U eri u kojoj društvene mreže diktiraju ritam života, gde svaki trenutak mora da se podeli, postoji jedna osoba koja uspeva da uhvati suštinu iza svih fotografija i storija. Dok većina ljudi beleži samo površinu, Gorana Perčić (41) ‘hvata’ emocije, energiju i priče koje se kriju iza svakog poena, svake pobede i svakog trenutka na terenu.
Ako se nešto ne objavi na Instagramu, Iksu ili Fejsbuku – možda se zaboravi, ali njene fotografije ostaju trajni zapis subotičkog Spartaka, koji ove sezone piše istoriju. Nekadašnji odbojkaški talenat, danas profesionalni fotograf, vidi sport očima nekoga ko i sam zna kako je igrati, kako je osećati svaki poen, svaki skok i svaku pobedu – i sada sve to prenosi u kadar koji oživljava priču sjajnih Subotičana.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U novije doba nosi prezime Perčić, a nekada joj je na leđima pisalo Maričić. Ona nije običan fotograf – ona je bivša odbojkašica sa foto aparatom u ruci. Bila je u Americi na koledžu, igrala u Francuskoj, stigla i do italijanske Serije A, a onda zbog povrede prerano završila karijeru. Ipak, sudbina ju je ponovo vratila u halu i približila odbojci, ali u drugačijoj ulozi.
Odbojku je počela da trenira u sedmom razredu osnovne škole, možda i kasnije nego što je uobičajeno, ali je strast prema sportu ubrzo preuzela primat u njenom životu. U razgovoru za Meridian Sport pričala je o svemu što je prošla, a razgovor je krenuo od prvih koraka…
“Na to su me nagovorili roditelji, ali i veliki odbojkaški stručnjak i trener Radoslav Svirčev. Pre toga sam trenirala razne sportove – plivanje, atletiku, košarku – ali ovo je bilo nešto posebno. Morala sam da prođem testiranje da bih uopšte bila primljena u školu odbojke. Znala sam da ne mogu svi da upadnu i zato sam sa velikim nestrpljenjem čekala taj famozni poziv da sam primljena. Jedva sam čekala prvi trening i od tada je sve postalo istorija. Bila je to ljubav na prvi dodir. Nije bilo propuštenih treninga i na svaki sam dolazila sa velikom radošću. Vrlo brzo sam prešla u stariju ekipu koja se već takmičila, pa su usledila brojna takmičenja u pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji. Uvek sam bila među najmlađima u ekipi, ali sam imala mnogo prostora za napredak i veliki potencijal. Odbojku sam jednostavno obožavala i vrlo rano sam počela da igram utakmice“.
Prvi klub bio joj je OK Sever, ali vrlo brzo su počele da stižu i ponude iz drugih sredina.
“Između ostalog interesovanje su pokazali OK Obilić i OK Crvena zvezda, ali meni je najdraži poziv bio iz ŽOK Spartak, tako da mi nije bilo teško da odlučim da pređem u subotičkog prvoligaša. Ubrzo su stigli i pozivi za kadetsku i juniorsku reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Iako nisam ostavila veliki trag u reprezentativnom dresu, sam poziv je za mene bio ogromno priznanje, pogotovo jer sam dolazila iz relativno malog kluba i bez mnogo takmičarskog iskustva. Dok sam igrala u Subotici, osvojila sam medalju na Balkanijadi, kao i nagradu za sportistu godine u juniorskoj kategoriji. Ta priznanja su mi mnogo značila, razbistrila misli i potvrdila da sam na dobrom putu“.
Nakon što je postala deo Spartaka, njena karijera dobila je novi zamah i priliku da se dokaže na višem nivou.
“Jedno vreme sam samo trenirala sa Spartakom, a kada je klub ispao iz Prve A lige, došlo je do svojevrsnog uklapanja tri subotička kluba i tada sam i zvanično postala članica ekipe. Ta godina je bila fenomenalna – bez ijednog poraza. Klub se ekspresno vratio u Prvu A ligu, to je sezona 2001-2002. Kao ekipa smo odlično funkcionisale, devojke su bile i drugarice i saigračice, i to je bio divan period u mom životu. Igrala sam na poziciji srednjeg blokera. Bila sam visoka i veoma skočna, iako u tom periodu još nisam imala dovoljno snage u rukama – to je došlo kasnije kroz rast, rad i iskustvo“.
Usledila je odluka koja će promeniti tok njenog života – odlazak u Ameriku.
“Na samom početku sezone kada smo se vratili u Prvu A ligu pojavila se ideja o odlasku na koledž u Ameriku. U tom trenutku to je zvučalo gotovo nestvarno, jer je tada to bilo veoma retko. Nisam imala mnogo ljudi od kojih sam mogla da čujem iskustva, niti je ceo sistem bio razvijen kao danas. Imala sam sreću da su na univerzitetu na koji sam planirala da idem već bili naši sportisti. Posle dugih razgovora sa njima, ali i sa roditeljima, odlučili smo da damo šansu toj ideji. Najviše me je privukao njihov sistem – mogućnost da kao student i sportista u isto vreme studiraš i igraš na visokom nivou. Jedno bez drugog nije moglo, jer sam bila na punoj stipendiji, a da bi mogla da igraš moraš da održavaš određeni prosek i budeš kvalifikovana“.
Put do vize nije bio lak, ali sudbina je očigledno bila naklonjena.
“Oni koji me poznaju i sa kojima sam pričala o tome znaju priču o tome kako sam položila čuveni SAT test i tako sebi obezbedila kartu za Ameriku. U suštini sam ‘uhvatila poslednji voz’ i, posle pola godine u Prvoj A ligi, sa 19 godina se našla u potpuno novom svetu, preko bare. I danas sam neizmerno zahvalna na toj prilici i ponosna na sebe što sam je iskoristila. Provela sam dve godine na Nortvurd Univerzitetu u Mičigenu (NCAA Divizija II) gde sam ostvarila veliki uspeh – praktično nije bilo timske i individualne nagrade koju nisam osvojila tokom te dve godine. To iskustvo mi je otvorilo nova vrata i probudilo želju da se oprobam na još višem nivou, u prvoj diviziji“.
Inspiraciju je dobila gledajući vrhunske utakmice i primere naših sportista.
“Ta želja je posebno ojačala kada sam gledala NCAA finale 2004, u kome je učestvovala naša čuvena Sanja Tomašević. Tada sam pomislila – želim da igram na ovom nivou. Nakon dve godine na Nortvudu dobila sam priliku da pređem na Oregon, gde sam nastavila svoju koledž karijeru, i to je bio najbolji korak koji sam mogla da napravim. Oregon je priča za sebe. I dan danas povremeno mislim na to doba i osećam nostalgiju. Drago mi je što sam imala tako dobro iskustvo kog se rado sećam“.
Nakon završetka koledž karijere u Americi, Gorana je znala da želi da nastavi profesionalno. Prva prilika pojavila se vrlo brzo – već u januaru priključila se ekipi La Rošet u Francuskoj.
“Ispostavilo se da je to bio odličan potez, jer se klub takmičio u prvoj francuskoj ligi (Ligue A) i za mene je bila velika čast da igram u tako kvalitetnom prvenstvu. Uz to mi se dopao i život u Francuskoj, tako da sam naredne tri godine ostala u Parizu i okolini. Nekako me je taj deo Francuske više privlačio nego jug zemlje, iako sam dobijala ponude i odatle“.
Tokom tih godina, život u Francuskoj postao je gotovo kao drugi dom.
“Posle tri sezone u Francuskoj odlučila sam da se oprobam i u Italiji. To jeste bilo izazovno iskustvo, ali u tom periodu već nisam bila fizički u punoj snazi zbog problema sa leđima i kičmom, pa je taj nivo takmičenja bio veliki izazov za mene. Iako sam bila zahvalna na prilici da igram u jednoj od najjačih liga na svetu, shvatila sam da je zdravlje ipak na prvom mestu“.
Na kraju je donela tešku, ali mirnu odluku. Imala je u tom trenutku 28 godina.
“Tada sam odlučila da stavim tačku na igračku karijeru. I danas sam potpuno mirna sa tom odlukom. Nema više igranja, ali postoji nešto drugo, dublje – uspomene, iskustvo i ljubav prema odbojci koja je ostala deo mene. Na kraju me je život ponovo doveo tamo gde je sve počelo – nazad u Suboticu i, između ostalog, u Halu sportova“.
Aleksandar Mitrović režirao čudo u Subotici: Spartak uzeo prvi trofej posle pola veka!
Posle Italije počelo je novo životno poglavlje – uloge supruge i majke. Ipak, želja da ostane deo sporta nije nestala.
“Iako sam završila fakultet kao politikolog, to nije bio put kojim sam želela da idem. Razmišljala sam šta dalje i razgovarala sa raznim ljudima i stručnjacima, ali sam znala samo jedno – želela sam da ostanem deo sporta i ekipe, ali ne kao trener niti kao igrač. Fotografija mi tada uopšte nije bila na pameti“.
Sudbina je imala svoj plan.
“Pokušavala sam da se pronađem u raznim stvarima, ali sve je bilo kratkog daha. A onda se dogodio jedan zanimljiv trenutak. Otišla sam na Otvoreni univerzitet u Subotici da pokupim sertifikat za jedan kurs koji sam završila i na pultu sam ugledala knjigu za Kurs fotografa. U tom trenutku mi je, bukvalno kao grom iz vedra neba, kroz glavu prošlo: ‘To je to!’ Rekli su mi da je jedna grupa već počela i da je puna, ali da mogu da se prijavim za sledeći krug. Ispostavilo se da je to zapravo bilo savršeno vreme za mene“.
Prvi susreti sa sportskom fotografijom bili su čarobni.
“Ključni trenutak desio se tokom kursa, kada nas je predavač Damir Vujković, zbog zauzetosti studija, umesto u studio odveo u Halu sportova da fotografišemo košarku. Tada sam prvi put osetila uzbuđenje zbog sportske fotografije – nešto što nisam osećala dok sam fotografisala grad ili arhitekturu. Damir nas je podsticao da fotografišemo različite sportove, pa sam tako počela da dolazim i na odbojkaške utakmice. I, što bi se reklo, ostalo je istorija“.
Danas, njene fotografije odaju energiju i emocije koje su nekada bile deo njene igre.
“Na svojoj stranici i danas imam fotografije sa samih početaka. Kada ih ponekad pogledam, setim se koliko sam tada bila ponosna na te radove, iako sada vidim koliko sam od tada napredovala. Fotografija je zanat koji se uči ceo život. Osećam da mi jeste lakše fotografisati odbojku samim tim što sam i sama igrala i poznajem sport. Doduše, najviše volim da hvatam emocije, nakon osvojenog poena, volim tu energiju, ona piše posebnu priču na fotografijama“.
Posebno joj je drago što se pronašla baš u sportskoj fotografiji, jer zna koliko je vredno imati uspomene sa terena.
“Kada sam ja igrala, nije bilo mnogo fotografa koji su pratili klubove – uglavnom su to bili novinari koji bi napravili nekoliko fotografija za izveštaj. Često pomislim kako bih volela da imam više takvih uspomena iz igračke karijere. Možda me je upravo to i podstaklo da nastavim tim putem i da danas kroz fotografiju beležim trenutke koji će nekome ostati zauvek“.
Aleksandar Mitrović potreban srpskom sportu
Sudbina ju je tako ponovo dovela u halu, ali u drugoj ulozi – onoj koja sada spaja prošlost i sadašnjost.
“Dok sam dolazila na utakmice i vežbala fotografiju, vrlo brzo su me primetili ljudi iz upravnog odbora Spartaka, među kojima ima i mojih bivših kolega odbojkaša. Kroz razgovor smo došli na ideju da počnem da fotografišem za klub. U početku je to bilo skromno – pravili smo fotografije koje smo slali jednom subotičkom portalu. Posle toga je sve nekako spontano krenulo da se razvija. Saradnja se širila i vremenom sam postala zvanični fotograf kluba, što me zaista čini srećnom“.
Mali trenutak samopouzdanja prerastao je u punu profesionalnu angažovanost.
“Sećam se i jedne simpatične anegdote iz tog perioda. Jedan od igrača me je pitao da li bih fotografisala njegovo venčanje. Iako sam tada bila tek na početku i pomalo nesigurna, skupila sam hrabrost i prihvatila. Na kraju je sve prošlo odlično i to mi je dalo dodatno samopouzdanje. I danas sam zahvalna njima na poverenju“.
Kako saradnja napreduje, dolaze i nove prilike.
“Vremenom su se pojavili i drugi poslovi i klijenti koji su došli upravo kroz sport i odbojku. Povremeno fotografišem i devojke iz ženskog kluba, tako da je sve to nekako prirodno nastavilo da raste. Poklopile su se želje, energija i vizija kako bi klub mogao da se predstavi javnosti, i ja sam to oberučke prihvatila. Uprava kluba je bila otvorena za jedan drugačiji način promocije i mislim da je to danas veoma važno. Klubovi moraju da rade i na svojoj vidljivosti – da pokažu šta se dešava iza kulisa, na treninzima, pripremama ili putovanjima. To su stvari koje publiku zanimaju i koje mogu dodatno da približe sport navijačima, ali i da možda privuku neku novu decu da dođu u salu. Baš smo pričali da bi bila velika šteta da se jedna ovako lepa sportska priča ne isprati od početka do kraja“.
Rad u klubu donosi zadovoljstvo i ispunjenje, kako zbog kolektiva, tako i zbog same umetnosti fotografije. Atmosfera je od samog početka bila prijatna i profesionalna, što je omogućilo da saradnja prirodno napreduje.
“Nekako se sve poklopilo – momci su sjajni, uprava kluba je od poverenja… Jedna lepa zdrava sredina. Saradnja je zaista laka jer svi gledamo u istom smeru. Za mene je velika čast da budem deo jednog tako kvalitetnog kolektiva i iskreno sam veoma ponosna na sve što su ovi momci postigli. Naravno, zasluge su u potpunosti njihove – ja sam tu samo da sve to zabeležim. Ipak, neću lagati – prija kada dobijem čestitke za osvojen Kup ili za uspehe kluba. Tada se malo trgnem i shvatim da sam na neki način i ja mali deo te priče. A to je zaista lep osećaj“.
Vremenom je izgradila snažnu vezu sa igračima, što je doprinelo opuštenijem i prirodnijem odnosu tokom utakmica i snimanja.
“Sa igračima se vremenom izgradilo poverenje, koje je raslo iz utakmice u utakmicu, i sada je sve mnogo opuštenije“.
Odnos igrača prema objektivu je različit, ali svi se trude da doprinesu i izađu u susret idejama za fotografije. Gorana stalno istražuje nove tehnike i prilagođava se, a rezultati njenog rada ostaju trajne uspomene za sve učesnike i njihove porodice.
“Neki vole da se slikaju više, neki malo manje – ali nikome to zapravo ne smeta. Slušaju me kad imam neke ideje, izaći će mi u susret i odradiće fotografisanje (nasmejala se glasno), nebitno da li moraju ili je samo predlog, kao na primer kada je bilo praznično fotografisanje… Profesionalci su. A ja volim da isprobavam svašta, da eksperimentišem sa fotografijama, osvetljenjem. I dalje ipak učim, pa mi znači… Nakon utakmice uvek rado podelim fotografije sa njima i drago mi je što znam da će i njima i njihovim porodicama ostati lepe uspomene iz ovog perioda i iz jednog velikog kluba kao što je Spartak“.
Na kraju, Gorana jasno oseća da je pronašla svoje mesto i da sada kroz fotografiju povezuje prošlost i sadašnjost.
“Nikada nisam mislila da ću se odbojci vratiti kroz fotografiju, ali danas znam da sam ponovo tamo gde pripadam – u hali, uz ekipu i uz sport koji me je obeležio“.
Bonus video:
sofija
Na zalost povrede ne biraju,ali je ona je uspela da se nadje u novoj profesiji koja je opet pored terena.
boZidar
Pogle napraviti mnogo svojoj karijeri VIDEO se potencijal VIDEO se kvalitet na njenu žalost nije ustala da riješi taj problem sa kičmom koji je praktično natjerao da okonča karijeru
nemanja
Veliki potencijal i kvalitet ali što je to je to ta povreda je uticalo mnogo na jednu odluku da završi karijeru ranije