Kad god ga vidite pored aut linije odmah vam je jasno koliko mu je stalo da tim pobedi. Želja, energija, strast… Sve to isijava tokom svakog poena. A kad se utakmica završi ponovo je jedan sasvim običan, miran porodičan čovek. Skroman i povučen. Nenad Živanović je već dugo u odbojci – radio je i u Crvenoj zvezdi i u Partizanu, ali nikada nije voleo da se o njemu previše priča. Mada, redovno se od igrača može čuti koliko im je značio i pomogao u najnezgodnijim trenucima karijere.
Od leta 2023. vodi žensku seniorsku ekipu Partizana. Više od dve godine ulaže sve što ima kako bi devojke u crno-belom napredovale… Rezultati u prethodne dve sezone nisu realno oslikavali njegov rad. Uvek je nedostajalo nešto da svi i na tabeli vide da Partizan ima jednu zdravu i lepu priču. Sada je već drugačije… Mlada ekipa je definitivno shvatila principe motivisanog trenera, kao i celog stručnog štaba, pa posle sedam kola može da se pohvali sa odličnim skorom 5-2.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Kako ste zadovoljni početkom sezone?
“Imamo skor 5-2 i kad pogledaš samo na to naravno da moram da budem zadovoljan. A ako pogledamo pojedinačno utakmice i neke delove utakmica… Neke mečeve u kojima nismo bili favoriti smo pobedili, zbog toga treba da budemo zadovoljni. A na nekima smo bili favoriti, a nismo u kontinuitetu odigrali kako treba. Bilo je i utakmica na kojima nismo bili favoriti, ali smo se unapred predali. Bilo je svega… Zadovoljan sam, ali uz određene amandmane koji kod nas stalno iznova dolaze na dnevni red“.
Kada ste se odlučili za mlađi tim, da li je bilo realno očekivati da posle sedam kola imate skor 5–2? Prethodnih sezona ste se obično na početku mučili…
“Svakako je lepši osećaj kad tako krenete… Svaka sezona je priča za sebe i što se tiče naše ekipe, a i drugih. Mučio me taj odjek kod nekih igrača i igračica, u nekim prethodnim godinama – oni iskakulišu pre početka prvenstva sve pobede i poraze. Ne kažem da su se vodili svojom računicom, ali ja sam naučio drugačije… I basket i fudbal igram na krv, čak i iza zgrade. Tako učim i moje devojke. Uvek idemo maksimalno, pa ćemo videti za koliko će biti dovoljno“.
Koliko vam je bilo teško da sastavite ekipu za ovu sezonu?
“Kad sam preuzeo žensku ekipu, od prvog razgovora sa Tanaskovićem, on je potencirao da igramo sa našom decom, da njima dajemo prostora i šansu. Ja sam saglasan sa tim. Ove sezone nam se ukazala prilika da 99 odsto ekipe bude iz naših mlađih kategorija, što je fenomenalno. Ja sam dve godine radio sa njima, zavrteli smo malo neku priču. Ima devojaka koje već poznaju sistem, a tu je i Marko Tomašević koji radi sa mlađim kategorijama i sa njima poslednjih godina pravi izvrsne rezultate. Nije bilo teško da se odlučimo za ovu strategiju“.
Šta je bilo presudno da ostanete u Partizanu ovog leta?
“Imamo sa jedne strane Upravu – Željka Tanaskovića i predsednika Marka Radulovića – koji vode brigu o ženskoj vertikali i tim nekim detaljima. To je jedan aspekt, a drugi je moj lični – kada su oni odlučili da mi ukažu poverenje moja ideja je uvek da ne odlazim neodrađenog posla. Mislim da ima mnogo toga dobrog da se odradi sa ovim devojkama i voleo bih da budem bitan deo tog procesa“.
Partizan ne mora da brine, trener ostaje
Čime biste bili zadovoljni na kraju sezone – ne samo rezultatski, već i generalno?
“Svi mi imamo neke potajne želje… Nadam se da ćemo da popravimo X nekih segmenata i da će devojke individualno da sazreju što pre. Voleo bih da neke stvari rade kao da imaju 25, a ne 17, 18 ili 19 godina“.
Koliko vam je bio neobičan prelazak iz muške u žensku ekipu?
“Baš mnogo… Iako sam imao želju da preuzmem žensku ekipu, prvi utisak je bio kada sam im dao neke igrice da nema tog žara kao kod momaka… Onda sam se malo prispitivao da li je to zaista za mene, međutim kao i svakog trenera – kopkalo me da istražim i taj svet, da upoznam bolje ženski mozak u sportu. Mislim da sam donekle uspeo da uđem u celu problematiku. Razlika između momaka i devojaka je velika. Najplastičnije moguće da objasnim… Ako prođeš pored sale u kojoj muškarci imaju najobičniji trening, pomislićeš da je najmanje finale školskog prvenstva. A kad prolaziš a devojke treniraju, onda pomisliš da je unutra čas hemije… Velika je razlika“.
Da li ste u Partizanu prvi put vodili ženski tim?
“Moja prva sezona u karijeri je bila u Lučanima i vodio sam tad devojke. Rekao sam tad 2007. godine: Nikad više… Ali eto, nikad ne reci nikad. Mnogo godina kasnije sam promenio mišljenje. Rekao bih da momci popune prazninu, između samih kontakta – sa dogovorima, dranjem, pozivanjem napada, pa i prepucavanjem… A devojke više žele sve da dovedu do perfekcije, da to sve u njihovim glavama deluje savršeno, da one budu sigurne u to. Ne žele da divljaju kao momci. Tako ja to vidim“.
Kako vam je bilo dok ste radili sa Janićem?
“Bilo je veoma zanimljivo. Nismo se poznavali pre nego što nismo počeli da radimo zajedno. Kliknuli smo, ne samo on i ja, nego i naše porodice, kumovi, prijatelji… Bili smo jedan širok staf. I posle pobeda i posle poraza to su bile višečasovne analize. Mislim da smo tu instituciju stafa podigli na neki viši nivo. Da ne pomisle nešto loše ostale kolege… Ali, mislim u našem mikro kosmosu. Tih nekoliko godina koliko smo radili zajedno… Moram da pomenem i kondicionog trenera Saleta Šestakova. On je bio bitan deo te naše priče, kao i svi momci koji su prošli kroz Partizan tokom tih sezona. Bez obzira koliko bilo uspeha, sigurno da su oni oblikovali Bojana kao trenera“.
Da li vam je bilo žao da napustite taj muški tim?
“S jedne strane jeste… Ali, moja želja je uvek bila da budem prvi trener. Ceo život to i jesam bio. Radio sam u mlađim kategorijama, praktično sam. Sa Bojanom mi je bilo prvi put da tako funkcionišemo u širem stafu i da smo kao jedna porodica. Imali smo mnogo energije, nadam se da se to videlo i na terenu. Kad sam odlazio bilo mi je žao, ali ovaj izazov je prevagnuo da promenim vertikalu“.
Šta najviše pamtite kao iskustvo iz Crvene zvezde?
“Mislim da sam šest godina radio sa mlađim kategorijama. Prvi izazov mi je bio sportski, jer sam uvek imao želju da radim sa momcima koji imaju najviše ambicije i stvarno želju da se profesionalno bave odbojkom. Kad mi se ukazala ta prilika, nisam želeo da je propustim. Tada je Vojvodina bila dominantna u mlađim kategorijama, pa je to bio izazov za sve nas – da ih nekako preteknemo. Negde smo to uspeli, negde ne – to je relativno. Ali, na kraju krajeva bio je lep period. Sa mnogo momaka sam ostao u prijateljskim odnosima. Mnogo njih je uspešno, ne samo u odbojci, već i u drugim sferama. Drago mi je što sam prisustvovao napretku tih momaka… S druge strane – prvi tim je bio dominantan u seniorskoj odbojci – prvo Duško Nikolić, pa onda i Dragan Kobiljski su mi ukazali šansu da budem tu uz njih i da gledam kako se osvajaju silne titule. Neizmerno sam im zahvalan zbog toga“.
Da li je prelazak iz Zvezde u Partizan bio neobičan?
“Osim najbližih prijatelja, niko i ne zna čime se bavim. Tako da ne mogu da kažem da je bilo reakcija. Samo među prijateljima ima čarki… Kad sam otišao iz Zvezde nisam znao da ću preći u Partizan. Nije bilo unapred dogovoreno, pa je sve nekako prošlo kao normalno. Nije mi bilo čudno“.
Mnogi igrači govore da ste značajno uticali na njihov razvoj. Iako obično volite da budete u senci i da se ne priča o vama, da li vam je drago kada to čujete?
“Ti momci su uvek bili gladni uspeha. Stvarno su došli u Zvezdu da uspeju. Mnogo njih je uz želju i rad napredovalo i već posle jedne sezone otišlo na pozajmice u neke superligaške klubove. To je super za te klince, jer su oni u fazonu: ‘Jao, igram Superligu’. A mi treneri mlađih kategorija uvek mislimo da bi bilo dobro da ostanu još godinu dana da bi bili kompletniji igrači. Ko je tu u pravu – nije ni bitno. Ali, ako me se stvarno sete – mnogo mi je drago zbog toga“.
Kako ste počeli da se bavite trenerskim poslom?
“Trenirao sam i basket i odbojku… Možda sam više bio prepoznatljiv kao košarkaš. Igrao sam negde do juniora. Kad sam upisao fakultet imao sam želju da budem trener skijanja, ali zbog nekih birokratskih problema to nije bilo moguće. Kad sam se vratio u Lučane bilo je logično da odradim civilnu vojsku i da radim sa nekim klincima. Hteo sam da vidim da li ima smisla i da li će biti nekog rezultata. Počeo sam 2007. godine. Radio sam na početku sa pionirima i sa devojčicama koje su srednja škola. Bio sam četiri godine u Lučanima, pa sam godinu i po radio u Blok-autu, pa sam prešao u Crvenu zvezdu. Zvezda je stvarno bila veliki iskorak, to je ono što sam priželjkivao i imao sam sreću da mi se to ostvari“.
U Zvezdi i Vizuri osvajala trofeje, u Partizanu promenila poziciju – sad se dokazuje u Italiji
Jeste li zadovoljni putem koji ste do sada prošli?
“Svi mi kažu da mi je put malo sporiji… Ali, moja želja je uvek da tu gde sam – ne odlazim ako nisam završio to što sam u glavi zamislio. Imao sam ponude dok sam bio sa Bokijem da odem u neki drugi klub da budem prvi trener, ali ja sam imao ljudsku potrebu da ostanem još jednu sezonu. Ispostavilo se da nisam pogrešio. Osvojili smo triplu krunu i bila je predivna sezona. I neke prethodne godine u Zvezdi – gde sam stvarno želeo da isteram to do kraja i da postanemo šampioni države…“.
Da li ste mogli da zamislite da će doći u Partizan ta tripla kruna?
“Sa ove distance će zvučati da sam prepotentan… Vojvodina je stvarno tad bila dominantna, ali ja sam rekao na početku sezone Bokiju – ako ne uzmemo titulu da će to biti veliki neuspeh. Nisam rekao za triplu krunu, samo za titulu, istina. Ali, eto došla su tri trofeja… Negde sam baš osetio potencijal naše ekipe u tom trenutku“.
Koliko je kod trenera bitno da bude i psiholog?
“Svakako da moramo da budemo kompletni. Svi se mi trudimo da budemo što bolji i pravičniji. Mislim da igrači sve to dobro vide. Volim da kažem da igrači dok osećaju korist od trenera – oni su tu, u igri, širom otvorenih očiju. Kada vide da trener više nema šta da im ponudi, onda krenu priče: ‘Pa on je trener za mlađe, on je trener za tu ligu, nije za ovaj nivo…’. Onda mi treneri krećemo da pravim kvalifikacije sa druge strane: ‘Igrači su kvarljiva roba…’. A mislim da nisu kvarljiva roba ako ih održavaš na dobroj temperaturi. Mislim da je velika umetnost držati taj termostat na optimalnom nivou“.
Da li uspevate?
“Pa ne znam… Nadam se da da. Mada niko to ne može stoprocentno da drži kako treba. Nismo mi toliki genijalci. Ima sigurno trenera koji to rade u dobroj meri, ali ne mislim za sebe da sam totalni mađioničar“.
PRVENSTVO SRBIJE ZA ODBOJKAŠICE
8.kolo
Petak
Leskovac – Jedinstvo Užice 2:3
Spartak Subotica – Jedinstvo Stara Pazova 0:3
Subota
18.00: Ub – Crvena zvezda
19.00: TENT – Partizan
19.00: Železničar Lajkovac – Radnički Beograd
Ponedeljak
15.00: Beograd – Srem
Bonus video:
nikola.bajovic8
Nije baš 99% iz partizanove škole. Perić, Kokolj, Vrcelj, Reljić nisu škola Partizana. Ima ih naravno još. Realno pola/pola.
darija
Nije lako ni novom treneru Partizana, navijači imaju velika očekivanja, i treba se izboriti sa tim do kraja sezone.
simona
Poštujem što su doneli odluku da formiraju tim sastavljen od naših odbojkašica a da ne dovode strankinje.
nikola
Tesko je održavati i formu i nivo igre , nekad ne idu stvari kako se zamisle u potpunosti
mladen
Jako nezahvalan posao , treba mnogo da rade na svemu i trener i igrači da to izgleda kako treba , mislim da je u novijem dobi trener biti najteži posao
tara
Toliko nije voleo da se o njemu priča tako da o njemu malo ko zna u sportskoj javnosti….