Nije lako biti u njegovoj koži. Šta god uradio, nije dovoljno. Uvek će ga u Srbiji gledati kroz prizmu slavnog oca Slobodana Kovača – nekada olimpijskog šampiona, sada jednog od najboljih svetskih trenera. Davide Kovač je navikao da se ovde najčešće pominje u negativnom kontekstu. Ne zbog loših partija, ne zbog neuspeha, ne zbog lošeg ponašanja… Retko ko će zaista i pogledati njegove utakmice, proanalizirati šta je uradio dobro, šta loše, ali naći će se mnogi koji će prokomentarisati da ga gura tata. Deluje da je ta veza otac-sin u velikoj meri zbog nekih spoljnih faktora zakomplikovala karijeru i jednog i drugog. Uticala je i generalno na srpsku odbojku (ta tema je provejavala i kad je Boba otišao sa klupe, a i kad se prošle godine posle pregovora nije vratio). A zapravo uopšte nije moralo, a ni trebalo tako da bude…
Prošle nedelje Davide je u dresu kragujevačkog Radničkog ostvario pobedu u drugom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, a pored trijumfa dobio je i individualno MVP priznanje. Ove nedelje je njegov tim overio plasman u treću rundu, uz još jednu dobru partiju Kovača. U međuvremenu je osvojio Superkup, nanizao nekoliko pozitivnih recki u prvenstvu i Kupu.
Njegov otac, koji je reprezentaciji Srbije doneo poslednju medalju u muškoj odbojci 2019. godine, trenutno vodi Fenerbahče i reprezentaciju Turske – pravi uspehe 800 km od centra Šumadije…
Za mlađeg Kovača sada sve ide po planu. U Srbiji je, gradu koju voli, osmeh mu je na licu… Sanja neke nove snove, ali ne zaboravlja šta je sve doživeo u prošlosti baš u svojoj zemlji. U intervjuu za Meridian Sport odlučio je prvi put da ispriča životnu, može se reći porodičnu priču i objasni koliko je teško breme koje nosi.
Za početak – pojasnio je otkud posle Turske i Rumunije ponovo u Kragujevcu.
“Tražim klub preko granice, ovde sam na otvorenom ugovoru. Imao sam mnogo ponuda iz inostranstva, iz neke moje lične želje voleo bih da igram odbojku na nekom višem nivou. Želeo sam u Tursku, bila je u priči i Grčka… Zvali su me, interesovali se. Pregovarao sam, ali su klubovi onda birali jače i iskusnije igrače od mene. Što apsolutno poštujem…”, rekao je na početku intervjua za Meridian Sport Davide Kovač.
Pre nego što je obukao dres Radničkog, jedan period je proveo na treninzima Fenerbahčea.
“Bio sam dva meseca kao trening igrač, dok se igralo Svetsko prvenstvo. Boba je tamo trener, pa se otvorila prilika… Ja sam se dogovorio da idem u jedan kineski klub. Ali, Kragujevac je iskočio zbog trenutne situacije Nejića. Niko ne zna koliko će pauzirati tačno. Oni su me zamolili da dođem, dok ne počne sezona u Kini. Ja sam iz Kragujevca, sa svima sam u kontaktu iz kluba, družim se sa igračima… Zamolili su me da budem tu do novembra za svaki slučaj, ako se desi da Neja ne može da igra. Znali su kako mogu da im pomognem. Naravno, ja nisam želeo da dođem da nekome zauzmem mesto – svi igrači koji su ovde su super momci, sjajni igrači. Radnički je napravio super ekipu. Namestila se takva situacija – meni je odgovaralo da budem tu i treniram. Neke utakmice je Nejić odigrao, uzeli smo Superkup, naređali nekoliko pobeda… A onda sam dobio informaciju da će ipak morati da pauzira, tako da sam bio spreman da uskočim”.
Odlazak u Aziju je ipak otpao kao opcija…
“U međuvremenu sam bio u Kini – od 5. do 15. oktobra. Tamo mi se situacija baš i nije dopala. Uslovi nisu bili onakvi kakve sam očekivao. Malo sam se razočarao… Odustao sam od Kine u tom momentu. Video sam da i finansijski ne ide to kako treba. Bio je dogovor da je u Kragujevcu budem mesec dana dok mi ne počne sezona u Kini, ali sad već od toga nema ništa. Za sad sam ovde, pa ćemo videti šta će biti”.
Davide veruje da će se dobrim partijama nametnuti nekim inostranim klubovima.
“Dobio sam MVP nagradu u Ligi šampiona, pobedili smo tu utakmicu… Neki klubovi su me videli. Ipak je drugačije kad se pokažeš na evropskoj sceni. Svakako, ja sam sad ovde, kod kuće. Sviđa mi se… Fenomenalno je. Nemam šta drugo da kažem”.
Radnički je u drugom kolu kvalifikacija pobedio Hartberg u gostima – 3:2, pa kod kuće maksimalnim rezultatom. Poslednja prepreka ka grupnoj fazi je ACH Volej.
“Moram da pohvalim i ekipu, stručni štab… Prethodnih godina srpski klubovi baš i nisu imali uspeha u Evropi, pa mi je baš drago što smo mi sad dobro krenuli. Pobedili smo prvo i drugo kolo, treće nije nemoguća misija… Bitno je da igramo, da smo konkurentni u Evropi. Lepo zvuči”.
Prva runda kvalifikacija je za Radnički bila posebno uspešna – upisane su dve maksimalne pobede protiv Azeraila.
“Otišli smo u Baku i dominantno pobedili šampiona Azerbejdžana. Posle i kod kuće… Sad smo trijumfovali protiv jedne od boljih austrijskih ekipa. Pobediti ih prvo u gostima čak i kad ne igraš najbolju odbojku je za pohvalu. Nadam se da možemo da nastavimo u tom ritmu i u trećoj rundi”.
Davide Kovač se dobro uklopio u ekipu, a za to se sigurno pobrinuo trener Aleksa Brđović.
“Već smo radili zajedno. Bio je pomoćni trener Željku Bulatoviću kada sam ja prethodni put bio u Radničkom. Porodično se znamo odavno. Fenomenalno mi je sa njim… Pokazao je već svoj kvalitet, talenat… Svi igrači, klub, ceo grad – svi ga podržavaju. Jasno je da je mlad trener, ali sve je stvar rezultata, poznavanja odbojke, a ne godina. On je kao igrač bio odličan, a sad kao trener nastavlja uspešno tu priču. Kad je bila njegova prva godina kao trener završili smo drugi u ligi – već tad se videlo da lepo radi. Drago mi je što imam poverenje od njega i što sam deo ekipe”.
Vratio se potom Kovač na priču o Fenerbahčeu, sa kojim je trenirao čak dva meseca…
“Bilo je fenomenalno. U Turskoj se osećam kao kod kuće. Boba je selektor njihove reprezentacije, pa poznajem mnogo igrača. Oni kao da su naši… Domaća varijanta. Istanbul je lep grad. Fenerbahče ima velike zvezde poput Ngapeta, Šinenjezea, Džizge… Kad su ispali sa SP priključili su se ekipi, tako da sam imao priliku i sa njima da treniram. Super je bilo, prihvatili su me. Drago mi je što u Turskoj me niko ne gleda kao tatinog sina. Tamo sam pokazao neki kvalitet pre dve sezone, pre nego što je bilo ko znao da mi je Boba otac. Onda kad su saznali, ničije mišljenje i pristup se nisu promenili. Fenerbahče je jedan od najboljih klubova na svetu. Uslovi skroz na nekom drugom nivou – to možemo samo na TV-u da vidimo”.
’Tatin sin’. Sam je to izgovorio Davide i bilo je jasno šta to znači. Kroz karijeru se stalno nosi sa tim opisom…
“Imam loše iskustvo u Srbiji, sa reprezentacijom i svim tim. Ne opterećuje me odbojka, već priča iza toga. Moje mišljenje je da sam koletarlna šteta. Uvek sam se trudio da budem tu, da sam dobar sa svima, da prihvatim sve što mi kažu, da učim… Ali, biti sin bivšeg selektora Srbije je dovoljna stvar koja može da mi pravi problem. Nažalost, mnogo sam problema imao”.
Mladi Kovač je prvi put poziv seniorske reprezentacije dobio kada je selektor bio Slobodan – njegov otac.
“Mislim da sam zaslužio neki poziv i ranije, ali to je odluka selektora i ja ne ulazim nikad u to. Ali, moram da kažem da sam sa 18 godina igrao Superligu Srbije. Igrao, a ne sedeo na klupi. Sa 18 godina sam išao u Italiju, u Seriji A sam bio možda i najmlađi igrač. Posle toga sam na polusezoni otišao u Bugarsku da bih dobio veću minutažu. Dobio sam nagradu za najboljeg mladog igrača u Srbiji te godine, a nisam pozvan za reprezentaciju”.
Kada je konačno njegovo ime osvanulo na spisku – krenule su da se šire negativne priče.
“Dobio sam poziv kad je Boba postao selektor, i kada su pozvani svi najbolji po pozicijama. Ja sam te sezone bio najbolji primač Superlige Srbije, i na taj način zaslužio poziv, ali to nije lepo dočekano, a nije se lepo ni završilo. Boba je već te godine želeo da podmladi ekipu, za budućnost. Pojedincima, stojim iza toga, najviše sam smetao ja. Pozivani su igrači iz domaće lige, i to je bilo OK, ali ja – to je katastrofa. Boba nije trener koji bi žrtvovao svoju karijeru zbog sina. On je neko ko u svakome vidi potencijal koji treba izbrusiti. To se videlo i sada sa Turcima“.
Sam boravak u ekipi tada za Davidea nije predstavljao loše iskustvo.
“Bilo je fenomenalno u reprezentaciji – trenirati sa igračima koji su pre samo nekoliko meseci osvojili Evropsko prvenstvo. Na početku je sve bilo idilično, nisam osetio negativost, selektor mi je otac, staf veoma dugo znam. Sve je išlo svojim tokom, bilo je mirno. Bio sam mlad… Ali odjednom se nešto menja. Osetio sam negativnu energiju, koja mi se uopšte nije dopala. Ja sam bio tu iz neke najbolje namere, ali polako osećam da nisam prihvaćen. Prolazilo je vreme – problemi su postajali sve veći. Osetio sam negativnu energiju od strane ljudi iz odbojke. Bilo mi je žao… Imao sam želju da budem tu, da treniram sa njima. Nisam imao neku minutažu“.
Do velikog takmičenja nije stigao, ali je dobio priliku za debi.
“Bio sam na Ligi nacija, ulazio samo na prijem servisa, koja je bila moja specijalnost u tom momentu. Srbija je tada bila peta u Ligi nacija. Nakon pauze zbog korone – to je bilo 2021. Nije bilo Nemanje Petrića, Lisinac se povredio. Imali smo jednu utakmicu da odemo na Fajnal-for. I tada je nekome zasmetalo što sam bio tamo. Posle sam bio na pripremama za EP. A pred sam odlazak na EP bio je jasan odnos prema Bobi. Mnogo mi je žao… Ali, glavni razlog nezadovoljstva kod odbojkaških radnika sam bio ja. A želeo sam samo da učim“.
Posle osvojenog četvrtog mesta OSS je raskinuo saradnju sa Slobodanom. Iako više nije bio na klupi tata, sin je dobio još dva poziva. Prvi 2022. godine…
“Od novog selektora sam dobio poziv za reprezentaciju – ali nastavila se negativna priča. Osetio sam negativnu energiju. Bio sam tri dana na pripremama. Stavili me na spisak, ja došao, oni rekli: Hvala lepo što si došao! Niko mi se skoro nije ni obratio, znao sam koliko je sati. Niko nije komunicirao sa mnom, samo su rekli: Hvala što si došao. Shvatio sam sve. Znao sam od prethodne godine kako se sve završilo”.
Potom je došla 2023. godina – poziva nije bilo, pa je novi stigao na leto 2024.
“Naredne godine nisam bio pozvan, navodno zato što sam bio povređen pred pripreme reprezentacije. To je bila moja poslednja godina u Radničkom u prethodnom mandatu. Nikad ne utičem na odluku selektora. Bio sam u fazonu: OK, nema problema. Nakon toga na spisku sam ponovo bio prošlog leta posle dobre sezone u Turskoj. Tad sam se najviše zadržao, ali moram da kažem da se sve već znalo unapred”.
Možda je reprezentacija ostala nedosanjala želja, ali cela problematika je mnogo šira…
“Meni je samo krivo što ljudi ne kapiraju koliko truda, rada i energije je uloženo. Nije da ja ne igram odbojku 10 godina, od 14. sam bio član prve ekipe, sa 18 sam bio u Italiji, imam sedam profesionlnih sezona. Bio sam u mlađim kategorijama reprezentacije MVP… Ne znam šta još treba da navedem. Koliko god to radio, ja moram da se dokazujem svaki dan i da pokazujem da tu pripadam. Meni nije krivo samo zbog toga što mi se reprezentacija nije obistinila, nego zato što nisam mogao da napravim normalne odnose sa ljudima oko sebe samo zbog prezimena. Gledaju me popreko, ne znam ni ja zašto. Odbojkaški savez Srbije godinama unazad četitam reprezentativcima rođendane, meni nisu nikad. Sitne neke stvari, koje ja pamtim. Prvi put u životu za neki medij ovo pričam. To je jedna od hiljade stvari koje ja kao profesionalni sportista doživljavam”.
Davide je rođen u Italiji – zemlji u kojoj na drugačiji način gledaju na slične priče…
“U svim ostalim zemljama sinovi odbojkaša su odbojkaši. Zato što se to poštuje… Sinovi doktora doktori. A kod nas se to automatski zove nepotizam. Italijani su sada svetski šampioni – momci su plus minus moja generacija. Igrali smo mlađe kategorije, jedni protiv drugih. Oni kao sinovi nisu odbačeni sa strane, ne želim da kažem da su gurani, al… Kod nas u muškoj odbojci Brđović, Mitić, ja… Morali smo godinama da se borimo sa problemima zato što smo sinovi. Ja ne mogu to da razumem”.
Veoma rano Kovač se susreo sa nekim preprekama, koje nije bilo moguće preskočiti.
“Navikao sam na sve ovo od 15, 16 godine. Igrao sam za reprezentaciju u mlađim kategorijama, pa se i tada javljalo 50-100 ljudi u komentarima. Pisali su: ’Moj sin je bolji od njega. On nema pojma. Neka batali odbojku…’. Za mene sa 15 godina je bilo teško. Ali navikneš se. Već sa 19, 20 mi je postalo normalno, očekivano. Samo sam razmišljao – šta će sad da smisle kreativno da se oglase”.
I pored svega toga…
“Nisam nikad želeo da odustanem, ali sam razmišljao da možda nisam za ovo, da nisam neki odgovarajući nivo… Nije uopšte priča da li sam dostojan Bobin naslednik i da li mogu da igram odbojku na visokom nivou, nego je uvek bila priča da ja uopšte nisam normalan odbojkaš i da sam ispod proseka. To me mnogo nerviralo i nisam bio zadovoljan sa tom pričom. Uvek sam želeo da budem profesionalac, možda čak i član reprezentacije – da dođem, dam sve od sebe i odem zadovoljan. Stalno je bilo osuđivanje, negativna priča oko svega što radim. Možda čak nisam lično ja bio tema, nego moja porodica. To mi se nikad nije dopadalo”.
Kovač smatra da njega šira javnost u Srbiji zapravo i ne poznaje.
“Ispada da sam negativan, kontraverzan lik , a mislim da nisam takav. Znam da ne mogu da se svima svidim. Ceo život mi se vrti oko odbojke, trudim se… Imam dobre partije, ali kad prikažem jednu lošu ona vredi više nego 10 dobrih. Povučen sam van terena. Idem gde me zovu da igram. Volim izazove. Drago mi je što sam prošao mnogo zemalja. Ima mnogo ljudi u inostranstvu koji me cene. Ovde u Srbiji imam sreću da ovde gde sam sada ljudi znaju kakav sam, cene me, poštuju. Znaju da ću sve da dam za odbojku i ovaj klub. To je dovoljno. Meni je samo žao što su neke stvari van terena uticale na moju karijeru“.
Sve ove borbe ne vodi samo Davide, već i cela porodica. Slobodan je takođe milion puta bio na udaru…
“Utiče na sve, naravno. On je jedan od najboljih trenera na svetu. Ja pričam kao njegov sin, ali i kao odbojkaš. On se trudi u svakom smislu da radi profesionalno svoj posao. Da nije takav ne bi mogao da bude na poziciji na kojoj je sada. Prati sve utakmice i svetske odbojke, a i moje… Da misli da mogu da budem u boljoj poziciji nego što sam sada – misli. Svestan je da su mnoge stvari van odbojke uticale ne moju karijeru u Srbiji. To su neke situacije koje su za nas postale normalne. Još otkad sam bio mali te priče su kružile. To je deo moje karijere. Svi sinovi od poznatih sportista znaju kako je to… Stalno dokazivanje. Moraš da radiš više od drugih… Ja mislim da sam u nekim situacijama zaslužio bolje, ali šta da radim”.
Sada je Slobodan selektor Turske – čim je stigao kliknuo je sa ekipom i skrenuo pažnju sjajnim rezultatom.
“Previše mi je drago zbog njega… Tamo će da ga cene više nego kod nas – to je sigurno. Pokazalo se odmah. Turska je na Svetskom prvenstvu sa njim napravila istorijski rezultat. Da nije došlo do povrede Mandiraćija mislim da su mogli do još većeg iznenađenja. Ovo je tek početak, biće još bolje u budućnosti. Drago mi je što su pokazali ogromnu ljubav prema Bobi. Cene ga, vole, poštuju… Zbog svega što je osvojio u Turskoj na klupskoj sceni. Posle toliko uspešnih rezultata drago mi je što je prvi trener reprezentacije. Zaslužio je. Znam koliko se nervirao i želeo svima da pokaže svima da je najbolji na toj poziciji”.
Kovač vodi stranu reprezentaciju, Grbić takođe… U Srbiji mnogi priznaju koliko im je krivo što su daleko.
“Sport je to. Danas te hoće, sutra ne. Znanje definitivno imaju”.
Iako je Davide naveo sve mračne strane njegovog puta, tu si i one svetle – zbog kojih je zahvalan.
“U našoj porodici se sve vrti oko odbojke. Osim oca, moja mama i tetka su bile profesionalni igrači, tako da ja odbojci dugujem mnogo. Odbojku igram zato što je volim… Mnogo ljudi sam upoznao, promenio mnoge klubove, sticao iskustva u raznim zemljama. Vratio sam se u Kragujevac, igramo kvalifikacije za Ligu šampiona. To je evropska scena i lepo je biti tu… Meni je uvek bila želja samo da igram i da se dokazujem”.
I da se vrati u detinjstvo – ponovo bi birao odbojku pre nego bilo šta drugo.
“Naravno… Obožavam taj sport. U krvi mi je. Svidja mi se to igračko nadmudrivanje. Odrastao sam uz odbojkaške utakmice, bilo muške, bilo ženske. Ceo život mi se vrti oko odbojke. I nadam se sa će tako i da ostane”, podvukao je Davide Kovač.
Bonus video:
