Brazil je doživeo novo veliko fudbalsko razočaranje. Izabranici Karla Anćelotija zaustavljeni su već u osmini finala Svetskog prvenstva, pošto je od njih bolja bila Norveška. To znači da će petostruki prvak sveta najmanje 28 godina čekati da se vrati na mundijalsko postolje, jer će narednu priliku da obraduje naciju imati tek 2030. godine, kada će se turnir igrati u Portugaliji, Španiji i Maroku.
Ipak, Brazil nije samo zemlja fudbala. Može da se pohvali i bogatom košarkaškom tradicijom – dva puta bio je prvak sveta (1959. i 1963), osvojio je tri olimpijske bronze, a danas je i aktuelni šampion Amerikupa.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
A u najvećoj državi Južne Amerike, svoj put gradi i jedan mladi srpski košarkaški um. Jelena Todorović prošlog leta postala je prvi ženski trener u elitnom rangu brazilske košarke. Štaviše, prva je dama u istoriji koja je vodila ekipu u najvišem stepenu takmičenja u bilo kom sportu u Brazilu. I šire!
Tokom Kongresa trenera u Atini, koji tradicionalno organizuje Udruženje trenera Evrolige (EHCB), Jelena je za Meridian sport otkrila kako je počeo njen put u zemlji kafe, sambe i fudbala.
“Već sam nekoliko puta bila tamo, držala trenerske klinike i upoznavala njihov način rada. Bilo mi je veoma interesantno. Ponekad ovde u Evropi zaboravimo da se vrhunska košarka ne igra samo kod nas i u SAD. Brazil ima najjaču ligu u Južnoj Americi, čak 20 klubova. Košarka tamo iz godine u godinu raste. Mnogo se ulaže. Dali su mi priliku da sa samo 31 godinom postanem glavni trener jednog prvoligaškog kluba i na tome sam im veoma zahvalna”, kaže Jelena Todorović.
Njen dolazak u Brazil, ali i rad u Fortalezi, privukli su veliku pažnju tamošnjih medija.
“Dolazim iz jednog od najvećih regiona u Brazilu i zaista sam osetila veliku pažnju tamošnjih medija. Veliki bum je napravila činjenica da sam prva žena u celoj Južnoj Americi koja vodi muški profesionalni tim u prvoj ligi, i to ne samo u košarci nego uopšte u profesionalnom sportu.”
Košarkaši Fortaleze nisu imali problem sa dolaskom ženskog trenera, ali im nije bilo svejedno kad su čuli da dolazi iz Srbije.
“Prva reakcija im je bila: ‘Sad će nas ubiti.’ Gledali su Evroligu, gledali kako rade srpski i evropski treneri i više ih je plašio taj naš temperament nego činjenica da sam žena. Prošle godine smo u celoj ligi bili samo Serhio Ernandez i ja kao strani treneri. Mislim da im je više trebalo vremena da razumeju odakle dolazim i koliko je nama košarka važna nego da prihvate to što sam žena”.
Primetila je Jelena da srpski sport uživa veliko poštovanje u Brazilu.
“Srpski treneri imaju ogroman ugled u svetu. Znaju istoriju naše košarke i bivše Jugoslavije. Pa Aco Petrović im je selektor. Poštuju nas zato što smatraju da smo velika sportska nacija. Često kažu: ‘Kako vi sa šest ili sedam miliona stanovnika uspevate da dominirate u toliko sportova, a nas ima više od 200 miliona?’“
Naravno, veliki uticaj na to poštovanje ima Dejan Rambo Petković.
“On je za mene veliki uzor. Uvek kažem da, ako uspem da uradim makar dva odsto onoga što je on uradio za Srbiju u Brazilu, smatraću da sam napravila veliku stvar. Naravno, znaju i Novaka Đokovića, Jokića, ali Rambo je tamo posebna priča. Poštuju nas i zato što znaju koliko nama znači košarka. Kao što je njima fudbal religija, tako oni smatraju da je nama košarka religija. Mentalitet nam je prilično sličan. Vole da uživaju u životu, mislim da nas zbog toga veoma poštuju.”
Koliko god da je košarka voljena i poštovana, zna se ipak šta je sport broj jedan u Brazilu.
“Ništa ne može da se poredi sa fudbalom. Rekli su mi da tokom Svetskog prvenstva praktično sve staje. Bila sam na utakmici Brazil – Maroko i atmosfera je bila neverovatna. Oseća se koliko im je to važno. Brazilci žive za fudbal. Kada sam upoznala Dekija Petkovića i otišla na Marakanu da gledam Flamengo, to mi je bilo ostvarenje sna. Još ranije sam gledala Brazil – Argentina u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i zaista mislim da je to najveći derbi na svetu”.
Čak i košarkaši imaju posebnu emociju prema najvažnijoj sporednoj stvari na sveti.
“Kad god im damo da igraju fudbal, znam da će trening posle biti odličan, jer se tada potpuno zapale. Bacaju se za svaku loptu, trče maksimalno. Morala sam čak da uvedem pravilo da i stranci moraju da pipnu loptu, jer Brazilci jednostavno nisu hteli da im dodaju. Imala sam dvojicu Amerikanaca i jednog Srbina (Aleksa Popović, prim. aut), a oni bi samo između sebe igrali. Ta njihova ljubav prema fudbalu je neverovatna.”
Ovog leta su Brazilci ponovo ostali slomljenog srca… Malo je reći da su fudbaleri borbu na Mundijalu završili prerano. A nadali su se, verovali… Posebno kad je Anćeloti na opšte oduševljenje odlučio da uvrsti na spisak Nejmara.
“Naravno, on je veoma popularan. Bili su baš srećni što ga je Anćeloti ponovo pozvao u reprezentaciju. Vole ga. Drago im je što je izabrao da igra u Brazilu, da ga ljudi mogu gledati kod kuće, a ne samo u inostranstvu,” objašnjava Jelena, koja ipak priznaje da lično više voli stariju generaciju brazilskih asova:
“Meni je, ipak, omiljeni Ronaldinjo. Odrasla sam gledajući ga u Barseloni. Velika mi je želja da upoznam i njega i Ronalda. Nadam se da ću jednog dana imati priliku za to.”
Pomenula je kako je i sama osetila težinu rivalstva Brazila i Argentine, gledajući jednu utakmicu kvalifikacija za Mundijal. Posle gorke pilule na turniru u SAD, Meksiku i Kanadi, ali i novih pobeda Gaučosa, sigurno da Brazilcima nije lako.
“Oseća se veliki rivalitet, vidi se po načinu na koji pričaju. Oni misle da Argentinci gledaju na Brazilce kao na drugu klasu. Jedva čekaju da osvoje šestu zvezdicu baš zbog Argentine. Bila im je frka kad je Argentina osvojila prethodno Svetsko prvenstvo. Pitala sam ih za koga su navijali u finalu, Argentinu ili Francusku. Kažu: ‘Navijali smo da oba tima izgube, ali ako neko mora da pobedi, neka to bude Francuska. Samo ne Argentina.’ To mi je bilo jako simpatično. Taj rivalitet definitivno postoji i najviše je vezan za fudbal.”
Imala je Jelena priliku da se sretne i sa brojnim Argentincima u brazilskoj ligi.
“Argentinski igrači koji nastupaju u brazilskoj ligi su fantastični, a argentinski treneri su me čak pozvali da dođem kod njih. Trener Ernandez je bio sjajan prema meni ove sezone. Od prvog dana kada sam došla odmah me je kontaktirao, pitao da li mi nešto treba, da li mi treba pomoć da se naviknem na sistem. Gledao je sve moje utakmice, čak i kada sam igrala protiv drugih ekipa, pisao mi je i zvao me da mi daje savete. Mnogo su mi se svideli argentinski igrači, pogotovo bekovi koji su igrali u mojoj ligi. Razumeju košarku i imaju inat, a to je za mene bilo ključno.”
Ipak, rivalstvo ostaje u granicama sporta. Štaviše, pokazalo se kroz istoriju da Brazilci nemaju problem da sarađuju sa Argentincima. Selektor košarkaške reprezentacije im je čak šest godina bio Ruben Manjano.
“Isto je sada sa Anćelotijem u fudbalu. Ja sam ih, recimo, pitala: ‘Kako može stranac da vam bude selektor? Vi ste zemlja fudbala.’ Oni su mi rekli: ‘Slušaj, Jelena, mi već više od dvadeset godina čekamo svetsku titulu. Probaćemo sve da je osvojimo. Ako mislimo da Anćeloti može da nam pomogne, dovešćemo ga.’ Tu se recimo razlikuju od nas.”
Nisu stranci za kormilom nacionalnih selekcija i najboljih brazilskih klubova ipak tako česta pojava, što Jelenu svakako čini još ponosnijom što je dobila priliku da radi u Fortalezi.
“Naravno, mislim da svakom domaćem treneru malo smeta kada dođe stranac na poziciju za koju misli da bi trebalo da pripadne njemu. To je normalno u svakoj zemlji. Ali nije bilo mnogo stranih trenera u Brazilu, pogotovo ne srpskih. Zato sam ponosna što sam ja prva srpski trener tamo i što sam, na neki način, otvorila tržište.”
Naredne sezone u brazilskoj ligi igraće i bivši plejmejker Crvene zvezde, Jago dos Santos. On se, uz veliku pompu, vratio u domovinu i redove Flamenga, te nema sumnje da će posle iskustva na Malom Kalemegdanu biti jedna od glavnih zvezda šampionata.
“Svi Brazilci koji igraju u Evroligi ili NBA su tamo velike zvezde. Iskreno, nije mi baš bilo svejedno kada se Jago vratio u Flamengo i potpisao rekordan ugovor. Već sam pričala sa Janisom (Sferopulosom) i još nekim trenerima da mi daju savete kako da igram protiv njega. Zanimljivo je da sam jednom svom plejmejkeru, Žanzinju, čim je Jago potpisao, poslala poruku: „Samo da znaš, sledeće godine čuvaš njega.“ On mi je odgovorio: ‘Treneru, možete da mi verujete. Neće moći da diše protiv mene’. Već ga tako motivišem.”
Uživa Jago veliku popularnost u rodnoj zemlji.
“Stvarno mislim da je sjajno za brazilsku košarku što se jedna takva zvezda vraća u domaću ligu i što će dodatno podići njenu kvalitet. On je baš poznat. Naravno, ništa ne može da se poredi sa fudbalerima. Nijedan košarkaš nije poznat kao fudbaleri. Ali Brazil je među deset najboljih reprezentacija na svetu, najbolji su u Južnoj Americi, osvojili su Američki kup sa trenerom Petrovićem i zbog tih rezultata košarkaši su dosta poznati.”
Nije mnogo Brazilaca, koji su poput nekadašnjeg plejmejkera Zvezde, igrali sa uspehom na najvišem nivou u evropskoj košarci.
“Interesantno je da mnogi reprezentativci igraju u brazilskoj ligi i ne žele da idu u Evropu ili NBA, iako imaju ponude. Vole svoju kulturu, vole da budu kod kuće, da uživaju u životu. Baš su takvi. Imaju vrhunske igrače koje mi u Srbiji možda ni ne poznajemo, a igraju za reprezentaciju. Jednostavno ne žele da odlaze.”
Čini se da se i to polako manje. Jago je igrao u Zvezdi i Virtusu, Bruno Kaboklo za Partizan i Hapoel Tel Aviv, Marsio Santos za Makabi, Maozinja je nedavno potpisao za Pariz… Odavno je veliki trag ostavio i Marselinjo Uertas, Vitor Benite godinama igra u španskoj ACB ligi.
“Sad dosta igrača odlazi i na koledže zbog NIL ugovora i to nam je ove godine čak napravilo problem jer nema dovoljno brazilskih igrača. Ali mislim da će ih biti sve više i u Evropi. Tome su mnogo doprineli Marselinjo Uertas, Jago, Kaboklo… I ja tamo stalno pričam o evropskoj košarci i trudim se da predstavljam našu košarku u najboljem svetlu. Brazilci su fantastični sportisti. Imaju neverovatne fizičke predispozicije i vrhunske su atlete”.
Osim Jaga i Kabokla, još jedno poznato prezime iz Brazila našlo se u srpskoj košarci.
“Sestričina Andersona Varežaa, Iza Varežao, igrala je u Partizanu. Sa njom sam baš dobra. Čak me je pitala da dođe kod mene u Fortalezu da gleda treninge jer želi da se posle igračke karijere bavi trenerskim poslom. Brazilci stvarno poštuju našu košarku.”
Brazilska košarka nedavno je izgubila najveću legendu. Preminuo je čuveni Oskar Šmit.
“Bilo je veoma emotivno. Uz Pelea i Ajrtona Senu, Oskar Šmit je jedna od najvećih legendi brazilskog sporta. Brazil ima veliku košarkašku tradiciju. Nekada su bili svetski prvaci, zajedno sa Jugoslavijom i Sovjetskim Savezom među najjačim reprezentacijama sveta. Vest o njegovoj smrti bila je veoma propraćena. Naravno, teško je da bilo koji sport dobije pažnju kakvu ima fudbal, jer tamo sve stane kada igra reprezentacija. Ali kada je Oskar Šmit preminuo, cela zemlja je pričala o tome. Ne samo ljudi iz košarke, već i iz drugih sportova, uključujući i fudbal.”
Pokušala je Jelena da nam dočara i kako izgleda sezona u elitnom rangu brazilske košarke. Jedan od većih izazova sa kojima se susrela su i naporna putovanja.
“To mi je ove godine bilo potpuno novo iskustvo. Pogotovo zato što je moj klub na krajnjem severu Brazila, pa su moja putovanja najteža. Brazil je toliko veliki da može da se poredi sa Rusijom po putovanjima. Meni treba minimum šest sati da stignem bilo gde. Autobusom gotovo da i ne putujemo, uglavnom avionom, ali nekad moramo i autobusom jer neki gradovi nemaju aerodrom. Do juga Brazila, gde igramo protiv jednog kluba, potrebno nam je oko petnaest sati putovanja. Imamo dva leta sa presedanjem, pa onda još autobus. Liga je imala 20 klubova, pa smo imali trostruka kola. Kada odemo u Sao Paulo, gde je najveći broj klubova, ne vraćamo se kući između utakmica. Ostanemo tamo desetak dana ili dve nedelje i odigramo četiri utakmice zaredom. Veoma slično NBA gostovanjima.”
Sama liga je fizički veoma zahtevna.
“Sudije dozvoljavaju mnogo kontakta. Moja četiri stranca ove godine su bila potpuno izubijana jer nisu bila naviknuta na takav kriterijum. Imala sam dva Amerikanca, jednog Australijanca i jednog Srbina – Aleksu Popovića. Uz to sam igrala dosta preuzimanja u odbrani, pa su niži igrači često završavali na centrima. Imali smo mnogo povreda. Kada odigramo četvrtu utakmicu na toj turneji, već imam četiri ili pet povređenih igrača. To mi je bila velika lekcija u prvoj sezoni – da razumem mentalitet Brazilaca, način na koji funkcioniše liga i kriterijum suđenja.”
Ispričala nam je Jelena i kako je u sklopu društveno odgovornih klupskih aktivnosti bila u poseti ozloglašenom brazilskom zatvoru.
“U mom klubu smo imali mnogo društveno odgovornih aktivnosti, nešto što sam naučila i kroz Evroligu. Mislim da je veoma važno da budemo dobar primer mlađima, da pokažemo zašto treba da zavole košarku i sport. Bila sam, recimo, u jednom od najgorih zatvora u Brazilu, gde smo radili sa zatvorenicima koji su zaslužili da budu deo sportskih programa. Učila sam ih košarci. Bilo mi je pomalo neprijatno i osećala sam se nesigurno, ali je bilo izuzetno iskustvo. Mnogo sam radila i po favelama, sa decom i odraslima. Tek tada sam zapravo videla celu sliku Brazila i ogromne razlike između siromašnih i bogatih. Videla sam koliko sport može nekome da promeni život i pruži novu šansu. To mi je jedno od najlepših iskustava iz Brazila. Upoznala sam mnogo ljudi kojima sport zaista menja život. Mislim da upravo sport najbolje spaja ljude,” zaključila je Jelena Todorović u razgovoru za Meridian sport.
Bonus video:
