Izađeš na ulicu, osvrneš se oko sebe i ugledaš drvored pomorandži… Pogledaš na drugu stranu: desetine palmi. Svaki ćošak te mami, svaka ulica zove da uđeš baš u nju. Uzalud si na Gugl mapi obeležio lokaciju – iako nisi popio ni kap alkohola – osetićeš da si opijen, da je vreme protrčalo pored tebe, a da nisi stigao na željeno mesto. Nije problem! Može opet, ispočetka.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Ali… Postoji realna opasnost da ti se ista situacija dogodi još jednom, pa još jednom… Izgubio si se? Delovaće na prvi pogled, a možda nije tako, možda si pronašao ono što tražiš – grad u kojem ćeš provesti ostatak života.
Pre 33 godina, Mihajlo Miki Vuković napustio je rodnu zemlju, spakovao kofer, poneo sa sobom breme šampiona Evrope i kupio kartu u jednom pravcu. Naredna destinacija za košarkaškog stručnjaka iz Kraljeva bila je Valensija. Verovatno nije imao na umu da će završiti svoje životno putovanje kao legenda španskog grada.
Prošlo je dve godine otkako je preminuo čuveni trener Jedinstva iz Tuzle – sa čijim se košarkašicama 1989. godine popeo na vrh Evrope – a kao što decembarsko sunce obasjava žitelje Valensije (koji zbog fantastične klime nemaju radijatore u zgradama!?) tako im se lice ozari na pomen Mikijevog imena.
Boljeg sagovornika da pričamo o baštini srpskog stratega teško da smo mogli da nađemo. Kada je čuo temu intervjua, Viktor Luengo nije imao dilemu – našao je rupu u rasporedu kako bi se još jednom poklonio svom košarkaškom ocu. Dok razgovarate sa bivšim kapitenom Valensije u Fonteti, na samom vrhu dvorane videćete podignut dres sa brojem 15, povučen iz upotrebe u njegovu čast. Toliko je veliki bio Luengo, a šta tek reći za Vukovića koji je pet godina vodio žensku selekciju Valensije: blistavo, istorijski – još se pamti tripleta bez poraza 1992. godine. Onda je preuzeo kormilo muškog tima. I to kako!
„Miki je najvažniji strani trener u istoriji Valensije. Razlog je jednostavan – sa njim smo počeli da pobeđujemo, osvojili prvi trofej u Španiji, Kup Kralja i time počeli da stvaramo istoriju. On je najzaslužniji, jer je potpuno promenio mentalitet našeg kluba”, rekao je Viktor Luengo u razgovoru za Meridian sport.
Voditi uspešno košarkaški tim je veliko majstorstvo, ali inspirisati ljude da krenu tvojim putem – umetnost!
„To je bilo izuzetno važno vreme za mene kao igrača, a Vuković je bio moj košarkaški otac. Bio sam veoma mlad, imao 23 godine. Najviše je doprineo u promeni mentaliteta. Taktički je, naravno, bio odličan, ali najveće zasluge idu u psihološkom smislu. Način kako je pripremao utakmicu, njegov odnos sa sudijama, sa trenerima i te psihološke igrice… Za mene je sve to bilo veoma posebno jer je on, ponavljam, nama bio kao otac”.
U vremenu dok je radio na prostoru bivše Jugoslavije, Vuković je video zlato gde većina nije. Otkrio legendarnu Raziju Mujanović, koja je kasnija postala jedna od najboljih svih vremena, nemoguće činio mogućim, a od španskog putovanja napravio košarkaški mit. Njegov rukopis zauvek će stajati u almanasima kluba, a Luengo nikada neće zaboraviti kako je sve počelo.
„Kako se ne sećam?! Kada smo krenuli da igramo naše prvo evropsko takmičenje, Saporta kup, svi su poznavali Mikija – treneri, sudije… On je sve kontrolisao. To je bilo fascinantno za nas i pitali smo se kako je moguće da ovaj čovek ima takvu kontrolu situacije”.
„Miki je imao ogroman uticaj na košarku u Valensiji. Prvenstveno, taj mentalitet koji je on doneo ovde je drugačiji od mentaliteta koji poseduju drugi. Sve se zasnivalo na kontroli – igre, tempa… Svi su znali šta bi trebalo da rade i uloge su bile podeljene. Rasli smo sa njim kao igrači. Bio sam veoma brz i igrao sam dobru odbranu, ali on mi je i taj segment igre unapredio. Znao je da pronađe žicu šuterima, a bilo ih je baš dobrih. Ovde u Španiji su znali da kažu: ‘Mikijeva ekipa igra svoju košarku’. Brže, zabavnije – kao Stefan Marković“, poentirao je Španac pomenom još jednog Srbina koji je ostavio trag u Valensijii.
Kada je Vuković odlučio da stavi tačku na desetogodišnju eru, nije dobio poriv da se vrati u Srbiju, već je bio zaljubljen do ušiju – u zanosnu lepotu španskog grada. Valensija je postala njegov dom, a kafa sa svojim kapitenom – tradicija.
„Naravno da smo se viđali. Nastavio je da živi u Valensiji. Nismo bili u svakodnevnom kontaktu, ali znalo se – morali smo da se nađemo jednom mesečno. Sednemo na kafu i krenemo redom da pričamo o ekipi, igračima treneru… Voleo sam ga, čoveče! Kao što rekoh, to mi je sportski, košarkaški otac”.
Ima nešto posebno u tom gradu. Kada jednom dođeš, nemaš želju da ga napustiš. Potajno se nadaš da su zaposleni na aerodormu uzeli predah, da im se odužila sijesta koja ne mora da se završi, barem još neko vreme…
Mnogi i pre i posle Vukovića nisu ostajali imuni na magiju Valensije – klub i grad su spoj za dugovečnost. Mnogo je primera.
„Ne znam, možda je do vremena. Šalim se, ne znam da li je do toga, ali imamo sjajne uslove ovde, klima je dobra, ali i radimo mnogo. Klub obezbeđuje igračima sve što im treba. Uvek govorim igračima – pokušajte da rastete sa nama! Kada prođu dve-tri godine, uglavnom odlaze u veće klubove i za više novca. Ali, da, mislim da je ovo što sam naveo naša tajna”, zaključio je za Meridian sport Viktor Luengo legendu o košarkaškoj ljubavi jednog čoveka i grada.
Bonus video:
