Danas vozi taksi u Brnu, nekada je branio za CSKA: Igrao sa Penevom i odrastao uz zlatnu generaciju Bugarske

/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/

Natpis “CSKA Sofija” kod retrovizora odmah je privlačio pažnju, ali nije bio samo znak navijačke ljubavi prema bugarskom velikanu. Vozač taksija Ljubomir Angelov Hristov (60) koji danas krstari ulicama Brna nekada je i sam nosio dres tog kluba, a fudbal ga je spojio sa generacijom iz koje su kasnije izašla neka od najvećih imena bugarskog sporta.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Sve je, zanimljivo, krenulo od odbojke. Na pomen Evropskog prvenstva odmah se uključio u razgovor – rođen je u Bugarskoj, dobro zna koliko taj sport znači njegovoj zemlji, a posebno je ponosan na uspehe reprezentacije.

“Odbojka? Vau! Ja sam iz Bugarske. Kod nas se igra dobra odbojka. Muškarci su vicešampioni sveta”.

A onda je gotovo usput otkrio nešto sasvim neočekivano.

“E, pa ja sam igrao fudbal. U CSKA Sofiji“.

I za nekoliko trenutaka natpis kraj retrovizora dobio je potpuno drugačije značenje. Pred nama je bio nekadašnji golman CSKA, vršnjak Ljuboslava Peneva, čovek koji pamti generaciju Hrista Stoičkova i Emila Kostadinova, ali i sportista čiji je put, barem po njegovoj priči, još u mladosti ozbiljno promenila povreda.

OD KRILA DO GOLA CSKA

Fudbal je igrao sve do četrdesetih godina, ali je sve počelo mnogo ranije u Sofiji.

“Igrao sam do 40, 45. godine. CSKA Sofija mi je bio prvi klub. Prvi trener mi je bio Jakov Takovi. Bio je tu i Ceco Atanasov, veoma dobar trener. Maroš Lijev mi je takođe bio trener. Stojan Jordanov je bio golman, jako dobar”.

A zanimljivo je da između stativa nije završio zato što je od početka želeo da bude golman.

“Prosto se tako desilo. U početku sam igrao desno krilo, bio sam sedmica. Ali jednom naš golman nije bio tu i ja sam stao na gol. Trener Žika Bureš je rekao da sam dobar i tako sam ostao na vratima”.

U CSKA je ostao do 17-18. godine. A onda je stigao trenutak koji mu je promenio pravac karijere – slomio je nogu.

“Imao sam 18 godina kada sam otišao. Slomio sam nogu. Bilo je teško, ali šta da se radi – život ide dalje, moramo da igramo”.

PENEV, STOIČKOV, KOSTADINOV…

Na pitanje da li bi bez te povrede mogao da napravi veću karijeru, nema mnogo dileme. Uostalom, dovoljno je pogledati samo imena igrača sa kojima je odrastao.

“Mogao sam. Igrao sam sa Ljuboslavom Penevom. Bili smo zajedno u CSKA Červeno Zname, a kasnije i u CSKA Septemvri. Ljuboslav Penev je bio veliki fudbaler, igrao je u Španiji. Bio je baš moćan napadač”.

Sa Penevom je i ista generacija – obojica su rođena 1966. godine. A to je bilo vreme u kojem je bugarski fudbal imao neka od imena koja će kasnije obeležiti jednu eru.

“Tu su bili i Stoičkov, Ljuboslav Penev, Emil Kostadinov… To su bili jako dobri, moćni igrači”.

Njegov put nije otišao u istom smeru, ali fudbal nije mogao tek tako da nestane iz života. Kada je kasnije iz Sofije stigao u češke Letovice, ponovo se našao kraj terena, samo u drugačijoj ulozi.

“Prosto sam tako hteo. Nisam neki super trener, ali voleo sam to. Kada sam iz Sofije otišao u Letovice, tamo je bilo mnogo malih momaka koji su hteli da igraju fudbal. Napravio sam fudbalski klub, praktično sam ga vratio u život, jer je trebalo da se ugasi. Napravio sam novu ekipu i tamo sam bio trener dve godine“.

OD FUDBALA DO TAKSIJA

Kada se završila i ta etapa, život je zahtevao novu promenu. Ostao je bez posla i rešenje pronašao za volanom.

“Kada sam završio s tim, nisam imao posao, nisam imao šta da radim, pa sam počeo da vozim taksi”.

Taj posao radio je i u rodnoj Sofiji i u Češkoj, a kaže da ga i danas voli. Fudbal se, međutim, nije izgubio. Prati ga i dalje, a dobro zna i dva najveća srpska kluba.

“Partizan je dobar”.

Naravno, zna i za Crvenu zvezdu.

“Zvezda takođe. Moćni su, dobri. Bilo je Bugara u Srbiji, a i mnogo Srba je igralo u Bugarskoj. Bilo je trenera, igrača…”.

SPORT JE ZAUVEK U KRVI

Natpis CSKA kod retrovizora tako nije ostao jedini trag nekadašnjeg života. Fudbal se i dalje prati, ali ljubav prema sportu odavno je postala mnogo šira. Zato ni početna reakcija na pomen Evropskog prvenstva u odbojci zapravo nije bila iznenađenje.

“Odbojka je baš odlična. Mnogo je gledam. Gledam odbojku, košarku, gledam i žensku odbojku, gimnastiku… Sve. Sport je sport”.

Godine su prošle od vremena kada je stajao na golu, ali jednu stvar nije promenio.

“Sport je zauvek u krvi. Ako negde vidim fudbal, odmah me povuče. To je u srcu. Kada si jednom sportista, zauvek si sportista. To ostaje za ceo život – zbog ljudi, prijatelja…“.

Za njega sport, međutim, nije samo ono što se događa na terenu.

“Sportista ima toplo srce. Pomaže svakom čoveku koliko može. Sport te uči samo dobrim stvarima. Uči te dobroti”.

Bonus video: