Bojan Janić u roku od 365 dana otišao i vratio se u Partizan: Maštam o Ligi šampiona, ali trebalo bi da uđe nekih 100 miliona evra - kao u košarci

Nije svaki povratak planiran. Neki su vođeni emocijom, instinktom, onim tihim glasom koji ti kaže: ‘Tamo pripadaš’.

Bojan Janić se vratio u OK Partizan. Ne kao heroj na oproštaju, već kao čovek koji nikada istinski nije ni otišao. Od 2018. do 2024. godine prošao je sve – od igrača-trenera do stratega koji je od uzdrmanog tima stvorio šampionsku mašineriju. Doneo je crno-belima Kup, pa istorijsku triplu krunu, igrao finala, vratio veru. Kada je klub bio na kolenima, on ga je podigao. A onda je prošlog leta otišao u Dubai, u nešto drugačiji svet, bez velike buke.

Srce ga je brzo vratilo nazad. Samo godinu dana ga nije bilo na klupi. Došao je ponovo ne zato što je ostalo nešto nedovršeno, već zato što Partizan nije prestajao da ga zove – ne kroz reči, već kroz osećaj. Jer ovo nije samo posao. Ovo je njegov dom.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

U razgovoru za Meridian Sport otvoreno je govorio o tome kako je došlo do povratka, o novim ulogama koje je preuzeo, planovima za budućnost, kvalitetima igrača, ljubavi prema košarkaškom i fudbalskom klubu…

“Nisam razmišljao da ću se tako brzo vratiti. Ali, ispostavilo se da tamo nije bilo baš kako treba. Kad sam se vratio, nisam imao nikakav plan – ni da preuzimam neku ekipu, ni slično. Hteo sam samo da se završi prošla sezona, pa preko leta da vidim šta ću i da li ću uopšte nastaviti da se bavim trenerskim poslom. Bio sam u sportskoj depresiji… Ništa nisam radio, dolazio sam samo da gledam Partizan“, ispričao je na početku intervjua Bojan Janić. “Onda me je Željko Tanasković pozvao da sednemo – bio je to topao, ljudski razgovor. Rekao mi je: ‘Ti si naš, hajde da ti pronađemo ponovo mesto u klubu, da pomogneš.’ Tako je nastala ideja o sportskom direktoru. Bio sam predstavljen, počeo sam malo da obilazim mlađe kategorije i da gledam šta bi moglo bolje ili drugačije. Plan je bio za muški i ženski deo. U Partizanu smo stalno svi zajedno, trudimo se da učestvujemo u svemu. U fazonu smo da je više mozgova pametnije nego manje, pa smo želeli da svi zajedno budemo uključeni. Nisam uopšte razmišljao o trenerskom poslu. Veoma mi je bilo važno da budem u Beogradu zbog porodice, a Partizan naravno osećam kao svoj klub – bio sam tu toliko godina i stalo mi je da sve funkcioniše kako treba. Zato sam se i vratio – da spojim lepo i korisno i da ostanem u sportu“.

Neočekivani obrt na mestu trenera otvorio je novu priliku koju nije mogao da odbije, uprkos početnim nedoumicama.

“Onda se desilo da je Dragan Kobiljski dogovorio ono što je dogovorio sa Slovencima. Ostali smo bez trenera, pa sam ja – sam sebe postavio… Šalim se. Meni je sinula ideja. Ja to osećam svojim, to su momci koji su godinama bili sa mnom. Ne mogu da kažem da ne može da dođe niko bolji od mene, naprotiv. Nekako mi je stalo da nastavi da živi ono što smo započeli 2018, kada je situacija bila teška. Uspeli smo da napravimo nešto – ne samo u prvom timu, nego i u mlađim kategorijama. Poslednjih pet, šest godina smo u vrhu, u nekim finalima. Otvorila se prilika, i mene je odmah povukla želja da se vratim na teren, jer suštinski mislim da tu i pripadam. Baš sam srećan što sam se vratio“.

Kobiljski napušta Partizan

Rad u odelu sportskog direktora podrazumeva nešto sasvim drugačije od trenerskog posla. Nije se baš potpuno pronašao u tome.

“Naporno je… Ja sam čovek koji ne voli da priča na telefon, a ceo ovaj posao se bazira na telefonskim razgovorima. Pravili smo planove za narednu sezonu, da vidimo kakva će strategija kluba biti – uglavnom smo razgovarali o nekim idejama. To nastavljamo i dalje, bez obzira na to što sam se vratio da radim kao trener. I dalje učestvujem i u planiranju ženskog tima. Trudimo se da napravimo neki program, jer ima mnogo dobrih stvari kod nas – što pokazuju i rezultati u mlađim kategorijama. Ali, uvek može nešto bolje i drugačije. Bavimo se i time sada“.

Osvrnuo se potom Bojan na odlazak iz Partizana u aprilu prošle godine. Postavljalo se pitanje zašto je do njega došlo u tom trenutku…

“Malo sam se umorio, osetio sam zamor… Bilo je finale protiv Zvezde, a cela ta sezona je bila veoma teška. Zbog Evrope, Kupa, svega… U prva tri meseca stalno smo igrali sreda-subota. Baš je bila naporna od prvog do poslednjeg dana. Bio sam na ivici živaca, ipak je to bilo šest godina. Trudio sam se da budem iskren, da ne ostajem samo da bih ostao i da ne radim kako treba. Osetio sam da ne dolazim na trening sa istim entuzijazmom i željom kao ranije. Onda sam shvatio da je vreme za promenu. Porodično smo želeli da vidimo kako bismo izgledali kad se razdvojimo. Odlučio sam se za Dubai zbog lepote života i zbog sunca. Kad sam pričao sa menadžerom i on mi je rekao da ima neki angažman u Dubaiju, odmah sam rekao da može“.

Iako je stigla i primamljiva ponuda iz Rusije, okolnosti su diktirale drugačiji put. Porodica je bila prioritet, a odluka da ostane bliže domu nametnula se kao najbolja opcija.

“Imao sam ponudu i iz Rusije, od ekipe za koju sam nekada igrao. Čak su dolazili u Beograd tokom sezone da razgovaramo. Ali, zbog rata i svega, žena nije htela ni da čuje o tome. Nisam mogao da odem tamo, da osam meseci ne budem kod kuće i ne vidim se sa decom. To nije dolazilo u obzir. Ovako sam otišao u Dubaji, oni su dolazili dva puta po deset dana. Dolazio sam često kući, jer ima direktan let. Malo je bilo lakše…“

Novi početak u Dubaiju doneo je i nepredviđene izazove. Ekstremne vremenske prilike i neorganizovanost lokalnih igrača testirali su njegovu strpljivost i prilagodljivost.

“Znao sam, u principu, gde idem i da to nije nešto na šta sam navikao. Tamo je u početku bilo okej. Otišao sam sa kondicionim trenerom Aleksandrom Šestakovim i igračem Lazarom Marinovićem. Oni su stigli sedam do deset dana pre mene, jer sam ja bio sa reprezentacijom. Ali, taj avgust u Dubaiju je nepodnošljiv. Do sredine novembra ne možeš da izađeš iz stana. Ne možeš napolju ništa… Neuporedivo je sa ovom vrućinom kod nas.”

Iako je krenuo s dobrim namerama, ubrzo je shvatio koliko je izazovno prilagoditi se na potpuno drugačiji sistem i mentalitet igrača. Problemi sa dolaskom na treninge i nepredvidivost lokalnih igrača pravili su velike prepreke u radu i planiranju.

“Što se treninga tiče, uslovi su bili dobri. Imali smo pet, šest stranaca, a tri mogu biti na terenu. Bilo je momaka sa kojima možeš da treniraš, dok lokalni igrači dolaze jednom u sto godina na trening. To je suštinski najveći problem. Ne možeš ništa da planiraš. Strašne su gužve tamo, zakasne na trening i po 45 minuta ili uopšte ne dođu. Ja sam barem uspeo da uspostavim sistem da se jave – da znam da ih nema. Sedim kući, isplaniram neki trening, a onda dođe šest ljudi manje – i bacaš sve u vodu. Onda sam prestao da planiram. Sad dođem, vidim koliko nas je, pa tek onda smišljam šta ćemo. Rezultati nisu bili sjajni. Iako smo imali strance koji su bili znatno jeftiniji nego u prve dve ekipe, duplo jeftiniji… Tamo stranci prave ogromnu razliku, a onaj ko ima bolje lokalne igrače sigurno je u prednosti. Nama su dva bitna igrača otišla sedam dana pre nego što sam ja došao. Kod njih su stalno neki transferi, gore-dole, nije stabilno. Onda sam u decembru, posle jednog teškog poraza, povukao ručnu. Super smo se rastali. Taj jedan čovek iz kluba koji je vodio računa o odbojci me je razumeo – pametan je i dobar. Rekao sam mu da ne vidim kako mogu da pomognem ovde, i da nema potrebe da ostajem na silu, da me menjaju ili šta već. Sam ću otići. Posle su našli novog trenera i završili sezonu sa njim”.

Sve to nije umanjilo vrednost njegovog iskustva u Dubaiju. Grad i život u njemu nosili su svoje draži – plaže, sunce i priliku za nova poznanstva. Iako su gužve i saobraćajne neprilike bili problem, ovo iskustvo mu je ostalo kao dragocena avantura zbog koje nije požalio.

“Bilo je stvarno i lepih stvari. Život do tog novembra je bio baš lep. Odeš na plažu, Dubai ima i prednosti i mana. Gužve su strašne. Kad voziš onda je bolje da kreneš mnogo ranije. Da li krenuo do trafike koja ti je pored kuće ili do plaže – isto ti treba pola sata. To je malo bila muka… Ali, lepo iskustvo. Ranije me turistički nije privlačio Dubaji, sad mi je drago što sam bio i video. Bilo je Srba koje znam od ranije, pa sam se družio sa njima. Uvek se trudim da mi ostane u glavi nešto lepo, a da ono ružno zaboravim“.

Rad u Dubaiju doneo je sa sobom i jezičke i kulturološke izazove. Preneti pravu energiju i motivaciju na engleskom jeziku nije bilo lako, a ni izražavanje onih spontanih, „ljudskih“ reakcija koje često oslobode tenziju. To je dodatno otežavalo komunikaciju i stvaralo distancu sa igračima.

“Teško je ipak na isti način preneti energiju kada je na engleskom. Nije isto. Ne možeš ni da psuješ ko čovek… Ne razumeju te. Na početku mi je sve prijalo. Ali, kasnije kad je krenulo to odsustvo, pogotovo bitnih igrača… Na primer prvi dizač je trenirao dva puta nedeljno. I to ne dva sata, nego zakasni pola sata. Igramo petkom, subota slobodan dan, nedeljom ne dođe niko od lokalnih igrača, samo stranci. U ponedeljak on ne dođe, pa dođe utorak… Nije to alibi, verovatno je tako i u ostalim ekipama tamo. Oni to znaju, hendluju kako hendluju, a ja ne mogu. Shvatio sam da je teško nešto odbojkaški da napreduješ. Ali, ugovor je bio lep i život je bio lep. Tako da ipak dobro iskustvo”.

SLEDEĆE SEZONE SPECIFIČNA SITUACIJA – NEĆU IMATI NIJEDNOG ISKUSNOG IGRAČA

Nakon iskustava u inostranstvu fokus se ponovo vratio na Partizan – klub koji ima posebno mesto u njegovoj karijeri i srcu. U nastavku razgovora osvrnuo se na svoj prvi mandat u crno-belom dresu, aktuelnu situaciju u timu, kao i na mlade igrače i njihove potencijale za budućnost. Poslednja sezona u prvoj epizodi na klupi ostaće upamćena i po propuštenoj šansi da se uđe u toliko željenu Ligu šampiona.

“Nadali smo se da je bilo blizu, ali objektivno gledano bili smo baš daleko. Nažalost, nismo mogli da zadržimo neke igrače iz one godine prethodne kad smo uzeli triplu krunu. Da je ostala cela ekipa možda bismo mogli malo bolje da se pobijemo bar. Nisam ja bio tu, bio sam sa reprezentacijom – to je teško kada propustiš pripremni period. Onda je potrebno vreme da se navikneš na ekipu, a i oni na mene. Sreda-subota utakmice… Kad pogledam celu sezonu – bilo je baš naporno. Ali, na kraju smo došli do tog finala, tako da ne možemo da kažemo da je bilo loše. Ušli smo i u petu utakmicu, iako je Zvezda bila sjajna. Nije nas niko ometlao. To je bitno, za mene uvek“.

MN Press

Naredna sezona donosi neku drugačiju strategiju kluba.

“Ove godine je specifična situacija, za mene prvi put. Neću imati nijednog iskusnog igrača, sve će biti klinci. Doveli smo samo jednog igrača sa strane – Kopitića na korekciji. Svi ostali su tu iz kluba“.

Kapiten crno-belih odlučio da je kraj: Partizan mi je uvek bio glavna opcija, tu sam upoznao i ženu – sad mi je žao samo što mlađa ćerka neće imati sliku sa trofejom

Posebno ističe očekivanja od novog korektora, mladog igrača koji bi mogao da donese novu energiju i kvalitet timu.

“Očekujem mnogo od njega. Sedeo je na klupi, što je loše za svakog mladog igrača. Imao je dobru konkurenciju u vidu malog Luke Stankovića, koji igra sjajno. Nije dobijao mnogo šanse da igra, očekujem da bude gladan. To je pokazao na treninzima otkad je došao. Očekujem da iskoristi tu energiju, želju za igrom, za dokazivanjem. Otvoriće mu se sigurno prilika, mlada smo ekipe, moramo biti baš energični da nadomestimo nedostatak iskustva. Ipak smo imali jednog Miliju Mrdaka tri godine, pre toga i Novicu Bjelicu, Kapura… Uvek smo imali starije igrače. Moja vizija je bila da mladi igrači treba da imaju nekog starijeg da ih malo vodi. Da uz tog nekog rastu… Ali, odlučili smo se ove godine za ovu strategiju. Videćemo kako će biti od oktobra. U periodu pred pauzu – trenirali smo sve vreme baš jako, neki momci su bili i sa seniorskom i sa U22… Nismo bili kompletni, ali priključili smo kadete, juniore – da i oni osete rad u prvom timu, da vide šta je potrebno da bi bili tu. Videla se ta dobra energija, da su svi gladni i željni… To je karta na koju ćemo ići sledeće sezone“.

Govorio je potom detaljnije o Ignjatu Dopuđu.

“Dopuđ je kod mene bio od 15. godine. Poslednjih sezona je dobijao šansu, ali na kašičicu… Minula sezona je bila veoma dobra za njega. Došao je sticajem okolnosti Nemanja Petrić na kraju, pa je imao nešto manju minutažu u završnici. Mogu da kažem da će on biti kapiten ekipe i imaće potpunu slobodu da pokaže sav svoj asortiman. A ima ga prilično… Drago mi je što je tu već dugo, oseća pripadnost klubu i super je momak. Verujem da će, bez obzira na godine, biti neko ko će da povuče uvek kad treba“.

Dizač će kao i prethodne sezone biti Danilo Veselić, koji je rođen 2006. godine.

“Dizač veoma mlad, perspektivan… Druga sezona je generalno najteža. U prvoj sezoni si malo nesnađen, gleda ti se kroz prste, sve antene su ti uključene… U drugoj godini si već kao igrač. Đaneli je dobar momak. Ima stvari koje moramo pod hitno da menjamo. Mnogo se bavimo analizom i gledanjem videa, pa mu pokazujem situacije. On je defintivno neko ko ima glavu dizača, poseduje taj neki lep sportski bezobrazluk, koji je neophodan, što se mene tiče, pogotovo za poziciju dizača. Bori se, ne da na sebe, što je veoma bitno… To mora da se usmeri na pravi način. Ali, očekujem od njega baš mnogo. Poslednje moje godine bio je junior kod Ivana Milenkovića. Mnogo je napredovao kod njega, bio je i u juniorskoj reprezentaciji sa Matijom Milanovićem“.

Prošle sezone ga je klub bacio u vatru – takva slika se retko viđa…

“Jeste sigurno bio rizik… Svakom od nas je drago da vidimo mlaog igrača, pogotovo na poziciji dizača. Treba uvek pružiti šansu mladom igraču. Iako sam ja imao iskusne igrače ranije, sad im pričam – ne sviđa mi se da neko dobije priliku ni za šta. Nije ni to poenta. Mi smo sad u problemu u muškoj odbojci – da nemamo toliki broj dece, a ni kvalitetne dece… Mnogi dobijaju šansu bez da su nešto značajno napravili“.

Libero je takođe isti – Lazar Jeremić koji je prošle sezone bio pravo osveženje.

“Libero ostaje… Odličan, super momak, radan, vredan… Dobra energija, kvalitetan igrač. Sigurno da će još da napreduje. Sad je bio i na spisku reprezentacije, trenirao je sa njima, malo je osetio i to. Značiće mu mnogo“.

Student Farmacije Lazar Jeremić otkrio želje za 2025: Da uzmem trofej sa Partizanom i obezbedim budžet, pa mirne glave na more

Ostaje i Dušan Petrović, koji je već duže vreme važna karika na mreži.

“Dobri su to sve momci… Drago mi je što je odlučio da ostane Petrović, da napravi još jedna iskorak… Igrao je sa Bjelicom tri godine. One godine kad je bila tripla kruna bio je izuzetno bitan šraf. Od njega očekujem da napravi iskorak u sazrevanju i da bude lider na terenu. jer igra… Sad je najiskusniji, najstariji… Ima 24, 25 godina. Dakić če biti drugi srednji bloker, rešili smo da njemu damo šansu. Tu je i mladi Aleksić – on će biti treći… Ubacićemo još jednog kadeta, juniora, koji nam se dopao prateći mlađe kategorije. Njega čeka ozbiljan rad“.

Na prijemu servisa uz Ignjata Dopuđa trebalo bi da igra Stefan Ranković.

“Izgleda na oko veoma lepo, barata veoma dobro loptom, kontrola lopte mu je odlična. Elementi odbojkaški stvarno super. Ali, on nije dobijao šansu da igra do sada. Sigurno da će biti gore-dole, mnogo toga zavisi od njega. Mnogo pričamo o tome. On bi mogao da eksplodira ove godine. Ako usmeri glavu na pravi način, a to je moj posao – očekujem da tako bude. Jedno su treninzi, drugo su utakmice. Videćemo kad krenemo od avgustu – zapećemo jako. Bićemo svi na okupu, osim ako neko ne ode sa seniorskom na pripreme za SP. Ne znam kakav će im program biti. Većina ekipe će biti tu od prvog dana, to je veoma bitno, da izgradimo sportsko-porodični duh koji mi negujemo u Partizanu. To je to“.

Strategija je promenjena, ali ambicije ostaju kao i uvek visoke.

“Naravno da ćemo ići na trofeje, nećemo sigurno ići na šesto mesto… Ali, mnogo toga zavisi od nas, od njih, od mene najviše. Hoću da im ubacim u glavu da će rezultati i eventualno trofeji doći samo kao posledica odbojke koju mi treba da igramo. Zahtevam od njih da na svakom treningu budu foksuirani maksimalno da bi usvojili neke principe za koje mislim da su važni. Verujem da ako to usvoje… Sad to može da bude proces koji traje godinu dana, može da bude tri meseca. Zavisi od njih i mog strpljenja, entuzijazma celog stručnog štaba. Sviđa mi se što smo svi veoma motivisani i doći ćemo na te pripreme sa ogromnom željom da se svi dokažemo – i mi kao treneri sa mladom ekipom a i oni kao ekipa i kao individualci“.

Iako prethodne sezone nije donela neki uspeh u inostranstvu, Bojan oseća da je napredovao kao trener.

“Iskustvo iz Dubaija mi je pomoglo… Imao sam tamo dobre uslove za rad, iako je bilo malo igrača. Kvalitetno smo radili sa strancima. Bio je tu i mladi igrač iz Nigerije, koji nije znao skoro ni da hoda. Za dva meseca je veoma brzo napredovao. Imali smo super uslove, mnogo smo radili… Svideo mi se i taj deo koji ću nastaviti da praktikujem u Partizanu. Imamo dobre uslove za rad, stabilne termine. Možemo da treniramo koliko hoćemo, što je mladim igračima neophodno. Oni moraju individualno svakog dana da rade, po grupama ili jedan na jedan. Moraju se družiti sa loptom više nego igrači koji imaju 30 godina, definitivno“.

Svestan je i on da stalno mora da radi na sebi, da se usavršava, da širi polje delovanja…

“Ja sam do sada važio za trenera motivatora. Zanima me naravno i onaj drugi deo posla što se tiče taktike, video analize i slično. Srećan sam što imam u stručnom štabu čoveka koji je sjajan u tom svom poslu. Mogu uz njega da učim. To je Marko Krtinić. On je bio nekoliko godina sa reprezentacijom, sjajan je, ima uvek ideje… Bavimo se zajedno time, najviše nama, a onda i protivnicima. Ali, ako je naš deo terena sređen i oni usade to što im pričamo, onda nije bitno ko je s druge strane. To zvuči nadmeno… Naravno da ako naletiš na Zenit iz Kazanja da će da te prelete, ali u nekim domaćim okvirima želim da im usadim da je naša strana bitna. Bavimo se i rivalima, analiziramo, ali treba pre svega edukovati igrača kako da primi informaciju. Džabe meni što znam gde će da odsmečira Nejić loptu, jer sam pogledao hiljadu njegovih napada, ako moj igrač nije sposoban da to ispuni na utakmici kad je pod stresom, kad je emotivno stanje drugačije… Mislim da je ovo ipak važniji deo, nego šta će da uradi Vojvodina, Zvezda ili Kragujevac“.

I naredne sezone radiće sa istim asistentima kao i do sada.

“Isti stručni štab ostaje… Marko Krtinić, Ivan Milenković… Mareta znam nekoliko godina, a sa Ivetom sam odrastao. Mi smo zajedno počeli da treniramo odbojku. Išli smo u istu osnovnu školu, pa u srednju. Znamo se preko 30 godina iz Pavinjona. Prošlo smo sve, odrastanja, izlaske, grad…“.

NA BASKET ĆU IĆI DO KRAJA ŽIVOTA, ŠTA GOD DA SE DESI

Jedan od ciljeva Bojana Janića biće i povratak navijača na tribine.

“Još ne znamo da li ćemo igrati u Masteru ili Pioniru. Meni je bolje u Masteru, jer je intimnije. U Pioniru ti treba 3000 ljudi da se nešto desi. Ali, moram da kažem da mi se koncept u Ligi nacija svideo – kako je naša publika reagovala na DJ-a i te propratne stvari. Fenomenalno je bilo u Areni… Svi su učestvovali. Baš sam razmišljao da nešto tako probamo kod nas. Cilj je da animiramo našu decu da dolaze – i devojčice i dečake. To smo i mi radili kao klinci, dođeš na utakmicu prvog tima pa letiš, zanima te, zaljubljen si u to. Ako uspemo da napravimo neku tako sličnu atmosferu, može da bude sjajna priča. Baviću se i time kad krene sezona. Taj deo je isto veoma bitan… Posle utakmice dođeš kući pun energije – sad da li je ta energija pozitivna ili negativna zavisi od rezultata“.

Koliko god imao obaveza, poznato je da uvek stiže na košarkaške i fudbalske utakmice voljenog kluba.

“Stalno idem na košarku, to mi je najveća ljubav. Idem i na fudbal – veliki sam entuzijasta. Siguran sam da će doći i bolji dani, jer Partizan je ipak ogromno ime kluba. Sačekaćemo strpljivo… I kada su u basketu bile najgore godine, ja sam bio na tribinama. Imao sam ujaka – koji je, nažalost, preminuo prošle godine – on me je zarazio ljubavlju prema Partizanu. Sećam se da je ludeo, nije hteo da ide iz revolta, a ja sam mu govorio: ‘Sad treba da se ode.’ Znaš da je muka, nema igrača, igra se loše… Ali onda se pojavi Novica Veličković sa onom energijom. Onda ti je baš lepo. Bilo mi je uživanje da gledam poslednje finale sa Spartakom. Nemam ništa protiv stranaca, ali bilo mi je puno srce da vidim mlade domaće igrače. Gledao sam i polufinale protiv FMP, nije bio popunjen Pionir, ali meni je bilo super. Fenomenalan doživljaj… Kad neki od tih klinaca postigne koš, skočiš kao da si ti dao koš. To mi je bilo sjajno. Na basket ću ići do kraja života, šta god da se desi… Sad su lepa vremena, u vrhu si, boriš se sa najvećim evroligašima, tu si na jednu loptu – nije da te odvaljuju“.

MN PRESS

Društvo mu najčešće pravi stariji sin, koji je odavno poznat na tribinama. Upravo je njega najviše pogodio tatin odlazak sa klupe prošle godine.

“Teško mu je palo baš… Navijao je za Šabab Al-Ahli kad sam bio tamo. Ali, sad je presrećan. Najsrećniji je bio na svetu kad sam se vratio da budem trener Partizana. On trenira basket, ali će od septembra da se prebaci na odbojku. Zavoleo je baš… Terao me da gleda i žensku Ligu nacija, pa smo išli i na mušku. Idemo na svaku i super je što može uživo da vidi to i oseti kako izgleda“.

Milutin definitivno ima velike ambicije u svetu sporta. Nekad je fokus bio na glumi – išao je maminim stopama, a sada su prioriteti malo dugačiji…

“Skoro mi je rekao: ‘Voleo bih da budem poznati sportista’. Ja pitam što, a on: ‘Da budem popularan, imam para i imam devojke’. To mu je bio plan. Pa sam moram da mu objašnjavam da to nisu dobri razlozi, već da treba glavni cilj da mu bude reprezentacija, da igra za svoju zemlju… Vraćam se na nešto što verovatno ne postoji više, ali tako sam vaspitan i tako ću njega vaspitavati. Već je promenio mišljenje, nije mu više prioritet novac i popularnost, nego ipak neke bolje vrednosti“.

Svaki put kada Bojan priča o reprezentaciji, oseća se u njegovom glasu koliko mu znači… Nekada je bio i kapiten, posle je radio i kao tim menadžer, pa i kao asistent selektora. Jednog dana se nada i vodećoj poziciji na klupi.

“Kada gledam svoje trenerske mogućnosti, imam samo dve ljubavi – Partizan i reprezentaciju. Sve ostalo je profesionalni odnos, ne bih mogao da osetim takvu emociju kao ovde. Kad sam kao klinac počeo da treniram odbojku, moja želja je bila da igram za reprezentaciju – to sam ostvario. Sad bi trebalo da ostvarim ovo drugo, ali u ovom trenutku ne razmišljam o tome. Doveden je vrhunski trener, George Krecu. Jeste stranac, ali vrhunski. Treba mu dati podršku i sačekati da sprovede svoje ideje sa novim snagama i krene u novu priču sa ovom generacijom“.

Jeste pravio kratku pauzu u trenerskom poslu, ali od najvećih želja nije odustao.

“Apsolutno… Kako ne. Pa ne bih se bavio ovim da nemam tu ambiciju. To bi bio vrhunac moje karijere. Ne može vrhunac da mi bude ni Italija, ni Rusija, nego reprezentacija“.

Koliko će se dugo zadržati u Partizanu u ovom drugom mandatu trenutno niko ne zna.

“Naučio sam da ne pravim previše planova… Ovde, sa predsednikom Acom Stankovićem, imam lep odnos – nije poslovni, nego više prijateljski. Pričamo o svemu, čujemo se, viđamo se. Znaju ko sam i koliko sam se dao za Partizan, i cene to, čim su me zvali da se vratim kao sportski direktor. Ne pravim dugoročne planove u smislu ‘otići ću za godinu, dve ili pet’. Baš sam fokusiran na rad sa momcima sada“.

Pošto se već ranije dotakao košarke – pitanje je koliko je odbojka daleko od tog nivoa koji gleda u Areni.

“Koliko hoćeš… Miljama. Uvek maštam o tome. Igraće se Liga šampiona u Masteru. Zašto da ne? Trebalo bi da uđe nekih 100 miliona evra, kao što je ušlo u košarku. Šta bi Partizan i Zvezda bili da nemaju budžete koje imaju? Verovatno ništa… One godine kada je Dule Vujošević uspevao i da pravi igrače i da bude konkurentan u Evroligi – mislim da se to nikada neće ponoviti, ni u košarci, a kamoli u odbojci. Mi ne možemo da računamo na takav ogroman novac, to je potpuno realno, ali možemo sigurno svi zajedno da radimo u mlađim kategorijama. Da uspostavimo neki sistem koji će možda biti jednak za sve. To su ideje o kojima sigurno svi koji se bavimo odbojkom iz ljubavi i entuzijazma razmišljamo. Svako ima svoje viđenje… Moje je da pokušamo da sredimo mlađe kategorije, da se tu radi kvalitetnije, kako bi prelazak iz omladinske u seniorsku ekipu bio lakši, da nauče u mlađim selekcijama neke stvari koje ne treba da uče tek u seniorskoj. To je suština“.

Kažu da nema mnogo dečaka koji treniraju odbojku… Te priče već godinama kruže.

“Ima ih, nije da ih nema. Drugačija su vremena. Deca danas lakše menjaju klubove i sportove. Imaju mnogo širi izbor nego što je moja generacija imala. A tu je i vaspitanje i poštovanje prema trenerima, nastavnicima… Sve je drugačije nego pre 30 godina, a kamoli pre 60, kada su ih tukli i vukli za zulufe. Menjaju se vremena, a mi moramo da pronađemo neki model. Mislim da je jedini pravi model kvalitetan rad koji ćeš njima ponuditi. Da ih sportski vaspitavaš i pokažeš im da je to nešto njihovo. Ako im kroz dobar rad pokažeš da napreduju, onda će svako dete koje ima talenat isplivati. Ne može drugačije nikako“.

Za kraj – dotakao se i trenutnog stanja u reprezentaciji Srbije koja je u određenoj meri podmlađena. Janić smatra da je potrebno mnogo strpljenja, pre svega.

“Drago mi je što su tu mladi momci… Ima i nekoliko starijih, ne možeš odjednom sve da promeniš. Mali Maške je tu već nekoliko godina, ima sezonu u Italiji iza sebe – istina, na drugoj poziciji… Nije mu lako da igra primača. Imamo dva mlada libera, na klupi su Brborić i Kulpinac. Pričao sam sa nekim ljudima iz stručnog štaba, sa Nevenom sam stalno u kontaktu… Oni imaju entuzijazam u vezi sa njima. Mladi su, talentovani, imaju fizičke predispozicije koje su neophodne za današnju odbojku. Bez toga, nažalost, ne može ništa. Treba mnogo strpljenja. Mali Kulpinac je rođen 2007. i tek je počeo da igra u Vojvodini, nije ni godinu dana imao konstantnu igru. Nadam se da će mu glava biti čvrsto na zemlji i da će konstantno napredovati. Ne mora da preskače ne znam kakve nivoe, ali da ide na gore svake godine, pa da dočekamo da postane nosilac u reprezentaciji, jer za sada deluje da može. Videćemo, to se nikad ne zna… Sigurno je da će dobiti šansu i da imaju odličnog trenera sa kojim će kvalitetno raditi. Ono što čujem od onih koji su blizu reprezentacije jeste da je veliki radnik, a to je preduslov za nešto dobro, sigurno“.

I ovaj mrak je očigledno morao jednom da se desi: Odbojkaši + odbojkašice = osam poraza usred Beograda!

Bonus video: