Vratio se Vanja Marinković minule sezone u Partizan i odmah podigao trofej u ABA ligi. Ostao je deo kluba i ove takmičarske godine, ponovo sa kapitenskom trakom oko ruke, a u podkastu na Part+ platformi vratio je film na neke početke i setio se kad se rodila njegova ljubav prema Partizanu.
Otišao je unazad do sezone 2009/10, ali istakao i da mu je posebno draga sezona 2012/13.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“U školi. Tu je bio prvi neki kontakt sa Partizanom i sa drugim klubom, ali da sam počeo da navijam, navijam… Možda kad je Novica igrao Evroligu. Nisam to nikad gledao uživo. Prva uživo je bila kad su igrali Lorens Roberts, Rašić, Kecman… Išli smo kao mlađe kategorije u Pionir. Tad je to preraslo u nešto više, pa sam išao da gledam kad su igrali Luča, Gagi, Bogdan, Milutinov…“, rekao je Marinković.
Vrlo brzo je napravio konekciju i shvatio da bi i on jednog dana voleo da zaigra u crno-belom.
“Oduvek su mi simboli za Partizan bili borba i nikad ne reci nikad. Neću nikad zaboraviti utakmicu Bamberg – Partizan. Završio sam trening, išli smo u kafić da gledamo i nikad neću zaboraviti kad se Luča bacio za loptu, kad je preleteo pola terena“.
Prisetio se i početaka u Partizanu. Bila su to neka druga vremena.
“Tepić je živeo na kraju moje ulice, on me vozio na treninge i dovozio sa treninga. Išao sam stalo na ručak sa njim i Lukom… Pre je bilo više domaćih igrača, nije bilo para da se dovedu stranci i onda su se igrači više družili van terena. Nije bilo toliko utakmica Evrolige, Evrokupa, imao si dve, nekad jednu nedeljno. Viđali smo se na treninzima, na putu… Ovako si više sa saigračima nego sa porodicom. Tad to nije bilo tako učestalo i često smo se družili van terena“.
Pričao je Vanja o brojnim temama. Dotakao se i društvenih mreža.
“Ugasio sam ih kad sam bio u Španiji. Katastrofa. Te društvene mreže mogu da se koriste za promociju samog sebe. Mnogi igrači to rade, javljaju se tako sponzori, hoće da ih reklamiraš… I to je okej, svako gleda to na svoj način. Meni je to oduzimanje vremena, kojeg i nemaš preterano kao profesionalni košarkaš u ovom ritmu i u današnje vreme gde ti je sve na dohvat ruke. Trošiš energiju na nebitne stvari, čitaš nebitne komentare“.
Jedan komentar ga je posebno ostavio bez teksta…
“Stigao mi je komentar, kaže: “Je l istina da ste se ti i Džabari potukli na treningu?”. Eto… To ne da je glupost, nego ono, notorna laž… Sad treba da čitaš tako neke stvari, neko dođe i izlupeta se. Takvo je vreme, svako ima pravo na svoje mišljenje, da radi što god hoće“.
Svestan je ipak da je kao profesionalni košarkaš na visokom nivou stalno pod lupom javnosti.
“Naš problem od koga ne možeš pobeći je to što ti je transparentan posao. I logično da ljudi steknu utisak da mogu da komentarišu tvoj posao. Zašto bih ja išao i komentarisao nečiji rad u banci, kad taj posao uopšte nije transparentan. Ti kada si sportista, na najvišem nivou u Evropi, svetu, ti si svaki dan na malom ekranu. Milioni ljudi imaju bar TV, ako ne internet i vide te. I logično je da steknu utisak da mogu da te iskomentarišu. Neko to radi na dobar način ,neko na neki malo drugačiji našim i to je to. Mislim da se mnogo vodi računa o tome šta je ko rekao i šta ko misli, a taj neko uopšte nije relevantan da to kaže ili da misli. Ali opet, on za sebe misli da to može da kaže ili da ima tako neko razmišljanje, što je opet legitimno.”
Košarka je postala glavna tema u srpskom sportu.
“To je i zbog reprezentacije, pa i košarkaške. Uspesi, idemo dalje… Nije ni to, više zato što su Partizan i Zvezda u Evroligi, Željko, sad Saša, velika imena… O čemu drugom da pričaš?“
Pričao je ponovo i o odluci da se posle tri godine u Baskoniji vrati u Partizan.
“Mnogo sam razmišljao. Bilo je lepo. Treća godina u Baskoniji mi je najviše prijala. Radio sam sa Duškom, to mi je neverovatno bilo, čitav taj život tamo… Gledaš na TV-u, Partizan, Evroliga, ja treba da igram to. Tako mi se javila želja. Razmišljao sam i samo sam stavio na papir. Željko, neke privatne stvari, kum je imao saobraćajnu nesreću, to mi je bila još jedna bitna stvar zbog koje sam hteo da se vratim, porodica, mnogo volim Beograd – neke delove Beograda. Aca Matović.”
Opisao je zašto je posebno vezan za dugogodišnjeg člana stručnog štaba crno-belih.
“Smatram ga kao članom porodice. Uvek sam radio sa njim preko leta, radim i dalje. Neverovatan čovek i neverovatno mnogo zna o košarci, radio je sa velikim imenima. Bogdan se kune u Acu. Još milion drugih igrača. Čuo sam se sa njim često i kad sam bio u Valensiji, Baskoniji… Ne pričam sa njim o košarci, kad treba pričam. Vezano je za košarku, ali pričamo i o privatnim stvarima, šta bi ja trebalo ili ne bih… Savetuje me mnogo i pravo je blago koje ima ovaj klub. Dugo je ovde, mnogo voli ovo. Neizostavan je deo svega ovoga. Ne znaju ljudi mnogo o tome. Takav je i on, ne voli da se eksponira.”
Tema je bila i psihologija.
“Glava je najbitnija stvar. Kao što radimo i na veštini, šutu, driblingu, u teretani… Rad na psihi, možda i ključna stavka kod svakog sportiste. Pogotovu sa Evroligom, nemaš vremena da se osvrneš ni na prošlu utakmicu… Na treningu stičeš samopouzdanje, pa da posle dobre ili loše partije, zaboraviš. Jako je teško ako staneš i ako vraćaš film, šta si mogao bolje… Pogledaš šta je bilo loše, šta je dobro, ali ne da preterano misliš o tome, jer ne može mnogo dobrog da ti donese. Psiha je najbitnija stvar“.
Posebno je psihologija bitna na najvišem nivou.
“Takav smo narod. Ne možeš od toga da pobegneš, u ovom ambijentu kod nas. Takav smo mentalitet i tako će zauvek biti. S tim moraš da živiš. Ljudi u Španiji gledaju košarku na drugi način. Mi smo kao Grci. Pogledaj finale grčke lige, Kup naš, uvek su neki prekidi, traje… Tako je. Kad si došao ovde, moraš da znaš šta sve to nosi. Teško je, uvek je lakše kad se dobija i kad te svi hvale, ali i porazi su deo sporta. Tu se pokazuje snaga. Niko ne voli da izgubi, a pogotovu mi ovde, ali to je normalno.”
Pričao je i o ekipi Partizana.
“Super je atmosfera. Svi su momci na neki način ludi. Klub je tu super uradio posao, što nije lako spojiti 14 novih lica. Samo je Brendon iskakao, ali i on je super tip. Sad i u periodu kad nije baš idealno, kao i prošle godine, uvek je bila super atmosfera. To je mnogo bitno. Možda ljudima deluje da nas porazi ne dotiču. Najbitnije je ostati pozitivan u svemu i tako gledati na sve što dolazi. Ako uđeš u sivilo, a da nije dobra atmosfera…“
Crno-beli su minule sezone Evroligu otvorili sa učinkom 2-8 posle 10 rundi.
“Uvek smo imali i podršku od svih, Željko kad je rekao na onom presu ‘da vidimo šta će da bude’, tad smo ušli u seriju. Imamo leđa, podršku sa svih strana, od kuće, navijača, stafa…”
Vanja je za Part+ pričao između utakmica sa Monakom i Asvelom, pa je u tom trenutku učinak crno-belih bio 4-6. Posle gostovanja u Vilerbanu je na 4-7.
“Mnogo je rano za sve. Mi od prvog kola pravimo prognoze. Treba to imati u glavi, dobijati ako možeš svaku, ali 4-6, od tih šest nas Pariz pobedio, Madrid nas je dobijao celu utakmicu, pa smo se nešto vratili i Dubai. Ovo sve ostalo, svi su oni pobedili, ali prikazana je dobra igra, dolazili su novi igrači, treba vremena… Neki tim legne ranije, neki kasnije, ali to je sve proces. Polako, tim je dobar, momci su pozitivni, dobro rade i sve će doći na svoje“.
Prokomentarisao je i poslednja pojačanja Partizana, nove saigrače Nika Kalatesa i Bruna Fernanda.
“Vidi se iskustvo, kvalitet… Zna Željka od ranije, to je isto veoma bitno. Sjajan tip, spaja nas i na terenu i van njega. To je nedostajalo posle povrede Karlika. Bruno isto super pojačanje, vidi se želja, sjajan isto tip. Veoma je duhovit. Treba i njima malo vremena.”
Ne krije da bi voleo da uz sebe ima više domaćih igrača.
“Bilo bi idealno da bude 12 srpskih, ali mislim da je to nemoguće. Voleo bih. Bila je priča za Tanaskovića letos, to sam negde video, ali on čovek kapiten Budućnosti, dugo dole igra. Klub kao Partizan treba da ima dobre domaće igrače. Mislim da ih imamo. I u Zvezdi su sve dobri domaći igrači. Neke nije lako vratiti. Bogdan, to bi bilo… Luča, Milutinov i sve to. Prvo su davno otišli odavde, drugo su u inostranstvu. Svako ima nešto svoje. Voleo bih, da li je to moguće, ne znam. Sigurno bi to voleli i Željko i klub, ali nije to baš tako lako. Ima privatnih stvari zbog kojih ljudi ne mogu da dođu, ostali su tamo gde im prija, gde su se navikli. Luča je u Bajernu 10 godina, Milutinov je u Olimpijakosu više nego što je bio u Partizanu…“
Željko Obradović je rekao da Partizan treba da se postara da Vanja do kraja karijere ostane u klubu
“On misli da ja imam 35 godina… Šalim se. Lepe reči i hvala mu na tome. Da, ja sam apsolutno za to. Slažem se. Sve je kako treba da bude. Slažem se sa Željkom“.
Izdvojio je jedan košarkaški savet koji je čuo od trenera Obradovića.
“Ima ona čuvena njegova, linija za slobodna bacanja je magična linija. Kad se ide u kontranapad i nemaš evidentan višak, uvek driblaš do linije penala, staneš, uvek je neko sam. Sad, ti treba da staneš, išao bi na koš, a verovatno devet od 10 puta imaš otvoren pas“.
Dotakao se i večitog derbija. Bliži se prvi u tekućoj sezoni.
“Nas je Dule pre spremao za derbi, jer je bilo vremena sedam do 10 dana. To je takva priprema za ceo taj dan. Sad se to više kroz novine provlači, derbi prođe – i to je to. Ko da nije ni bio. Volim derbije. Ne kao da jedva čekam, ali kad dođe, volim da igram“.
Pokušao je da napravi paralelu između Duška Vujoševića i Željka Obradovića.
“Dule je svima nama bio polu-ćale, ili se trudio da bude. Razlika je što nisu bili isti timovi, iste okolnosti i onda je on imao očinski pristup prema svima nama. Sad nisu takve okolnosti, druga su vremena. Željko se trudi da sa svima priča ponaosob, ostane posle treninga, svaki dan neko drugi ima sa njim privatan razgovor koji on inicira“, zaključio je Vanja Marinković.
Bonus video:
acorakic38
Dobro je što se Vanja vratio u Partizan i razumem ga kad kaže da bi voleo da ima više srpskih igrača, ali i sam je svestan da ako žele da budu konkurentni u Evroligi moraju da dovode pojačanja iz NBA lige ili drugih evroligaških klubova.