Kancelarija je mala, jednostavna. Na putu do nje se prolazi kroz teretanu sa pogledam na košarkaški teren. Dve su fotelje koje gledaju jedna na drugu preko dva spojena, bela, obična stola.
Ta kancelarija ne služi za goste. Ona je tu za rukovodioce kojima su ruke pune posla. Jedna fotelja, kojoj su iza leđa prozori, rezervisana je za glavnog šefa. Luka Vildoza je seo u nju kao da je udobnija nego bilo koja u kojoj je ikada sedeo:
„Kad bi Duško znao, izbacio bi nas odavde“.
Bio je, međutim, miran. Znao je da se prava kancelarija Duška Ivanovića u kojoj nema šale nalazi sprat niže, tamo gde je Virtus tek završio trening jutro posle utakmice sa Partizanom. Utakmice koju je Vildoza završio ranije zbog povrede.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Zato je i pozvao Meridian sport u trening centar crno-belih iz Bolonje, imao je zakazanu terapiju.
„Povredio sam se posle tri minuta i izašao sam iz igre. Valjda sam se ohladio i kada sam probao da se vratim nisam mogao. Bilo je bolje da izađem“, ponovio je Vildoza za naš portal praktično isto što je nekoliko minuta ranije, u prolazu, rekao Nenadu Jakovljeviću, pomoćnom treneru u Virtusu.
Ivanović nije bio spreman za povredu čigrastog Argentinca koji je samoinicijativno napustio parket.
„Čak me i grdio zašto sam faulirao (Sterlinga Brauna). Morao sam da mu objasnim da sam osetio nešto u nozi.“
Ispostaviće se da je u pitanju zadnja loža zbog koje Vildoza nije mogao da pomogne saigračima ni u velikom nedeljnom derbiju protiv Milana koji je Virtus dobio 104:94. Za razliku od meča sa beogradskim crno-belima.
„Partizan igra dobro u poslednje vreme, posebno od kada se Karlik Džons vratio. On je izvanredan, kako kontroliše igru, pogađa… Čini sve oko sebe boljima. Od njegovog povratka, ritam ekipe je bolji. Plus, čini mi se da Partizan igra mnogo bolje u gostima. Svi znaju razloge, ne moram da objašnjavam. Verovatno se igrači osećaju bolje kad nemaju sav taj pritisak. Zbog svega toga su počeli da igraju dobro uz inače odličan roster.“
Sa tim porazom, svaka ambicija Virtusa da bi mogao da se dokopa Top 10 u Evroligi je potonula. Mada, nekadašnji igrač Crvene zvezde priznaje:
„Čak i pre utakmice sam imao osećaj da ne možemo da uspemo. Suviše je dobrih timova koji se bore čak iza 10. mesto, gde su Panatinaikos, Dubai, Milano… Izgubili smo tri utakmice koje nismo smeli. Sada igramo za ponos. Želimo da budemo što bolje plasirani i da se borimo za titulu u Italiji.“
A sve je bilo potpuno drugačije kada je Virtus gostovao u Beogradu, 17. decembra. Konačan rezultat 68:86 ne odslikava dominaciju Bolonjeza, već…
„Partizan je u tom momentu imao samo jednog plejmejkera, Nika Kalatesa. Bio je tu i Dvejn Vašington, ali on je praktično igrao sam. Sećam se treće četvrtine, kada smo postigli nekoliko koševa, Partizan je potpuno potonuo. Navijači su počeli da dobacuju, na to su igrači reagovali… Znate, kada postižeš poene sve je dobro, ali kada ne ide, pa još izgubiš neke lopte, mentalno toneš. Mi smo igrali loše, a oni još gore.“
Neka mi neko objasni situaciju sa Džabarijem Parkerom
Vildoza je u ovom trenutku, pomenuviši psihologiju vrhunskog sportiste, nametnuo tok intervjua. I sledeće pitanje – koliko igrač mora da bude mentalno jak da bi bio uspešan u Partizanu, Crvenoj zvezdi, Panatinaikosu, Olimpijakosu… (Na tri od četiri primera može da odgovori iz ličnog iskustva)
„Mnogo je to teško. Pritisak je uvek prisutan. Znaš da moraš da pobediš. Ako pobediš – dobro je. Ako izgubiš – kriza je. I sa tim moraš da se izboriš. Kad sam bio u Crvenoj zvezdi, pobeđivali smo. Na kraju jesmo izgubili nekoliko glupih utakmica koje nismo smeli, zbog čega nismo ušli u plej-of. To me na neki način i dalje boli – kako nismo došli do plej-ofa sa onakvim timom? Jednostavno, mentalno moraš da budeš na pravom mestu. Ako nisi… Evo, pogledajte šta se dešava sa Partizanom. Sa Džabarijem Parkerom. Objasni ti meni kako toliko dobar, NBA igrač, nije mogao da se pronađe. Sve je u glavi i ja to razumem.“
Da li je Luka Vildoza imao te periode kada je košarka slala na mračna mesta?
„Mnogo, mnogo puta. Zapravo, većina mojih perioda su mrak“, nasmejao se Vildoza blago, kao čovek koji je uveliko sam sebi priznao probleme.
„Ne smatram sebe baš najboljim primerom kada je u pitanju mentalna snaga. Imao sam mnogo povreda i to sam pobeđivao, vraćao se jer mnogo volim košarku. Međutim, što se tiče mentalnog aspekta, ne mislim da sam najbolji. Mnogo sam radio na tome, bile su tu terapije ali sam uz porodicu i sada suprugu uspeo da pobegnem na bezbedno mesto. I sada mogu da kažem da sam na tamo gde treba budem. Osećam se komforno. Sve oko mene je dobro i ne mogu da se žalim. Ali, imao sam te trenutke…“
Gde su se oni dešavali?
„Što se Crvene zvezde tiče, na kraju sezone. U Panatinaikosu sam se mnogo puta pitao: ’Šta ja radim ovde?’ Posebno jer sam imao povrede i nisam se uklapao u trenerovu filozofiju. Da budem iskren, nisam baš ni igrao dobro kao što u Zvezdi. Ali, moraš da prođeš kroz takve trenutke da bi postao bolji čovek i, u ovom slučaju, bolji igrač.“
Za takvog igrača, koji sam za sebe kaže da nije mentalno najjači, da li igranje za Duška Ivanovića – trenera koji važi za jednog od strožijih u Evropi – može dodatno da uzdrma samopouzdanje, ili da ima suprotan efekat?
„U mom slučaju pomaže“, kaže Vildoza. „On me gura da budem mentalno jači. To radi još od Baskonije. Sećam se koliko smo se samo svađali, ali je na kraju sve bilo dobro i pobeđivali smo. Isto je bilo i u Crvenoj zvezdi, svađali smo se stalno – videli smo košarku drugačije, o detaljima smo imali različita mišljenja. Ja bih pogrešio, on bi pobesneo, pa bih ja pobesneo… Ali, na kraju mi je pomogao da postanem jači. Privatno je Duško drugačiji. On ima dobru-lošu reputaciju, u smislu kako se ponaša na treninzima i utakmicama, ali svi smo ljudi i tretira nas isto kao i sve druge. Na terenu sam navikao da držim distancu sa trenerima. Sa njim imam dobar odnos, kao i naše supruge. Na terenu možemo da se svađamo, ali smo na kraju ljudi. Poštujem to.“
Da li igrač koji spozna da mu je potrebna psihološka stabilnost da bi bio svoja najbolja verzija, da li sledeće korake u karijeri pravi na osnovu mišljenja gde će se osećati najbolje? Pitanje posle kojeg se Vildoza zamislio:
„Poslednja odluka koju sam doneo bila je zato što sam znao da ću se u Virtusu osećati bolje. Znao sam da ću igrati i da pritisak koji sam imao poslednje tri godine (u Zvezdi, Panatinaikosu i Olimpijakosu, prim. aut) neće biti isti, jer tamo ako se ne plasiraš u plej-of, ili na Fajnal-for Evrolige, veliki je problem. Ali pre toga je sve bilo vezano za košarku. Nisam razmišljao o tome kako će se moja porodica osećati. Samo sam želeo da pobeđujem. I sada hoću isto, ali moram da razmišljam i o supruzi. Ne žalim se. To su bili moji izbori. U Crvenu zvezdu sam otišao ne znajući ni gde je Srbija, a završilo se tako da sam bio potpuno očaran. Onda sam otišao u Panatinaikos i osvojili smo Evroligu, bez obzira na sve što se dešavalo. Pa sam sa Olimpijakosom osvojio Kup Grčke i nisam igrao loše. Sada sam u Virtusu, gde se osećam dobro fizički i mentalno. To je ono što želim.“
Ljudi iz Zvezde znaju kako izgleda kad nešto utiče na mene – a incident u Bolonji nije
Međutim, nije baš krenulo mirno. Tek što je došao u Bolonju, Luka i njegova supruga, Milica Tasić, našli su se u centru medijske pažnje zbog navodnog incidenta u centru Bolonje. Tada su mediji javljali da je bračni par uhapšen zbog napada na vozačicu ambulantnih kola… Ne pitamo šta se tu dešavalo – niti bi Vildoza smeo o tome da priča – već da li je to uticalo na mir Argentinca i njegove žene.
„Ne. Kad nešto utiče na mene, ja to i pokažem – ljudi iz Crvene zvezde to najbolje znaju“, uz blagi osmeh kaže Vildozai onda usporava, kao da želi da naglasi:
„Ta situacija nije uticala jer nisam uradio apsolutno ništa. Znam da mediji žele da prenesu jer je u pitanju košarkaš, pa da naprave nešto ni od čega. Moja jedina briga je bila moja supruga. I moje dete. Zbog toga sam bio pod malim stresom, ali sam bio svestan da se ništa nije desilo.“
Želeo sam da ostanem, ali Panatinaikos je nudio osvajanje Evrolige
U Zvezdu je Vildoza došao iz NBA lige, odigrao sezonu i – otišao. Međutim, da li je postojala šansa da ostane na Malom Kalemegdanu pre nego što se preselio u Atinu?
„Ne sećam se da je bilo pregovora. Ja sam stvarno želeo da ostanem, ali je ponuda Panatinaikosa bila atraktivna. Ne pričam o novcu, jer ne igram zbog toga košarku. Pana je pravila projekat gde je rečeno da vlasnik ima velike ambicije, da će dovesti sjajne igrače i da će se boriti za najviše domete. Panatinaikos je istorijski klub – kako da kažem NE? Na kraju…“
Vildoza je slegnuo ramenima:
„Možete da kažete šta hoćete, ali ja sam napravio dobar izbor. Osvojio sam Evroligu, što mi je bio cilj od kada sam počeo da igram košarku. Ne bunim se.“
Sada zna Ergina Atamana, zna Dimitrisa Janakopulosa, zna klub iznutra i zna navijače. Kako vidi izlaz iz situacije u kojoj se Panatinaikos trenutno nalazi, gde se bori za mesto u plej-ofu, čak i plej-inu Evrolige?
„Teško je, jer je ogroman pritisak na njima. Imaju kvalitet da kroz sve to prođu, ali imaju i najteži raspored. Videćemo, Matijas se vraća, a svi znaju da je sa njim u reketu Pana drugačija zver. Kako da zaustaviš Slukasa, Nana, Hejsa-Dejvisa i Lesora? Teško je to. Ako kliknu, počnu da igraju zajedno i pronađu hemiju, svašta može da se desi.“
Matijas Lesor je u Panatinaikos došao iz Partizana, malo pošto je Vildoza stigao u ambiciozan Atamanov projekat iz Zvezde.
„Lesor može mnogo toga da promeni. Privlači na sebe pažnju u reketu i otvara šuteve drugima. Sjajan je u pik-en-rolu, dobar defanzivac, veoma atletski moćan. Samo ćemo da vidimo kako će se vratiti. Teško je to uspeti u Evroligi gde igraš stalno. Želim da bude dobro i da Panatinaikos dođe u plej-of.“
Janakopulos mi ulivao više samopouzdanja nego Ataman
Stalno se u grčkoj i evropskoj javnosti priča o porukama i energiji koju timu šalje kontroverzni vlasnik, Dimitris Janakopulos. Da li je Luka osetio to dok je bio u Atini?
„Da! Mnogo više mi je samopouzdanja ulivao vlasnike nego trener. Ali, dobro, to je posao. Ko igra, mora da igra bolje. Svi žele pobede. Mnogo cenim Janakopulosa. Kažu ’lud je’ ali on je pametan, zna šta radi, poštuje igrače i na kraju uradi svoj deo, pa moraš i ti. U Panatinaikosu je tvoj posao da pobeđuješ.“
Kaže za sebe da mu metalni aspekt igre nije najjači deo, ali samo psihički jaki igrači mogu da pređu iz Panatinaikosa u Olimpijakos.
„To je bilo…čudno. Nisam osetio ništa osim ponosa što sam igrao za Panatinaikos i što me želi Olimpijakos, jedan od najboljih timova od nastanka Evrolige. Zašto da ne? Ja sam sada dobar sa svima u Panatinaikosu, volim te momke. Bilo je ludo čitati o nekoj osveti. Nije toga bilo, samo sam želeo da igram, pa još u najboljem mogućem okruženju kao što je Olimpijakos. I oni su tada napravili tim za titulu u Evroligi. Osvojiti dve godine zaredom za mene je bilo… Na kraju nismo uspeli, ali ja poštujem i ekipe i navijače oba tima. Nije mi bilo teško da prelomim.“
Zašto Olimpijakos nikako da osvoji Evroligu a svake godine je jedan od najjačih timova i na korak od trona? Na ovo pitanje Vildoza je odmahnuo glavom:
„Još sam tužan zbog prošle godine. Igrali smo sa Monakom i trebalo je da dobijemo s obzirom na to kako smo igrali sa Realom plej-of… Ali, Bog je imao drugačije planove. Mnogo poštujem Fenerbahče koji je na kraju zaslužio. Ipak, ove godine Olimpijakos može da ode do kraja. Imaju sve što je potrebno da osvoje Evroligu. Pa imaju 16 igrača u rosteru! Trener je pronašao plejmejkere koje voli. Imaju u dobroj formi Tajlera (Dorsija), Evana (Furnijea), Sašu (Vezenkova), Nikolu (Milutinova)… Ne vidim tim koji može da ih pobedi. Možda Fener, ali ako ne zaj..e – Olimpijakos će osvojiti Evroligu.“
Dva tima smo čuli, kao učesnike Fajnal-fora, Olimpijakos i Fenerbahče. Koja su preostala dva za put u Atinu?
„Ponoviću isto: ako Zvezda ne zaj..e, biće na Fajnal-foru! Ali, mora da se uozbilji. Zvezda može da igra odlično protiv najboljih timova, a može da se opusti kada igra protiv slabijih. Imaju roster, kvalitet, hemiju i navijače. Mislim da će uspeti.“
Istina, Zvezda je imala utakmicu protiv otpisanog Bajerna nedelju dana pre nego što će pobediti Fenerbahče.
„Poludeo sam dok sam gledao (Bajern). Pobesneo. Nisam razumeo. Ne kažem da bih ja bolje, imaju sjajne igrače. Talenat Džordana (Nvore), Kodija (Milera-Mekintajera), Čime (Monekea) stvara sjajnu sezonu. Ali, nekada se muče. Mislim da će uspeti, a protiv Zvezde u plej-ofu – svima će biti teško.“
Nemanja Nedović je nedavno promovisao kamp gde logo čini njegova silueta pobedničke trojke protiv Partizana u crno-beloj Areni. Ali, do te situacije ne bi ni došlo da jedan drugi igrač nije postigao dve vezane trojke u momentima kada je delovalo da je svemu kraj.
Da li je posle te utakmice Luka Vildoza pomislio „da, to je to, zbog toga sam došao, biće ovo sjajna sezona“?
„Sećam se da sam počeo taj meč sa dve izgubljene lopte. Neću da lažem, bio sam nervozan, prvi meč pred Partizanovim navijačima. Sećam se da me Duško izveo na nekoliko minuta da se opustim i smirim, pa me vratio. Ali, osećao sam se dobro. Generalno sam u tim napetim momentima komforan. Umem ja da donesem lošu odluku, ali moje namere su uvek ispravne. Na kraju jesam dao te trojke, ali glavni je bio Neda. Jer, ako ne daš na kraju, ništa pre toga se nije desilo. Posle te utakmice imali smo velika očekivanja, ali smo izgubili utakmice koje nismo smeli. Od Albe, kod kuće. Od Bajerna u gostima gde smo kontrolisali meč. Mnogo sam očekivao od plej-ofa Evrolige sa Zvezdom, posebno u Pioniru. Zamišljao sam to kao nešto neverovatno.“
Ispušten je plej-of Evrolige, ali finalna serija protiv Partizana u ABA ligi te godine bila je impresivna, za pamćenje…
„Taj rivalitet je bio super. Tim koji je igrao kod kuće u ABA ligi, imao je prednost zbog atmosfere. Imali smo šansu. Ali, Panter je na kraju ubacio 30+ poena i nismo mogli da ga zaustavimo. Plus, Partizan je te godine umalo otišao na Fajnal-for. Mnogo smo želeli da pobedimo zbog rivaliteta, ali moraš da poštuješ Partizan i roster koji su te godine imali.“
Nije bio problem u Željku Obradoviću
Ovde se iskače iz koloseka priče, ali s obzirom da je igrao protiv Partizana i Željka Obradovića, kao i da je deo evroligaške porodice, može i Vildoza da oceni odlazak najtrofejnijeg trenera Evrope svih vremena iz crno-belog tima.
„Neću reći da sam šokiran, jer je izgubljeno mnogo uzastopnih utakmica, navijači nisu bili srećni… Može da se priča o treneru, ali ne mislim da je on bio problem. Imali su mnogo povreda. Ne može u Evroligi da se pobeđuje bez igrača. I kad je Penjaroja došao isto je bilo potrebno vreme da bi Partizan zaigrao ovako kako sad igra. Oporavili su se ključni igrači. Jasno je zašto neko može da kaže da je Željko bio problem, ali mora da se shvati da tim nije isti ako nemaš glavne igrače. To je pravi problem. Mnogo poštujem Obradovića, ali u Evroligi me ništa ne iznenađuje – treneri ostaju bez posla stalno.“
Vildoza nastavlja:
„Evo, sad pričamo o Partizanu. Karlik Džons dugo nije igrao zbog povrede i zamislite da mu se pridružio Bonga koji radi sve! I imaš dve sedmice sa duplim kolima gde je mnogo teško pobediti. Posle poraza, počneš da razmišljaš o treneru. U ovom slučaju ne mislim da je trener problem. U ovakvoj Evroligi je teško održati zdravlje igrača i kvalitetnu košarku.“
Znamo da igrači vole utakmice, to znači i manje treninga. Ali da bi se igralo konstantno, kvalitetno, potrebni su treninzi. U ovom ritmu to je nemoguće, posebno za trenere kao što su Duško Ivanović, Željko Obradović… Da li bi i igrač nekada poželeo da je sve ispravno, konstantno i manje ludo?
„Da, previše je ludo. Mi nećemo da se žalimo što igramo mnogo utakmica, to je ono što najviše volimo od malena, ali ne mislim da je dobro za naše zdravlje. Sada, u februaru-martu, najjači timovi imaju najveću prednost – zato što imaju 16 igrača u rosteru. A bio sam u Olimpijakosu, na treningu, znam kako ide – pomoćni treneri kažu glavnom kada neki igrač treba da odmori, jer nema tog koji može da igra više od 30 minuta. Sećam se sada utakmice protiv Olimpijakosa – igrali smo dobru utakmicu prvu četvrtinu. I onda je ista petorka Virtusa počela i drugi period, naletela na drugih pet Olimpijakosa i oni su otišli na +20. Tada se vidi realnost u Evroligi, vide se budžeti. Teško je timovima koji igraju sa desetoricom.“
Pre svake utakmice slušalice su i dalje u ušima Luke Vildoze. Šta je sada na plejlisti?
„Zavisi od raspoloženja. Najviše slušam rok – posebno argentinski. Onda probam da podignem raspoloženje i pustim Bad Bunny-ja. A posle utakmica…“
Vildoza se osmehnuo:
„Zavisi kako prođe meč. Umem da odem baš u mrak.“
U srpski mrak?
„Posle mog venčanja neke pesme su mi posebne… I tada bih zaplakao. Ne kajem se zbog toga. Mogu da zaplačem. Suze lako izađu. To sam ja, takav sam.“
U Argentini nas ne uče kako se gubi
Nije to Vildoza, to je muzika. To je strast. I to Argentina budi u ovom 30-godišnjaku iz predgrađa Buenos Ajresa.
„Argentinci imaju tu strast. Moramo da se borimo za sve u životu od malih nogu. Nisu nas naučili kako se gubi. Ne postoji ’Oh, izgubio si, nema veze’. Ne, ne… Moraš da pobediš! Čak i u školi, na mini-basketu. Sećam se kad smo, sa 10-11 godina, igrali i nije se vodio rezultat. Očevi su došli i pobunili se: ’Zašto se ne broje poeni?’ Objašnjeno im je da je to dobro za decu, ali su oni insistirali da se vodi. Dakle, moraš da se boriš od početka. Želimo da budemo glavni. Baš sam jutros pričao sa tatom o tome. Kako je moguće da te nešto malo boli i ti odmah ne igraš? Kako je moguće da sa slomljenim prstom ne želiš da istrčiš na parket i probaš da budeš heroj ili deo tima. Mi želimo slavu. Tako smo učeni.“
To je jedan deo njihovog karaktera. Drugi je strast jednih prema drugima… Zlatna generacija argentinske košarke je to pokazivala iz godine u godinu.
„Ah, morate prvo da vidite njihove treninge. Ubili bi jedni druge“, priča Vildoza koji je kao mlad talent bio priključen gigantima ove igre. „Ali, kad se završi trening, oni su tim, prijatelji, poštuju jedni druge. Tako smo učeni mi koji smo dolazili u reprezentaciju. Za mene ne postoji drugi način. Poštujem i vrednujem to. Ponosan sam što sam takav kakav sam postao.“
I treba da bude ponosan što je kao dečak bio uz te momke. Na pitanje ko je bio najveći ubica na treninzima, Luka podiže obrve:
„Uh, bilo ih je… Koliko samo talenta. Manu, Skola, Nosioni, Delfino, Priđoni… Imali su sreće što su rođeni u isto vreme. Igrali su zajedno i uklapali se savršeno. Odali su počast našoj zemlji. Voleo bih da jednog dana opet imamo tako nešto u Argentini. Ponosan sam što mogu da kažem da sam bio tamo. Što sam gledao treninge. Imao sam 16 godina i zauvek mi je ostalo u glavi da takav čovek želim da budem.“
Da li je reprezentacija to što ga je nosilo ka košarci?
„Ne sećam se 2002. godine (finale u Indijanapolisu i poraz od Jugoslavije), imao sam sedam. Ali Olimpijskih igara u Atini… U školi smo svi imali jedan TV u maloj sobi. Ja sam se jedini radovao zbog košarke! U Argentini je sve fudbal i ragbi, ali ja sam slavio. Bilo je divno za našu zemlju. Mnogo dece je počelo da igra košarku.“
Sad kad je postao srpski zet, mogao bi da zatraži „košarkaški pasoš“…
„Ne, nikada ne bih izdao Argentinu. Mnogo cenim Srbiju, ali ne…“
Dobro, ali stiže dete… Srpski reprezentativac?
„Još se raspravljamo oko toga. Videćemo.“
Već se priča o tome?
„Naravno! Videćemo koliko će biti visok. Nama je u Argentini potreban centar, mada bih voleo da bude talentovani plejmejker. Gledaćemo šta će biti tada u naše dve zemlje. Osim toga, biće to njegova odluka. Neću da se mešam.“
Kad je završio razgovor za Meridian sport, Vildoza je pogledao telefon. Shvatio je da mora kući. Trudna supruga zove. Uskoro će i dete da zove.
Mračna mesta za Luku više ne postoje.
Bonus video:
julija
Slažem se da ako Zvezda poradi na greškama i ispravi ih imaju šanse za Fajnal-for.
vida
Lepo od njega sto ima ovakvo misljenje o Zvezdi…
novak
Hvata nostalgija za našim timom a kako igra vamo nebi me čudilo da brzo postane više pa će možda imati priliku i da se vrati opet da igra u Zvezdi