Kad se najbolji na svetu nakloni najboljoj na svetu - Maji Ognjenović: Đanelijev kompliment me duboko dotakao! Život se ne meri godinama, nego osećajem... Srbija može bez svakoga, osim Tijane

Sve je Maja Ognjenović radila tokom 2025. sa lakoćom. Osmeha na terenu nije manjkalo. Ostavljala je saigračice da napadaju bez bloka ko zna koliko puta… Kuvala u nebranjeni deo terena, kao da se šali. I dalje je željna igre, napretka, dokazivanja… Kao da je devojčica u zemlji čuda, a ne igračica koja ima 41 godinu i prešla je ovu igricu bezbroj puta.

Ako bismo birali najbolju srpsku odbojkašicu u 2025. godini, bila bi to bez sumnje baš ona. Pošto reprezentativno leto nije bilo uspešno, kao glavno merilo uzeli bi klupske sezone… Trofejna igračica izdvojila se kao jedini naš predstavnik u finalu Lige šampiona. Pola godine kasnije učinila je Srbiju ponovo ponosnom kada se sa Skandićijem popela na svetski tron.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

U novogodišnjem intervjuu za Meridian Sport pričala je o svetskoj tituli, kao i reprezentaciji, Zoranu Terziću, porodici i praznicima.

Sve je počelo od najaktuelnijeg – uspeha zabeleženog u Sao Paolu. Pre pola godine njen tim je glatko izgubio od Koneljana u finalu Lige šampiona, a sada je na Svetskom klupskom prvenstvu uspeo da uzvrati… Na kolena je u Brazilu pala Santarelijeva ekipa koja je prošle sezone uzela svih pet trofeja – LŠ, Prvenstvo Italije, Kup, Superkup i SP.

“Od tog izgubljenog finala u Istanbulu naš tim se malo promenio. Imam utisak da smo sad dominantniji u napadu, bez daljnjeg. Ne bih radila radila poređenja u smislu Brit Herbort – Skiner ili Karol – Vajcel. Ali, to su glavne promene u postavi. Bozeti takođe mora da se uzme u obzir, jer posao koji radi – mogu da kažem da je Brit radila prošle godine, ali u napadu je to mnogo konkretnije. Bar ja tako vidim ove sezone…“, započela je analizu za Meridian Sport Maja Ognjenović.

Skandići je u Brazil došao zreliji, samouvereniji i sa jasnom idejom da ovaj put ishod može da bude drugačiji.

“Kad se pogleda Koneljano – shvatam da je to u sportu tako. Njihova dominacija toliko drugo traje, sigurno dođe trenutak da i najbolji tim na svetu stane. Na početku sezone su izgubili od Milana u Superkupu. Mada ja nikad nisam doživljavala taj trofej kao neki poseban jer se igra u nezgodno vreme na početku sezone, pa je upitno koliko su timovi uigrani. A kod nas je sad bila u pitanju ogromna motivacija. Moja ekipa nikad nije bila na takmičenju ove vrste. Prvi put u istoriji je klub učestvovao – bile smo svesne da je ulog preveliki, ali vodile smo se onom standardnom parolom: ‘Nemamo ništa da izgubimo, a možemo mnogo da dobijemo’. Mislim da su neutralan teren i čitava atmosfera imali uticaj na osvajanje”.

Iako je rival bio favorit na papiru, put ka tituli Skandići je gradio korak po korak. Svaki meč donosio je novu dozu vere, a svaka pobeda dodatno je učvršćivala osećaj da je nemoguće – ipak dostižno.

“Put kroz grupu nas je osnažio. Protiv brazilskih ekipa bilo je 3:0, pa protiv kazahstanog tima 3:0 – mada je taj tim ispod našeg nivoa, kao i klub iz Perua. Ali, na krilima tih trijumfa smo gradile samopouzdanje. Videlo se da Koneljano nije nepobediv. Koliko god je to za nas bilo prvi put… Za ove moje tri sezone igrali smo nebrojano puta sa njima, možda smo ih dobili 2-3 puta u plej-of serijama. Kad se sve to sagleda – naravno da sam zadovoljna sada“.

Legendarna Srpkinja u timu snova

Možda i ključni trenutak utakmice bila je završnica prvog seta, kada je Skandići okrenuo 20:24.

“Nije mi delovalo moguće, pogotovo što sam u nekom momentu bila na klupi. Neko je ušao na blok – bila je taktička izmena. Igraš protiv ekipe koja zna kako da pobeđuje, ima samopouzdanje… Ogromna je prednost. Kejt nije pogrešila nijedan servis – imala je as i polu as. Baš je bilo verovali ili ne. Nije mi delovalo da možemo da okrenemo 20:24. Ali, desilo se čudo“.

Brazil je bio više od domaćina. Bio je scena, emocija i energija koja se osećala u svakom poenu. A takva publika ume da prepozna trenutak koji nadilazi običan sportski događaj. Fotografije i snimci su se danima vrteli po mrežama, posebno sa Majinim lucidnim potezima.

“Nisam ja previše aktivna na mrežama, ali koristim Instagram i u poslednje vreme Tviter. Nisam mogla da ne vidim. Ti ljudi koji su me označili ili ono što sam imala priliku sama da prelistam… Brazilci su meni bili uvek bliski. Od onih prvih odlazaka sa reprezentacijom – 2007. godine, pa 2016. Olimpijske igre… Specijalni su, posebni po mnogo čemu, pravi odbojkaški fanovi, publika koja živi za sport ili za odbojku. Uvek je hrpa nekih poruka podrške. Bilo je prelepo igrati, iako sala nije bila adekvatna – u smislu da je bila pet puta veća mislim da bi bila ispunjena. Ali, način na koji oni to doživljavaju i pokazuju emociju – meni je bio posebno interesantan. Doživljavam ih drugačije od bilo koje druge nacije“.

Finalnu utakmicu je iskusna igračica, koja je zauzela mesto i u idealnoj postavi, morala da pogleda naknadno…

“Obično gledam kad izgubimo posle nekog vremena, a utakmice koje pobedimo nije baš da me zanimaju. Sad je bilo malo drugačije. Htela sam da vidim najviše jer sam dobila mnogo čestitki. Nikad nisam dobila ovoliko poruka kao sada. Posle toliko takmičenja EP, SP, OI – svi mogući se jave, i koje znam i koje ne znam. Sad ne znam čemu ovo da pripišem. Naravno da je po sajtovima i mrežama bilo ispraćeno, ali iznenadilo me da mi se toliko ljudi javilo. Nikad ovoliko poruka, čestitki… Koliko god da je to veliki uspeh – za mene je to jedan simpatičan trofej u nizu. Nije mi bog zna šta. Ali, kad pogledam i malo se osvrnem – Skandići je klub koji postoji deset godina, prvi put je otišao i osvojio. To mi malo da na značaju, pa onda i shvatam svoju ulogu u svemu tome“:

Maja Ognjenović podigla svetsku titulu! Skandići konačno pronašao recept za Koneljano i skinuo ga sa trona

Tek kada su se utisci slegli, postalo je jasno koliko je ovaj uspeh odjeknuo daleko van terena. I koliko su emocije, koje Maja često drži po strani, pronašle put do drugih ljudi.

“Koliko je u Srbiji odjeknulo shvatam kroz poruke ili moje drugarice, kuma… Naravno da se trudim da ispratim. Sigurno se ne pravim luda. Letimično prelistam naše medije. Ali, definitivno jeste bilo ispraćeno. A ja možda sve to nekako gledam kao normalno: ‘Dobro, osvojili smo i šta ćemo sad’. Možda stvarno treba da prođe neko vreme da se čovek osvesti. Kod mene se sve podrazumeva… Ne kažem da je to normalno niti se time hvalim. Volela bih da je drugačije i da sam svesna. Možda smo sportski naučeni da zato i igraš – da bi pobedio, osvajao… Uopšte to ne gledam sa strane sa koje bi trebalo“.

Dok je javnost slavila još jednu potvrdu njene veličine, u najbližem krugu emocije su bile još snažnije. Tamo gde nema taktike, analize i rezultata – već samo ponos i briga.

“Mami su važne samo emocije i koliko se s te strane trošim. Tata uvek gleda to što radim i analizira. Mama: Da li mora ovo, da li ono, da li si se umorila… Svi ostali su malo i dosadni. Obe kume, drugarica, sestra – fascinacija do iznemoglosti. A ja im kažem: Ajde molim vas, pusti me. A one meni: Kraljice, niko nije kao ti! Ja reko: Batalite… Mislim da je to pojačano pred kraj karijere. Slatko je, jer znam da je iskreno. Ja ne doživljavam naravno sebe na taj način. Ali, njihova sam, pa je to kod njih pojačano i smatraju me najboljom na svetu“, nasmejala se glasno.

Svetsko prvenstvo je postalo već davna prošlost, prvenstvene utakmice u Italiji se samo nižu, a vrlo brzo se nastavlja i Liga šampiona. Za nedelju dana Ognjenovićeva će na megdan bivšem klubu – Vakifbanku.

“Radujem se… Volim da igram protiv klubova u kojima sam igrala. Uvek mi je lepo da igram protiv svoje saigračice, posebno jer je to Tića. Igrale smo tolike godine zajedno. Ona u novoj sredini. Vakif je ove sezone jedan od najmoćnijih i jedan od najvećih konkurenata za osvajanje. To će za nas biti idealna prilika da vidimo gde smo. Kad se desi ovako veliki uspeh kao što se nama desio nedavno treba videti reakciju… To će biti neko odmeravanje snaga sa ekipom koju smo pobedili u polufinalu Lige šampiona pre pola godine. Koliko god taj tim tada bio drugačiji – bez Tiće, bez Van Rajk koja je bila bolesna… Ja se tome radujem, meni je izazov da vidimo gde smo sad u odnosu na Vakif. To će definitivno biti duel za prvo mesto u grupi“.

NISAM BILA EMOTIVNO SPREMNA DA DOĐEM DA GLEDAM LIGU NACIJA U BEOGRADU

Leto iza nje bilo je jedno od onih koje sportisti pamte po unutrašnjim borbama, a ne po medaljama.

“Odmorila sam se… Bilo je veoma turbulentno – što sportski, što privatno. Imala sam nedoumicu da li da se vratim u reprezentaciju, koliko god da sam bila odlučna da je to stvarno kraj. U jednom momentu sam se pokolebala, ne mogu da kažem da sam se pokajala – negde mi je i drago što sam istrajala u svojoj odluci. Iskoristila sam vreme za neke druge stvari. Žao mi je što reprezentacija nije uspela da se domogne svetske medalje, ali naravno da su za to postojali objektivni razlozi. Putovala sam, provodila vreme sa prijateljima, sa porodicom. Bilo je okej“.

Pozicija dizača postala je najkritičnija posle odlaska Maje i Bojane Drče…

“Ja uvek mislim da naša reprezentacija, ko god nedostajao ili odustajao, uvek ima adekvatne zamene. Uvek je bila na određenom nivou. To najiskrenije mislim. Ne postoji pojedinac bez kog reprezentacija ne može. Osim ako to nije Tijana Bošković. I Rada i Slađa mislim da mogu… Ove godine je bilo mnogo promena u odnosu na Pariz. Treba vremena i strpljenja. Možda već sledeće godine na Evropskom napadnemo medalju“.

Liga nacija se prethodnog leta igrala u našem glavnom gradu, pa su mnoge bivše reprezentativke mogle da se sretnu na tribinama, ali Maje nije bilo…

“Nisam bila na Ligi nacija, iako se igrala u Beogradu jer nisam bila emotivno spremna. Juče sam završila – e sad idem da gledam. Nisam mogla… Iskreno to kažem i priznajem – koliko god da su me svi živi zvali. Nije mi bilo prihvatljivo u tom trenutku, najpre govorim emotivno. Svetsko sam ispratila naravno od prve do poslednje utakmice. Već sledeće godine verujem da će biti drugačije“.

Priča o reprezentaciji ne može da se ispriča bez imena koje je godinama bilo njen oslonac. Odnos sa Zoranom Terzićem prevazilazi klasičnu relaciju trener – igrač.

“Toliko godina se poznajemo. Ja sam ga baš pre neki dan pitala za neki savet oko nastavka karijere. A on mi kaže: Pa svakako se spremaš za Olimpijske igre, što ne bi igrala… Nasmejali smo se i našalili. Naravno da je to šala. Njegovom logikom treba igrati do 50. godine. Navikli smo jedno na drugo i imamo poverenja jedno u drugo – i njemu je bilo neobično bez mene. Lakše je kad imaš nekog od koga znaš šta možeš da očekuješ. Ne kažem da nije imao taj osećaj sa Slađom i Radom, ali 20 godina naše saradnje dovoljno govori samo po sebi. Više je to bilo nego što sam ja suštinski bila potrebna reprezentaciji. Ali, posle ovog leta smo negde oboje shvatili da je to kraj i završetak. Što opet ne znači da me neće pozvati u martu i reći da bi trebalo u maju da se spremim. Tako smo funkcionisali godinama. Tako da nikad ne znam šta se može očekivati“.

Kada se priča o Majinim uspesima, stalno se potencira to koliko ima godina. Ta tema joj uopšte ne smeta, naprotiv…

“Simpatično mi je. Kad pogledam u prošlost – bilo je igrača koji su igrali u poznim godinama. Uvek se ogradim – jer nisam sigurna da li je bio vrhunski nivo ili ne. Lo Bjanko je isto igrala dugo… Pa Kirilova od Kaprare supruga. Ali, ovaj nivo – igrati svaka tri dana, biti u Italiji, boriti se u Ligi šampiona. Nije poenta da igraš jednu utakmicu, pa deset ne igraš. Dve igraš, pa pet ne igraš. Nego na svakoj da si na terenu. Sigurno da nije uobičajeno ljudima. Ja to na taj način posmatram… Simpatično mi je i imponuje mi… Jer mnogi govore: Ko bi rekao po ponašanju, potezima, skakanju, igranju, zabavljanju… Kompliment mi je, naravno. Drago mi je ako može bilo koga da inspiriše“.

Ruskinja o Maji Ognjenović: Jedinstveno ime! Pre neki dan sam pomislila – da li mogu da igram do tih godina?

Baš se tih njenih godina dotakao i čuveni Simone Đaneli. Čovek koji je sinonim za MVP nagrade, svetski šampion sa Peruđom, svetski prvak sa Italijom… Najbolji dizač sveta naklonio se najboljem dizaču sveta.

“Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila, a preneo mi je fizioterapeut iz kluba… On radi i u muškoj reprezentaciji Italije. Pisao mu je Simone Đaneli. Njega baš gotivim i poštujem kao igrača. Napisao mu je: ‘Super, čestitam, gledao sam… Ali, Maja… Vau! 41 godina… Voleo bih da mogu u tim godinama da igram tako’. Ja kažem: ‘Molim te, zahvali mu se. Baš mi je značilo’. Puno mi je srce bilo, duboko me je dotakao. Ne meri se život i igra godinama, veoma je važno kako se čovek, odnosno igrač oseća. To je jedino što se računa“.

Normalno je da su u petoj deceniji neke utakmice iskusnoj igračici privlačnije od drugih.

“Shvatila sam da u Italiji stvarno nema lakih protivnika. Obožavam da igram… Volela bih da ponekad malo više da odmorim. Shvatila sam da sam motivisana možda malo više kad je veći ulog, ali podjednako mi je zabavno da igram protiv svake ekipe. Prošle nedelje igramo kao gradski derbi sa Firencom. A ja razmišljam: Koji gradski derbi, idem na utakmica i molim boga da se završi za sat i po, a ne za sat i 40 min“.

Za kraj godine uvek dolazi sumiranje utisaka, ali i smišljanje želja za narednu…

“Zdravlja, zdravlje i zdravlje. Za jednog sportistu je veoma važno kako se oseća. Ja imam sreće što se toga tiče. Dobro se osećam. U nekom momentu naravno dođe do prezasićenja, ali opet ništa što ne prođe vremenom. Imam utisak da sam se pomirila sa svim učinjenim i da sam okej sama sa sobom. Kad se osvrnem i pogledam – srećna sam i zadovoljna sa svojom karijerom. Godina kao godina – finale Lige šampiona, pa Svetsko klupsko… Sportski ne mogu biti nezadovoljna. U novoj godini uvek isto – uvek neki trofej nedostaje i nadaš mu se. Da li je Skudeto, Kup, Liga šampiona… Uvek ima motivacije. Ali, prvo zdravlje, pa ćemo lako za trofeje“.

Maja Ognjenović – magija pod brazilskim nebom

Praznična euforija sportiste nema kad da obuzme.

“Imali smo jedan trening za Badnji dan i za Božić, one su mogle donekle da proslave i budu sa svojima. Što se mene tiče godinama je isto. Dobro, posle Turske gde nije bilo nikakvog osećaja Božića, ovde ga ima – samo što je razlika dve nedelje. Mi igramo 8. januara, dan ranije će biti trening. Tako da ništa se ne menja“.

Kad se priseti nekog ranijeg životnog doba…

“Više sam volela Božić uvek… Tek sam u Rusiji shvatila da je njima nova godina ‘Vau’. Onda sam se pitala: Zašto se nova godina zapostavlja? Na primer i u Italiji – 31. im je okej, ništa posebno. A ja volim taj dan i sutradan da je nešto novo i drugačije. A Božić me podseća na porodicu, detinjstvo… Ali, toliko godina već to nisam osetila. Više godina nisam u prilici da imam taj osećaj, nego što jesam. Mada, stvarno se uvek trudim da ispoštujem, obeležim…“, rekla je za kraj Maja Ognjenović.

Bonus video: