnal-for je kuriozitet, gde smo čak između sebe pričali da je i Evroligi to zasmetalo. U pogledu toga da jedan klub koji ima budžet dva i po, tri miliona koliko smo mi tad imali, dođe i isprsi se pred gigantima koji su u to vreme imali po dvadesetak i više miliona. Poslednji trzaj što se tiče Partizana je bio pre tri godine kad je Željko bio trener, kad smo imali veliku šansu da odemo na fajnal-for. Međutim, desilo se što se desilo, sticajem i nesrećnih okolnosti, možda i prevelike želje da se sve završi kako treba. Kad kažem prevelike želje, mislim na Panterov pokret ruke, koji je po meni nehotice napravio. Ne znam da li će se u skorije vreme ukazati takva prilika i šansa da jedan tim iz Srbije ponovi taj uspeh i ode na fajnal-for.”

Prirodno došlo se i do aktuelnog trenutka. Na pitanje da li je prethodna sezona mogla da prođe bez turbulencija koje su ozbiljno uzdrmale crno-bele, odgovorio je:

„Kad gledamo sa ove distance sigurno da je moglo. E sad, gledam malo sa strane, nisam u toj prvoj liniji i stvarno ne znam ni sve situacije, ni sve detalje. Mislim da je ključ cele sezone bila povreda Karlika Džonsa, da se on nije povredio sigurno bi sezona otišla u drugom smeru. Obično kažu da se loše stvari dešavaju lančano. Posle toga su isplivali neki loši odnosi unutar ekipe, uzmimo situaciju onu sa ovim Tajrikom Džonsom u Francuskoj, gde maltene nije hteo da igra. Pa, situacija sa Braunom. Druga stvar koja je imala uticaja je što smo u sezonu ušli sa jednim plejmejkerom. Meni to nije jasno i nemam objašnjenje zato što nisam bio unutra, niti sam pričao sa ljudima koji su bili zaduženi za te stvari. Nažalost vreme ne možemo da vratimo, sve je kulminirao odlaskom Željka Obradovića…”

Obradović i Vujošević su harizmatične ličnosti, za navijače božanstva. Njihovi odlasci su tektonski poremećaji. O tome koliko u takvim situacijama treba vremena da se pristalice crno-belih boja priviknu na novu realnost Todorić kaže:

„Mislim da će sigurno biti potrebno dosta vremena da se pojavi neko kao oni, makar približno. Teško će se u dogledno vreme pojaviti. Kad uđete u naše prostorije na stadionu JNA i vidite slike trenera u onom hodniku, vidite stvarno nešto najbolje što su Jugoslavija i Srbija imale. Ranka Žeravicu, Dudu Ivkovića, Rebu Ćorkovića, profesora Acu Nikolića, Željka Obradovića i Duleta Vujoševića. Nijedan klub na svetu nije imao takve trenere. I sad smo došli u situaciju da Partizan ima stranca za trenera. Biće potrebno dosta vremena, jer se i treneri kao i igrači stvaraju. Kad će Partizan uspeti da napravi svog, domaćeg trenera, to ne znam. Nadam da ću doživeti da dočekam naslednika Željka Obradovića, pošto je poslednji koji je bio u Partizanu.”

Na konstataciju da je Partizanov trener aktuelni šampion Srbije nadovezao se:

„Vlada, dobro si me podsetio.. Eto, između ovih trenerskih gromada sam propustio da kažem njegovo ime. Mislim da je u poslednjih desetak godina, koliko ima otkako je otišao iz Partizana apsolutno sazreo i mislim da bi mogao da bude taj koji bi mogao da nastavi ovaj niz ovih trenera koje sam nabrojao.”

Šta je rekao na temu da li je u prošlogodišnjoj situaciji bilo bolje da dođe stranac zato što ne razume skandiranje i komentarisanje, kao i zašto se uzdržao od šire priče o prošloj sezoni pogledajte na našem Jutjub kanalu. Pričao je i o tome kako je preživljavao navijanje Grobara protiv Partizana na meču sa Bajernom, propuštenoj šansi za pol poziciju u plej-ofu ABA lige, kao i uigravanju neophodnom kad se izvrše brojne izmene kao što je sad slučaj u crno-belom timu.

Todorić pamti i godinu kad je Moka Slavnić zbog ljutnje na crveno-bele došao u Partizan, direktno je zaslužan za dolazak Zvezdinog šampionskog tandema 1995, početkom 21. veka je učestvovao i u prelascima nekolicine Zvezdinih talenata… Zato smo ga upitali da li smatra da Luka Vildoza proći ’toplog zeca’:

„Mislim da to više ne može da se poredi sa onim vremenom, jer ranije su bili u pitanju domaći igrači. Jedno je kad domaćeg igrača dovedeš iz Zvezde u Partizan, kao što je bio slučaj sa Tomaševićem i Vidačićem. U onom trenutku to je bilo kao da je bomba  eksplodirala. A sada, u poslednjih par godina bilo je dva, tri slučaja. Panter je bio u Zvezdi, pa je došao u Partizan, Volden je bio kod nas i otišao u Zvezdu. Čitao sam komentare, ali ne vidim razlog da se sad podiže prašina, jer Vildoza nije ostavio  veliki trag u Crvenoj zvezdi. Da je domaći igrač u pitanju, razumeo bih, ovako ne vidim neki poseban problem i ne vidim da smo mi napravili neku veliku stvar što smo doveli Vildozu koji je nekad igrao u komšiluku.”

U analizi trenutne situacije u našoj košarci izrazio je priličnu zabrinutost za budućnost, apostrofirao je da bi registracioni pravilnik morao da se promeni, jer je „kičma svih problema koji su izašli na površinu”. Dotakao se i sudija i naglasio da na vidiku nema naslednika koji bi mogli da dostgnu visine Beloševića i Jovčića.

Priču smo završili pitanjem da li planira dopunjeno izdanje knjige Crno na belo, koja je rasprodata u rekordnom roku. Pogotovo, jer bi imao još mnogo toga da kaže.

„Ako bi se to radilo morao bih da skinem rukavice. Tek tad bi bio bestseler. Ali, ne razmišljam o tome. Nije sve za javnost, nešto mora da ostane među nama!”

Bonus video: