Nikola Jokić je najbolji košarkaš na svetu. To je teza sa kojom se slaže apsolutna većina. Od njegovih rivala, preko fanova, do košarkaških eksperata, analitičara… A sa tim zvanjem dolazi i ogromna pažnja javnosti. Prati se svaki korak srpskog reprezentativca, bilo da je u Denveru, Somboru, ma na svakom kraju planete.
A opet, za mnoge je i dalje enigma. Kako uspeva da iz sezone u sezonu podiže lestvicu? Da pronalazi rešenja za sve zamke koje mu protivnici spremaju u želji da ga makar uspore – jer svima je već postalo jasno da ne mogu da ga zaustave? A kako uspeva da ostane svoj, uprkos planetarnoj slavi? Svim pritiscima koji dolaze sa bavljenjem sportom na najvišem nivou – na terenu i van njega?
Ako ga neko zna, slobodno možemo da kažemo „u dušu“, to je Jokićev kum – košarkaški trener Nebojša Vagić. Čovek koji je bio tu od njegovih prvih koraka pod obručima, pomogao mu i da se spremi za iskorak ka NBA.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Posle početaka na klupi Vojvodine uz Dušana Alimpijevića, tokom rada u FMP-u, OKK Beogradu, Megi, ruskom Avtodoru, subotičkom Spartaku, Džokeru, Kolubari, Nebojša je uvek imao vremena za Nikolu. I danas marljivo rade zajedno preko leta, kako bi srpski centar nastavio da dominira pod obručima, a rezultati su više nego očigledni.
“Poznajem ga od mallih nogu. Igrao sam igrao košarku sa njegovom braćom, znali smo se iz grada. Imali smo prijateljstvo i Nikola je polako odrastao. Došao je potom u Novi Sad, u juniore Vojvodine, a posle kada je otišao u Megu, pred NBA Letnju ligu, njegov brat Strahinja je došao na ideju da sa njim treniramo. To se pokazalo kao pun pogodak. Atletski smo se veoma dobro spremili. Počeo je bolje da trči, ojačao… Ostalo je istorija. Taj prvi korak, Strahinjina energija, Nemanja, atletska staza, teretana, teren… Odradio se veoma dobar posao i posle toga je svake godine dolazio u Sombor. Provodili bismo leto trenirajući, kao i sada”, počeo je Vagić priču o poznanstvu sa trostrukim MVP-jem NBA lige, u razgovoru za Meridian sport.
Micić trenira u Pioniru, obratio se i navijačima
Ni ovo leto nije izuzetak. Dok se na društvenim mrežama pojavljuju Nikoline fotografije kako slavi pobede svojih konja i uživa uz porodicu i prijatelje u rodnom Somboru, srpski košarkaš naporno radi na očuvanju fizičke spreme i pripremanju za predstojeće izazove.
“Svi gledaju, kao Nikola je došao u Sombor, pa su tu konji, splavarenje, društvo, ali on sve vreme trenira. Posle svake te večeri, mi smo u 7-8 ujutru na treningu. Bez izuzetaka. I on je bio prvi. Možemo uveče da izađemo, odemo na koncert, da budemo na Dunavu, ali nijedan trening za 10 godina nismo propustili. On prvi šalje poruku ujutru da li smo krenuli, da li treba da se kupi voda… To su strašni treninzi, tu nema da se ne uradi serija, to su ogromne težine… Ozbiljno trenira i on najbolje zna da ako nema tih treninga, ne može da traje“, jasno dodaje Vagić.
Čak je i njemu, kao treneru poznatom po individualnom radu sa igračima, i dalje fascinantno koliko naporno Jokić radi – svakog leta.
“Šta on radi u teretani, to ne možete da zamislite. To su strašne vežbe. Sprintevi su, recimo, najgori deo, od njih može da se povraća, a baš pre neki dan me je pitao: “Da li smo beše trčali 10 puta po 10 dužina, pa smo 15 minuta ležali na podu i nismo ništa rekli?” Jesmo. To nikad niko u Srbiji nije trčao. Najbolji je na svetu već godinama i ne odustaje”, ističe Nebojša, koji nema dilemu da je to jedan od ključeva Nikolinog uspeha:
“On ima talenat kakav niko nema, ali on je pre svega strašno uporan kao magarac! Zbog toga je ta kombinacija smrtonosna. Takav mentalni sklop… To je kod njega skriveno, ne želi da se vidi. Jasno je da ima čeličnu glavu za košarku. A kada na to dodate jedinstven talenat i tako uporan rad, pa ništa drugo ne može ni da ispadne.”
Kao i svakog leta pred velika reprezentativna takmičenja, tako je i ovog, uoči Evrobasketa, jedna od glavnih tema ne samo u srpskoj, već čitavoj javnosti na Starom kontinentu – da li će Nikola Jokić, posle osvojene bronze u Parizu prošle godine, ponovo obući dres sa državnim grbom? Prema saznanjima Meridian sporta, uskoro bi trebalo da donese odluku na oduševljenje ljubitelja igre pod obručima u Srbiji.
Vagić je pokušao podbrobnije da objasni koliko centru Denver Nagetsa znači reprezentacija.
“Malo priča, a mnogo radi. Nije mu dovoljno da kaže: ‘Živela Srbija!’. Postavio je sebi takav zadatak, hoće da uradi velika dela za svoj narod. To mu je bitno. Njegov Sombor, ljudi oko njega… Hoće sve da ih obraduje, da uradi najbolje moguće. On je hteo da pobedimo te Amerikance, hoće i dalje. Sprema se za velika dela,” ističe Nikolin kum.
Velika želja mu je da povede Srbiju do zlata.
“Svojim primerom i tišinom motiviše druge, nikad se ne žali, a najbolji je. Njegovo prisustvo reprezentaciju čini mnogo boljom. Primerom vodi. Kada je najteže na terenu, uvek je tu. On želi zlato, najviše za ovu državu i ne mora niko ništa za to da mu kaže. Želi to da uradi, ne da bi mu neko čestitao, već da uradi nešto za svoj narod”.
Još jedan primer koji ukazuje na Jokićevu veličinu i dodatno pokazuje koliko je jedinstven.
“Funkcioniše na potpuno drugačiji način. Ganglije mu rade drugačije, ima drugačiju vizuru sveta. Moraš takav da se rodiš. Malo je takvih ljudi. Ja volim i da istaknemo nekad nešto svoje, svi mi valjda volimo, a on… Pravi vođa“.
I sve što radi, radi po svojim pravilima. Ajde što je naterao rivale da mu se prilagođavaju – naterao je NBA da se promeni. I pored svih uspeha, slave koja sa njima dolazi – ostao je, čini se, isti. Vedar, skroman i iskren kao prvog dana kada je kročio na najveću pozornicu. Ostao je – svoj.
Prosto se nameće pitanje – kako?!
“Pretpostavljam da je to neki trostruki prsten – familija Jokić, pa njegova najbliža porodica, supruga Natalija, deca Ognjena i Ignjat, i onda to društvo. Negde on kroz nas vidi neku normalu života, može da oceni šta je, gde je i kako je. On je najbolji na svetu i nije mu lako, ali kroz nas vidi kako stvari stoje. Ima brojne parametre oko sebe. Bar se meni tako čini. Pritom, izuzetno je inteligentan, sve to kopča, živi lep, skladan život, bez turbulencija i negativnih stvari“, objašnjava Vagić.
Foto: MN Press
Vraćanje filma na početke poznanstva, podsetilo ga je i na jedini put kada je bio Nikolin rival. Sedeo je uz Dušana Alimpijevića na klupi Vojvodine, kada su gostovali Megi u Sremskoj Mitrovici.
“Imali smo zadovoljstvo da igramo protiv Mege, predvođene mojim velikim prijateljem koji nažalost više nije među nama, Dejanom Milojevićem. A u timu Mege je bio vrlo mlađani, moj kum, Nikola Jokić. Ta utakmica u Sremskoj Mitrovici je bila posebna i nikada je neću zaboraviti. To je bio rat. Dobili su u poslednjim sekundama, imali su malo više sreće, a ne moramo da kažemo ko je bio glavni akter… I dan danas mi spominje tu utakmicu. Nismo uspeli da ga zaustavimo. Ne kažem da je bio posebno motivisan što sam ja bio na klupi Vojvodine uz Alimpijevića.”
Jokić je susret okončao sa 28 poena i 15 skokova.
“Svaki put kada je dao koš, trčao je gledajući prema klupi i smešio mi se. To je on. Zapamtio je situaciju kada sam bacio flašicu vode, jer ono što smo skautirali dve nedelje i pričali našim centrima da ne smemo da mu dozvolimo – upravo to je uradio. Iz besa sam bacio flašicu. S druge strane, bilo mi je drago zbog njega, ali nisam mogao da verujem da niko ne može da zaustavi te njegove kerefeke i pogadžice koje baca na koš.”
Prisetio se Vagić i početaka na klupi Vojvodine, uz Alimpijevića
“Kad se spomene njegovo ime i prezime, sada je svima jasno o kakvom treneru se radi, mada je i onda bilo jasno, bez obzira što je bio 10 godina mlađi. Neverovatna energija, organizacija… Izuzetno temeljan. Bilo je pitanje vremena kada će doći na nivo na kojem je danas. Bez ozbira na manjak godina u tom momentu, sve je nadomestio uhom i okom za košarku. Maltene da nije imao greške. Sitnice koje su ga razlikovale, sad to vidim, su prosto manjak iskustva – koje je u našem pozivu veoma bitno. Čim je dobio malo iskustva, pokazalo se o kakvom kalibru se radi“.
Posebno pamti kako je pripremao izveštaje o protivnicima i radio skauting u Alimpijevićevom stručnom štabu.
“To je vrlo nezahvalan posao”, našalio se Nebojša, pa nastavio:
“Izuzetno je zahtevan što se tiče skautinga pred utakmicu, a i posle utakmice. Zatrovao me je na pozitivan način oko modernog shvatanja košarke, da je potrebno pripremiti precizan i tačan skauting igračima. Jer koliko god da je od igrača tražio, testirao ih i provocirao, nešto je i davao igrača, činio ih mirnim. Sažvakavali smo utakmice za njih, da bi shvatali košarku i protivnika sa kojim se srećemo.”
Uz bivšeg trenera Crvene zvezde, danas turskog Bešiktaša, igrači su napredovali, ali napredovali su i saradnici iz stručnog štaba.
“Mnogo traži, ali mnogo i daje. Koliko je temeljan, toliko je i zahtevan kod igrača. ali on ima talenat da ga igrači slušaju i veruju u to što radi. Ostalo mi je to od njega. Takav način rada je plodonosan i za stručni štab i za igrače. Kao vodenica. Daješ njima, oni ti vraćaju. To sam dobio već u prvoj godini, sa jednim, sada je to već jasno, a i tada je nekome izgledalo tako – velikim trenerom.”
Ne iznenađuje ga što je Alimpijević pokupio brojne simpatije u Turskoj, stvorio ozbiljnu vezu sa navijačima prvo u Bursi, a potom i u Bešiktašu.
“Osvojio je srca u Turskoj na najbolji način. Veličaju ga do nebesa. Košarkaškim znanjem svake nedelje dovodi navijače do situacija da se raduju pobedama. Ekipe su mu uvek izuzetno ratoborne i pravo je zadovoljstvo biti njihov navijač. Igraju onako kako svi treneri priželjkujemo, bore se, otporne su, ne možeš da im razbiješ napadačke kretnje, uporni su u odbrani… Oni su to prepoznali, velika je ljubav u čitavoj toj priči i Turci u njemu vide velikog pobednika – što i jeste. Ne bi me začudilo da jednog dana vodi i neki najbolji turski klub, a možda i reprezentaciju, zašto da ne? U kom pravcu ide, nebo mu je granica. Svakog dana je sve bolji. Uvek ima nešto da doda.”
Foto: ATA Images
Posle toga, Vagić je bio deo stručnog štaba Vladimira Jovanovića u FMP-u, pa je radio u OKK Beogradu, a zatim ponovo sa Alimpijevićem u ruskom Saratovu. Nakon toga, došla je i Mega, gde je imao prilike da sarađuje sa Dejanom Milojevićem.
“Na moje veliko zadovoljstvo upoznao sam jednog od najboljih ljudi koje sam u životu imao prilike da upoznam. Divnog čoveka. Voleo bih da smo svi kao Dejan Milojević. O njemu je sve već rečeno, a rekao je i veliki trener Dule Vujošević: ‘Bog ima dobar ukus, prvo uzima najbolje.’ Sjajna sezona sa njim, divno prijateljstvo, mnogo sam naučio i košarkaški i ljudski od njega. Imao je drugačiju košarkašku filozofiju od Alimpijevića, ali isto je to bila pobednička košarka, nikada se ne odustaje, nema poraza – takav je Deki bio i kao igrač”.
U Megi je potom sarađivao i sa Vladom Jovanovićem, bio deo njegovog stručnog štaba uz Vuleta Avdalovića i Baneta Ratkovicu.
“Izuzetno specifičan trener. Inkubator za trenere. Uvek daje izuzetno tačne informacije stručnom štabu, insistira na svim aspektima košarke, da se sve “upegla”. Sve što se radi, ide se iz grubljeg, u finije, pa se upegla. Njemu je sve rad na košarci, na treninzima. Ako smo tu dobri, ako poteramo igrače u pravom smeru – on je divota od čoveka. Ako stvari ne funkcionišu kako je zamislio, dolazilo je do nervoze, ali to nikada nije dugo trajalo – on je to odmah ispravljao. Košarkaški inkubator za trener, ponavljam. Ne možeš da ne naučiš pored njega.”
Drago mu je zbog uspeha koje Jovanović beleži sa Spartakom iz Subotice, gde je i on bio član stručnog štaba 2017. godine, u Superligi Srbije.
“Nisam iznenađen, znao sam da će tako neku ekipu poterati do maksimalnih obrtaja – to se i desilo. Veoma mi je drago zbog KK Spartak, što ima takvog jednog trenera. Kad me god pitaju za Vladu Jovanovića, uvek kažem jednu stvar – on je jedan izuzetno ozbiljan čovek“.
Napravio je Vagić i veliki rezultat kao prvi trener Džokera, doveo ga do Košarkaške lige Srbije.
“Predivna priča, koju smo započeli Strahinja Jokić i ja dok sam još bio u Megi. Krenuli smo iz prve srpske lige, trudili se da okupimo mlade igrače, da u timu bude Somboraca. Uspeli smo da odemo rang više, iako nismo imali imperativ. Potom smo napravili dobar tim, davali preko 100 poena po utakmici, bili izuzetno efikasni… Mogao sam da budem zadovoljan, ušli smo u KLS, radovali se uspesima…”.
Afirmisao je brojne mlade igrače poput Alekse Stanojevića, Luke Markovića…
“Posebno zadovoljstvo mi je bilo što sam u rad prvog tima uključio mlade momke, poput Stanojevića, Markovića, Martinovića… Svi ti momci su dolazili u Džoker zbog Nikole Jokića, zbog naših rezultata, bilo je fenomenalno videti da je tu bilo veoma talentovanih klinaca. Sjajan period, sve je lepo krenulo, svi su nas hvalili, kako igramo, kako trčimo, kako smo organizovani, nikad ne odustajemo. Ipak, u KLS nismo uspeli da nastavi sa rezultatima kao u prethodnim sezonama i razišli smo se.”
Foto: KK Mega
Prošle sezone, predvodio je Kolubaru iz Lazarevca u drugom rangu srpske košarke, beležio odlične rezultate.
“Ta priča se pojavila na insistiranje Dušana Alimpijevića. Nisam pitao ni koliko, ni šta, čim je bilo na njegov predlog. Otišao sam u Lazarevac, bio u njegovom porodičnom stanu, a moram da istaknem da mi je u startu mnogo pomogao i Dušanov brat, Srđan Alimpijević. Bio sam vrlo dobro primljen od lokalaca, ljudi u klubu, sve je bilo kako treba. Ipak, promenio se nemali broj igrača u timu, ali uspeli smo nekako da pred sam početak lige da se adekvatno pojačamo. Izgubili smo prva dva kola, ali posle toga smo napravili veliku seriju pobeda. Sve je išlo u dobrom pravcu, bili smo drugi na tabeli, pobeđivali smo – sve je bilo kako treba.”
Iako je iznenada došlo do prekida saradnje, period proveden u Kolubari pamti po dobrom.
“U jednom momentu se nagomilalo, pošto su neki igrači bili nedisciplinovani, morao sam da prekidam treninge – to nekome nije odgovaralo. Prvi put, drugi put, treći – neko je odlučio da nisam ja doveden da prekidam treninge. Nisam znao da je to tako moguće. U startu sam dobio garancije da nema egoizma, neozbiljnih stvari, već da hoće dobar trening, rezultat i da odu rang više. Povredio se i jedan od ključnih igrača, pa smo i to uspeli da premostimo i bili na jednu pobedu da preuzmemo kontrolu… Dobio sam otkaz pre utakmice protiv Gajdobre, ne znam ni sad zašto. Dule Alimpijević nije mogao da veruje. Izvinjavao mi se, bilo mu je veoma krivo… Prosto, bila je viša sila. Nikome ništa ne zameram. Bez ozbira na sve, lepo iskustvo, upoznao sam veliki broj ljudi u jednoj divnoj sredini.”
Trenutno je posvećen individualnom radu sa igračima, dok vaga o sledećoj stanici u trenerskoj karijeri.
“Duboko verujem u individualni rad, to mi je uža specijalnost, pa tako koristim priliku da radim za mladim i talentovanim igračima, spremajući se i očekivajući nove izazove u klupskoj košarci u avgustu i septembru,” zaključio je Nebojša Vagić u razgovoru za Meridian sport.
A tu je uvek i za Nikolu Jokića. Da mu pomogne kroz trening, podeli neki savet, da se kroz druženje opusti, ostane svoj.. Da se što bolje pripremi za predstojeće izazove i nastavi da pomera granice.
Bonus video:
