Košarkaški DNK Vladimira Kontića - obećanje dečaka iz novinarske lože ispunjeno: Od zagrljaja s Dženkinsom i saveta Bogdanovića do reflektora Čaira

Žućkova levica je povod da podseti koliko je jug Srbije divno mesto, a ljudi srdačni i šarmantni. Niš je grad koji novinarima budi želju da se Kup Radivoj Korać zauvek igra u Čairu. Druženje i uspomene ostaju za ceo život, a jedan dečak je godinama unazad bio neizostavni deo legendarnog turnira. Ušunjao bi se među sedmu silu, sedeo u krilu novinarima, slušao priče i najavljivao svoj pohod na prestižni pehar. Desetak godina je bio posmatrač i, zbog prirode posla njegovog oca, dolazio bi u dvoranu da isprati borbu za prvi trofej u sezoni. Postao je deo tradicije i neizostavni član novinarske lože, a dočekao je da postane i deo izveštaja sa Kupa.

Vladimir Kontić nije mogao da postane ništa drugo do profesionalni košarkaš. Kad neko sa četiri i po godine počne da trenira, obruč i mrežica postaju jedini putokaz. Odrastao je u porodici gde je igra pod obručima religija, a narandžasta lopta sredstvo za rad. Od majke Dragane Kontić, bivše košarkašice Zvezde i žene koja je bila prvi trener Bogdanu Bogdanoviću, i oca Dejana – bivšeg novinara, a sada PR-a i dobrog duha Košarkaškog saveza Srbije – prirodno je bilo da naslednik krene putem sporta. Dočekala je porodica Kontić da vidi sina na Kupu Radivoj Korać, a Vladimir je sve vreme znao da će njegovo vreme doći.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

OKK Beograd je obezbedio svoje mesto u Nišu, dok je talentovani mladić istrčao na parket Čaira. Nije zaboravio ni svoje čuvare iz novinarske lože, pa je finale ispratio na mestu gde je kao dečak doživljavao scene kojih se i danas seća.

Karijeru je započeo u Ceraku gde su ga, kako kaže, još više „zarazili“ košarkom mladi treneri Srđan Tomić i Dušan Ugrčić, onda prve ozbiljnije korake napravio kod njemu omiljenog trenera Ceraka Gorana Jovanovića. Zatim je u Crvenoj zvezdi nastavio košarkaški da se razvija, formirao se u Torlak OKK Beogradu kroz juniorsku i Prvu srpsku ligu gde je blistao, a došao na preporuku Meginog maga za otkrivanje talenata Branimira Tadića i po želji legendarnog plejmejkera i trenera Vladimira Jokanovića koji su mu, ističe, mnogo pomogli, kao i treneri Stefan Atanacković i Miloš Vujaković. Letos je zasijao u Abu Dabiju i Dubaiju, sada naporno radi kako bi napravio sledeći korak i, posle prve seniorske godine u OKK Beogradu, došao na još viši nivo.

Talentovani krilni košarkaš gradi svoje ime i traži mesto pod košarkaškim suncem. Niš i debi na Kupu bili su povod za priču sa Vladimirom, koji pleni harizmom i zaraznim osmehom. Nije se slučajno pojavio na najvećoj scenu – upravo u Čairu.

„Tata me je stalno dovodio u novinarsku ložu. Oni su me čuvali i sa njima sam gledao utakmice. I tada sam novinarima pričao da ću jednog dana igrati na Kupu. Sećam se da sam išao na konferencije za medije. Ostali su mi urezani Branko Lazić i Andrea Trinkijeri“, počeo je Kontić za Meridian sport da premotava film na dane kad je bio dete.

Porastao je i nije se dugo čekalo da ispuni obećanje dato u Čairu. Pokazao se u dobrom svetlu protiv Mege, demonstrirao izuzetno telo, neverovatan skok i razumevanje košarke, tako da se niko neće začuditi ako sledeće godine bude na ABA ligaškom nivou.

„Uvek sam zamišljao da ću zaigrati u Nišu. To mi je bila velika želja i zaista sam naporno radio kako bih stigao do tog cilja. Zato je i osećaj koji sam doživeo u Čairu bio neverovatan. Kad je himna krenula, probudile su se emocije i naježio sam se – upravo jer sam celog života dolazio na Kup da gledam i navijam, a sada sam dočekao da budem s druge strane.“

Rezultat ostaje u drugom planu, jer je sam odlazak na Kup bio podvig za OKK Beograd.

„Počeli smo vrlo dobro, ali je pala koncentracija u drugoj četvrtini, što se ispostavilo kao ključno da izgubimo. Mi smo čak drugo poluvreme dobili 42:41. Ipak, skupo nas je koštala jedna loša deonica. Nisam imao tremu – naprotiv, goreo sam od želje da se dokažem i pokažem. Leteo sam po terenu kad god sam bio na njemu. Ne pamtim da sam imao toliko energije.“

Vladimir živi za košarku, a kako i ne bi – kada se zarazio ovom prelepom igrom skoro u istom trenutku kada je prohodao. Pionir je bio mesto gde je možda i više vremena provodio nego u obdaništu i školi.

„Od treće godine nisam propuštao Zvezdine utakmice. Tata me je stalno vodio i uvek sam išao sa njim ispred svlačionica, a posebno mi je ostalo urezano kada sam se na terenu grlio sa Čarlsom Dženkinsom. Iz nekog razloga me je zavoleo, pa se i dan-danas čujemo, komentariše mi slike… Dok sam bio dete, slikao sam se sa pola Evrolige, a slikao sam se i sa Dončićem iz vremena Reala. Negde se pojavila ta fotka i neko je napisao ‘mali Dončić’.“

Otac Dejan, inače dugogodišnji novinar britkog pera, a danas PR Košarkaškog saveza Srbije, pokušao je da sina odvede i na druge sportove. Ipak, nije imao šansu da nasledniku promeni kurs.

„Vodio me je na karate, fudbal kada sam bio baš mali, ali samo sam želeo na košarku. Kukao sam i kukao, da bih sa četiri i po godine krenuo da treniram u Ceraku. Niko nije bio mlađi u klubu, pa sam morao da igram sa tri-četiri godine starijim dečacima. Bukvalno sam bio beba. Sećam se da sam šutirao sa loptom trojkom i čak uspevao da ubacim u pravi koš.“

Dragana Kontić Živanović bila je deo šampionske generacije ŽKK Crvena zvezda, godinama je radila kao trener mlađih selekcija, a već dve decenije je predsednik najstarije škole košarke u Beogradu i kluba ŠKK Zvezdara.

„Majka je najveći kritičar, kad ne valja, uvek mi kaže šta treba da ispravim. Kao neko ko je igrao košarku na profesionalnom nivou, zna šta treba da mi kaže i na koje sitnice da obratim pažnju. Teško proživljava moje utakmice i uvek strepi. Uvek je realna i ne želi da mi stvara lažnu sliku. Sad je na Kupu imala najveću tremu od svih nas, rekla mi je da joj nije bilo dobro od uzbuđenja i svega, ali je na kraju bila jako ponosna..“

Zahvaljujući majci upoznao je Bogdana Bogdanovića, koji je prve košarkaške korake napravio upravo pod njenim budnim okom.

„Savetovao me je da budem uporan, da radim i da će se sve isplatiti. Imam i sve njegove potpisane dresove i uvek volim da ga sretnem kad se nađem u prilici, jer je sjajan tip i veliki košarkaš.“

Prethodne godine, u martu je stigao poziv iz Emirata, pa je skoro tri meseca bio deo Abu Dabi Vajldketsa, sa kojima je osvojio duplu titulu za igrače do 19 godina, bio MVP obe nacionalne lige, najbolji strelac i drugi skakač… 

„Veliko iskustvo koje mi je mnogo značilo… Sam odlazak u Abu Dabi bio je neobičan. Godinu pre toga pozvao me je drug koji je igrao za KK Despot iz Milanovca da igram za njih prijateljsku utakmicu protiv Dubai Falkonsa, jer je meč bio u „Slodesu“ koji je u mom kraju, a njima je bio potreban igrač. To je bilo u sred leta, ja sam bio van forme, a utakmica je počinjala za dva sata. Odmah sam krenuo i realno sam meč odigrao prosečno, ali se videlo da malo odskačem. Posle pola godine me je zvao trener Despota Nenad Strugarević i pitao da li želim da odem u Abu Dabi na tri meseca, povezao me sa trenerom Milošem Međedovićem koji je tada radio u Dubaiju, a sada smo prijatelji… Bio im je potreban bek koji bi mogao da im pomogne u osvajanju lige, a Nenad me je tada gledao i zapamtio, pa me je preporučio. Tada mi je rekao: ‘Ja mislim da možeš da budeš MVP.’ Ispostavilo se da je bio u pravu. Otac je bio da me gleda kada smo osvojili prvu titulu u Abu Dabiju, u finalu pobedili Falkonse, ja sam na kraju imao 28 poena i 13 skokova. Bio je presrećan i posebno emotivan. Bila je zanimljiva scena pre finala. Roditelji mog saigrača Mihajla, Darko i Nevena Matijas, Srbi koji žive u Abu Dabiju, bili su mi velika podrška od prvog dana. Nevena mi je pre finale rekla ispred dvorane da osvajamo pehar i da ću biti MVP. To je još više dirnulo ćaleta…“

Sudbina je namestila i da Abu Dabi bude mesto ponovnog susreta sa njegovim velikim drugom.

„Tamo mi je bio prijatelj koga znam od malena – Aleksa Petrović. Njegov deda je legendarni ekonom Zvezde Laka i sa njim sam zajedno odlazio ispred svlačionica da se upoznamo sa igračima, gledali smo utakmice i kasnije trenirali zajedno u Zvezdi. Namestilo se da igramo opet zajedno u Abu Dabiju i da još osvojimo dve titule. Inače, Vajldketsi su sjajan klub, prava priča, funkcionišu kao velika porodica zahvaljujući vlasniku Ljubi Đokiću i treneru Peđi Nogavici koji rade sjajan posao i sa kojima sam redovno u kontaktu. Ako dobijemo slobodno na kraju sezone, sigurno idem u Abu Dabi da ih obiđem i da se družimo…“

Iako je imao priliku da nastavi karijeru u Emiratima, odlučio je da postane deo seniorskog tima OKK Beograda, igra KLS i pravi podlogu za dalje.

„Mogao sam da ostanem jer sam imao poziv američkog koledža u Abu Dabiju, ali njihova liga jednostavno nije dovoljno kvalitetna, a ne dopuštaju da igraš profesionalno dok si na fakultetu, tako da, iako je bila sjajna priča vezana za školovanje i uslove, odlučio sam da ne ostanem tamo, već da nastavim svoj razvoj kroz OKK Beograd.“

Razlog zbog kojeg je ostao vrlo je jednostavan.

„OKK Beograd i Mega su najbolja priča za razvoj mladih igrača. Milan Vidosavljević je sjajan trener koji mnogo zna i hvala mu na prilici da igram. Svi u stručnom štabu i klubu su odlični, saigrači vrhunski momci, svi se družimo i van terena, tako da stvarno uživam u OKK Beogradu.“

Pre ulaska u Megin sistem, više od šest godina bio je deo Crvene zvezde, dok je početna tačka bio Cerak. Zahvalio se svima koji su mu pomogli do sada i pun optimizma gleda napred.

„Igrao sam u Ceraku, a 2016. godine me je zvala Zvezda da igram za njih na turniru u Poljskoj, gde sam bio MVP i osvojili smo turnir. Tada sam, na insistiranje legendarnog trenera Milovana Bulatovića, koji nas je i vodio sa klupe prve sezone, prešao na Mali Kalemegdan. Bio sam u Zvezdi do nosećih kadeta, učio od trenera Nemanje Novašikića, Nebojše Stanojevića i Ivana Pavlovića, kao i od čuvenog stručnjaka Slobodana Klipe, koji je košarkaška enciklopedija. Bilo mi je super u Zvezdi, bio sam jedan od najboljih do pionira, ali kasnio sam sa ulaskom u pubertet i fizičkim razvojem, pa su drugi pre porasli, a ja sam bio bebast. Igrao sam sa Topićem i Gačićem, iako su bili stariji, ali kad je došlo vreme – otvorio se OKK Beograd i mislim da sam napravio pravi potez što sam prešao tamo. Prethodne dve godine radio sam na svom telu sa stručnjakom za fizičku pripremu Lazarom Milićevićem, a prošle sezone mi je još jedan neverovatan trener Vule Avdalović, zajedno sa pomoćnicima i bivšim velikim igračima kakav je bio i on, Veselinom Petrovićem I Aleksandrom Rašićem, pružio priliku da dva puta nedeljno treniram sa prvim timom OKK Beograda. Veliko iskustvo bila mi je i tronedeljna turneja po Kini 2024. godine, na kojoj sam sa KK Rivers predstavljao Srbiju na poziv direktora Marka Radovića i trenera Igora Božovića. Sve to mi je mnogo pomoglo da se ove godine lakše adaptiram na seniorsku košarku.“

Vladimir je stigao do 203 centimetra, ali raste i dalje, kao što rastu i predikcije stručnih ljudi o njegovim dometima. Zakoračio je u profesionalni sport i spreman dočekuje izazove koji ga čekaju. Istovremeno, mašta da ostvari svoje snove, jer je na kraju dana momak koji je tek napunio 20 godina.

„Kao klinac, od NBA igrača sam najviše voleo Rasela Vestbruka, čiji sam potpisan dres čak i dobio, jer je tata prijatelj sa Darkom Rajakovićem koji sada pravi čuda u NBA sa Reptorsima. On je tada bio trener u Oklahomi, pa mi je poslao dres, baš kao i Nemanja Nedović iz Golden Stejta i tada moj omiljeni igrač Zvezde Marko Kešelj iz Olimpijakosa… Imam i autentične potpisane dresove Lebrona Džejmsa, Dirka Novickog i Denisa Šrudera, koje sam dobio od mog „mentora“ Nenada Mirkovića, koji je bio direktor marketinga kompanije Džordan u Berlinu. Ako kolekcionare zanima, možemo da razgovaramo o ceni. Šalim se, naravno, to nije na prodaju! San mi je da jednog dana igram Evroligu. Mnogo truda i rada sam uložio u košarku, naravno, moram još mnogo da radim, ali bih voleo da živim od košarke, jer mi je ona sve u životu“, zaključio je Kontić za Meridian sport.

Bonus video: